U Americi je drugačiji sistem života, drugačije se i leče i hrane. U Srbiji kada ostanete bez posla sigurno ćete preživeti, a tamo sigurno nećete jesti, nema govora da će vam neko pomagati. To je dobro uređena zemlja bez milosti. Meni je ovde sve, kaže za Nova.rs glumica Ljubinka Klarić s kojom razgovaramo povodom predstave koju sprema u svom matičnom Beogradskom dramskom pozorištu.
Rođena je 1978. u Beogradu. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Predraga Bajčetića. Već dve decenije igra u Beogradsko dramskom pozorištu (BDP) a zvanično je stalni član od 2009. godine. Filmsku karijeru je započela 2001. u filmu „Normalni ljudi“ Olega Novkovića a uloga Mire joj je na 36. Filmskim susretima u Nišu donela Nagradu Carica Teodora.
Igrala je, između ostalog, u filmovima “T.T.Sindrom”, “Ringeraja”, “Sedam i po”, “Čitulja za Eskobara”, serijama “Neki novi klinci”, “Ljubav, navika, panika”, “Crni Gruja“, “Lud, zbunjen, normalan”…
Veliku popularnost joj je donela uloga učiteljice Dunje u seriji “Moj rođak sa sela” koja je postala njen znak prepoznavanja. Nedavno smo je gledali u seriji “Klan”, a trenutno kao Lolu u seriji “Tate“.
Sada se, ukazuje, dešavaju divne stvari u njenom BDP koji počinje da sija u punom svetlu.
– Nakon premijere „Ružni, prljavi, zli“ u režiji Lenke Udovički, bila sam ustreptala i ponosna na moje Beogradsko dramsko pozorište i bez obzira na ove okolnosti zbog pandemije, videla sam da je pred našim ansamblom svetla budućnost. Napokon ide ka jednom evropskom pozorištu, drugačijem, zanimljivijem, kvalitetnijem, počev od tekstova koji se postavljaju na scenu do reditelja, mladih glumaca. Sada se osvežava ansambl što je veoma važno i to je još jedan razlog zbog čega vidim prosperitet na duže staze – smatra šarmantna glumica.
Ljubinka s nestrpljenjem očekuje premijeru Fasbinderovog komada „Kao kišne kapi na vrelom kamenju“ u režiji Juga Đorđevića koja je trebalo da se dogodi u novembru prošle godine, ali je zbog epidemiološke situacije odložena za 20. februar. Osim nje, igraju Pavle Pekić, Aleksandar Vučković i Iva Ilinčić.
– Ponašali smo se kao da će biti premijera. Imali smo probe bukvalno po šest, sedam sati, spremali smo se kao da igramo pred punom salom. I mislim da se to isplatilo, napravili smo snimak i predstava izgleda fantastično. Došli su neki prijatelji, ljudi s posla, svi su bukvalno oduševljeni. Mislim da će ova predstava biti izuzetno gledana.
Tema komada je, kako kaže, uvek aktuelna, a u ovom trenutku posebno, kao da smo znali šta najavljujemo i o čemu pričamo.
– Na žalost. Reč je o predstavi iz Fasbinderove trilogije “Anarhija u Bavarskoj”. Govori o homoseksualnoj vezi između starijeg reditelja i mlađeg glumca i kako prvi manipuliše sa mladićem. Talentovani reditelj Jug Đorđević učitao je svoje viđenje teatra u taj komad. Imamo četiri lika, ali smo i podeljeni na uloge u pozorištu. Mladi glumac dolazi na audiciju kod reditelja, koji ga apsolutno obuzima i stavlja ga u nemoguće situacije. Vidimo na šta su sve mladi ljudi koji su zaluđeni svojim snovima spremni da urade a da ne osete koliko su izmanipulisani, jer onda bezrezervno veruju autoritetu i teško objektivno mogu da sagledaju šta im se dešava. Tu je i mlada glumica, spremna da uradi sve zarad svojih ambicija. Ja igram stariju izanđalu glumicu, koja je sve to prošla, odavno je izmanipulisana i zna o kakvoj se igri radi i kako će se završiti – objašnjava Klarić, i dodaje:
– Ono što je fasbinderovski, višeslojno, u ovom komadu jeste što se na jednoj strani igra predstava, a na drugoj strani smo mi ti koji igramo komad, a publika je ona koja gleda. Tako da se u jednom trenutku ne može razdvojiti šta je komad, šta je stvarnost a šta privatno. To je neki sistem po kojem je radila i Fasbinderova grupa, vrlo je intrigantno, zanimljivo i gledaoca potpuno obuzima dok gleda.
Naša sagovornica kaže da jeste malo čudno što su sale poluprazne, ali to ne umanjuje žar kojim glume.
