Pozorišna kritika - piše A. Glovacki: Smejem ti se, živote

Početne situacije u predstavi su opšte prepoznatljive: muž i žena u poodmakloj fazi braka, u kojoj netrpeljivost preovlađuje. Ona je u najboljim srednjim godinama, još uvek puna elana, energije, i samosvesna, duhovita i tragična u svojoj zaglavljenosti u lošem životu. U jednom trenutku bukvalno fizički ne može da se pomeri sa mesta, koje ni u tragovima više nije njen izbor. Šarmantno je i sa razumevanjem igra Biljana Nikolić.

Ona je umorna, iako bi i dalje mogla planine da pomera. Umorna od muža hipohondra, simpatično egoističnog ukoliko vam je poznanik, ali iscrpljujuće sebičnog u ulozi muža. Neodoljivo ga, sa prefinjenim valerima igra Dejan Tončić. Njihova prepucavanja, diskretne mržnje, velika razočarenja i plamičci nade da ljubav još postoji, smenjuju se na rez. U pregrštima nam bacaju sve moguće varijante jedne nekad ljubavi, pa simbioze, pa onda više niko ne zna šta je to uopšte, i zašto ti ljudi ostaju zajedno. Dok ona razbacuje svoje brushaltere i cipele po celom stanu, a on nije u stanju osigurač da promeni. Ali zabranjuje da se pozove električar. Poznato, zar ne?

Duhovito je sve to, onako kako tipizirani bračni odnosi mogu delovati gledano sa strane. Kao siže za gomilu viceva - sitne mane koje se više ni ne skrivaju, ali koje dolaze u rojevima i nagrizaju krhku životnu sreću. Muka je njihova ipak teška. On je nosi mami na selo skoro svakog vikenda, tamo gde je mažen i pažen. Ona svoju vuče sa sobom i nema gde da je spusti, jer je na poslu čeka novi udar - taj istinski odvratni šef ortopedije, taj čovek sa hiljadu lica, gde je jedno ružnije od drugog, taj gad koga Bojan Veljović igra tako da izaziva salve smeha u publici. Možda za nijansu prenaglašeno, i za nijansu duže u odnosu na celinu, ali lekovito - kao anamnezu svih onih siledžija i psihopata od kojih svako kad tad dođe u priliku da zavisi, bilo da je žena ili muškarac. Pa ili ode sa bojišta, ili u nedogled nastavlja da se dokazuje nedokazanom.Predstava je mozaik nekoliko krupnijih celina, koje se značenjski bez problema spajaju u veću, ali dramaturški stoje odvojeno. Posle epizode sa šefom psihopatom priča lagano odmiče od realnosti: jer na ortopediji je pacijent sa tibetanskim mirom u sebi i ljubavlju prema Islandu. Pacijent koji taj mir i tu ljubav pokušava da ugradi u izmaltretiranu medicinsku sestru, zaglavljenu u životu, kao i da smiri podivljali ego očigledno amoralnog doktora. Tog pacijenta uz neophodnu dozu samoironije, a harizmatično igra Nikola Rakić.

Likovi su precizno postavljeni, sa dubokim poznavanjem i ljudske psihe, i ljudskih odnosa. Čehovljevski duhovito, pa sve to što znamo da jeste svakodnevna muka ljudska ipak doživljavamo u svetlim tonovima. Snežana Trišić ih pažljivo vodi minimalističkim postupcima, skraćenjima i vremenskim ubrzanjem, diskretnom stilizacijom koja ne remeti dokumentarističko ispovednu postavku likova. Neophodni elementi dekora scenom prolaze i odlaze brzinom crtanog filma, a likovi duhovito i pirandelovski iskoračuju u realnost pozorišnog konteksta, što kulminira solo pevačkim tačkama. Ovo razbijanje pozorišne iluzije deluje kao razbijanje realnosti i savršeno se uklapa u priču, jer donosi onaj odmak od ''stvarnosti'' koji svi nosimo u svojim glavama, koji najčešće ne delimo sa drugima, a koji predstavlja spas kada se umorimo od svakodnevice."Za sada je sve OK" je jedna promišljena, estetski zanimljiva i relevantna, a u isto vreme zabavna predstava i kao takva pohvalan potez Kruševačkog pozorišta.(Kritika je nastala u okviru projekta Kritičarski karavan, potpomognutog od strane Ministarstva za kulturu.)