Pozorišna kritika - Aleksandra Glovacki: Čehov, tri brata

Dramaturškinja Kornelija Goli tekst radikalno redukuje, i lišava ga bilo kakve radnje i događaja, uvodeći tri sestre u svet teatra apsurda. Kratke replike su posuđene i iz ostalih Čehovljevih komada, uz pažljivo i neagresivno uplitanje ovovremenih opservacija.

Reditelj Zoltan Puškaš, ujedno scenograf i kostimograf, priču Tri sestre svodi na samo tri lika. Prepoznaćete ko je Olga, ko Maša, a ko Irina, mada su njihove varijacije nebitne, jer iako različite po karakterima, u svom delanju-nedelanju su jednake, kao homogena grupa.One sede, svaka u svojoj idiličnoj ljuljašci od pruća, podsećajući na ptice u lepim kavezima. Polovinu predstave se ni ne mrdnu iz tih svojih kaveza, ljuljuškajući se lagano i dobacujući jedna drugoj svoje lakonske ispovesti. Pod nogama im se beli šljunak nekog neodređenog, ali jednako idiličnog mesta. Dodir onostranog, kod Čehova uveden zvukom žice koja puca, ovde se postiže poigravanjem svetlom (Robert Majoroš), kao i zvučnom zavesom (Ervin Ereš i David Klem), čiju melodičnost svako malo razbije upravo cvilenje one žice iz Galeba. Opomena vremena koje odlazi, ili onog koje neumitno dolazi.

Zatomljeni bol, ugroženost, slabost, nesigurnost... probijaju kroz dijalog sestara, naziru se ispod reči koje najčešće malo imaju veze sa onim što ih istinski tišti. Povremeno žustro posegnu za čašicom alkohola, i to čim se dotaknu kakve bolne teme, one koja bi im zaista ukazala ko su i gde su, one koja svedoči da nemaju snage da se pomaknu sa mesta. Kako se sve više sudaraju sa bolnom temom, tako se i sve više alkohola ispija. Iz udobnih ljuljaški tek ih pijano bauljanje izvuče.One su muškarci: Gabor Mesaroš, Boris Kučov i David Buboš ih pažljivo igraju, ne skliznuvši ni na trenutak u karikiranje. U srpskoj varijanti, oni govore u ženskom rodu, i to se lako prihvata kao pozorišna konvencija, sve dok se tema ne zgusne, i ispostavi se da je reč o ženama zaista zarobljenim u muškim telima.Ova tekstualna travestija rađa snažnu metaforu i pojačava značenje Čehovljeve teme, jer su i bezizlaz i nedelanje tri sestre dovedeni na viši nivo tragizma. Poslednja slika, u kojoj se sestre oslobode muških odela da bi obukle haljine, pa se kao crne udovice vrate svaka u svoj kavez – ljuljašku, sa lutkom u naručju, bolno zaokružuje predstavu, kojoj i pored toga ne nedostaje humora i samoironije.Reč je o lirskoj predstavi u beketovskom duhu i ruhu (kostim i dekor Zoltan Puškaš) sa tragičnom notom na kraju. Ona progovara koliko o konkretnom problemu drugačijeg tela, toliko o svakoj nesnađenosti i slabosti lišenoj delanja.(Kritika je nastala u okviru projekta Kritičarski karavan, potpomognutog od strane Ministarstva za kulturu.)