– Mi igramo pa igramo, kao da smo na stadionu. Divno je kada ima publike, kada su sale pune, ali kada smo na sceni mi u publiku ne gledamo, nego ona u nas, tako da ne smemo da se obaziremo na to.
Za sada, na sceni svog matičnog pozorišta nastaviće da igra u komadu “Crna kutija“ u režiji Andreja Nosova koji već četvrtu godinu budi interesovanje zbog, kako kaže, još jedne aktuelne teme koja je deo naše svakodnevice.
– Ta predstava prikazuje tajni život koji skoro svako od nas vodi na društvenim mrežama, telefonima. To je usud u koji smo se upustili a ide sa napretkom novih tehnologija. Eto, to je sve spakovano u ovu predstavu kada se sedmoro ljudi nađe na večeri, od toga su tri para, i počinje igra čitanja poruka iz mobilnih telefona i onda se sazna da svako od njih ima neki paralelni život. Istovremeno, gledamo posledice toga, kako naši partneri, prijatelji reaguju kada počnemo da se razotkrivamo i da li je pametnije da sve ostane tajna.
Za svoj život Ljubinka kaže da je otvorena knjiga.
– Ja se lično uvek zalažem za to da je istina jedina koja spasava, unosi mir, ona koja oslobađa da ne bi bilo tih crnih kutija. Jako se plašim laži jer onda se ne osećam slobodno. I uvek se preispitujem, mislim da to čovek mora konstantno da radi jer ako se zaustavi ne može da se razvija. Doneti neki zaključak, mišljenje, a ne preispitati ga u odnosu na okolnosti, onda ne može da napreduje. Sada smo se zbog koronavirusa zaustavili na globalnom nivou, dogodilo se nešto na šta nismo računali da je moguće. Došli smo u situaciju da ne možemo napred, nego smo stali i počeli da se realno bojimo za svoje živote. Ovo je vreme preispitivanja, da shvatimo da neki naši planovi, životi koje smo zamišljali u budućnosti mogu da nestanu za dva dana i da nekada apsolutno nismo mi ti koji odlučujemo o svom životu. To se desilo sada, može da se okonča za dva dana, može da se ponovi za pet godina.
Porodica je važna, da se držimo zajedno, ma kakva da su vremena, naglašava glumica.
– Mustafa Nadarević je rekao pred smrt jednu divnu rečenicu kada su ga pitali da rezimira šta je najvažnija u životu: “Pa ljubav. Koliko smo voleli i koliko smo ljubavi davali“. I svojim bližnjima, i svojim prijateljima, i svom poslu. I koliko smo bili slobodni.
Raduje se što se u Srbiji snima sve više serija, i nada se da će tako biti i sa filmskom produkcijom koja je u zapećku.
– Mislim da je ovo stvarno zlatno doba za, da upotrebim stari izraz, serijski program. Nikada nije bilo bolje što ja pamtim, i nadam se da će taj trend da se nastavi. Glumci uživaju da rade, publika voli da gleda. Sada imamo više prostora za prikazivanje serija i to je sjajno za našu profesiju. Što se filmova tiče, nisam ih mnogo snimila u karijeri. Sada ima mnogo glumica i to sjajnih kao i plejada mladih, a malo je ženskih uloga. Muške uloge dominiraju i na filmu i u serijama.
Iako je po prirodi optimista, kada je reč o stanju u kulturi kod nas, smatra da je realna.
– Ja sam zaposlena u pozorištu, nisam slobodan umentik, ali oni koji to jesu žive na ivici egzistencije. Ako kolege treba da brinu o njima, to nije normalno. Svuda na svetu postoje slobodni umetnici o kojima država brine. Stvarno nema smisla da ljudi koji se bave ovim poslom ostanu bez osnovnih prihoda za preživljavanje. Ali ne mislim da će tu nešto da se promeni jer em kod nas uvek ima većih problema, em je kultura uvek na margini. Nismo mi neka država koja se brine o kulturi, ona dođe kao hir, luksuz. Na to se gleda ako ne možeš preživiš kao umetnik, bavi se nečim drugim.
Ono što je najčešće pitaju jeste da li se pokajala što se iz Los Anđelesa, nakon tri godine boravka, vratila u Srbiju. Kao iz topa odgovara:
– Nikad. Ja sam se kasno otisnula preko okeana,nisam mogla da odem mirno i da kažem – ništa mi odavde ne nedostaje. A meni je sve falilo, i porodica i prijatelji i posao… Kako za to vreme nisam izgradila neki život, s lakoćom sam se vratila. Jer, drugačiji je sistem života, drugačije se i leče i hrane. U Srbiji kada ostanete bez posla sigurno ćete preživeti, a tamo sigurno nećete jesti, nema govora da će vam neko pomagati. To je dobro uređena zemlja bez milosti. Meni je ovde sve.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare