Samo se na ovom prostoru kaže: „Ja sam iz bivše Jugoslavije“. A ja nisam iz neke bivše zemlje. Rodio sam se u Jugoslaviji - odsečan je bosanskohercegovački reditelj, scenarista i profesor Pjer Žalica na početku razgovora za Nova.rs.
Cenjeni sineasta Pjer Žalica spojio je u svom novom ostvarenju „Praznik rada“, koji je svetsku premijeru imao na zatvaranju 28. Sarajevo film festivala sa čak osam projekcija za koje se tražila karta više, a večeras otvara Hercegnovski festival, glumce, ali i producente s prostora koji je nekad tvorio Jugoslaviju.
– Jedno vreme, za koje se nadam da je prošlo, politički je bilo delikatno uopšte pominjati reč Jugoslavija. I onda se smislio taj prefiks „eks“. Kao eksjugoslovenska muzika. Pa, valjda je jugoslovenska. Glupo se osećam kad o tome govorim – iskren je Pjer Žalica, a objašnjavajući za naš sajt zašto je film regionalna koprodukcija napominje da je posredi praktičan razlog:
– Da se lakše skupe finansije. Nemoguće je snimiti ozbiljan film u našim zemljama ukoliko nemate koproducenta. Nismo hteli da imamo koproducente u Francuskoj ili Nemačkoj, iako su to najpopularnije zemlje u našem regionu, jer je priča filma suštinski naša, regionalna priča.
Radnja filma je i smeštena u sarajevsku mahalu, a reditelj „Praznikom rada“ šalje poruku da nam je „potreban reset“:
– Neophodno je da se operemo i očistimo, pa pogledamo jedni druge u oči i tek onda idemo dalje. I to ne zbog moje generacije, jer meni je već više stvarno svejedno, nego generacije mog sina. Neizdrživo je živeti pod teretom prošlosti, a kao ići napred. Možda bi lakše bilo da nas sve odjednom prime u Evropsku uniju i da nam neko drugi onda rešava probleme. Verovatno bi naši sistemi profunkcionisali malo bolje.
Govori to zato što se na ovom tlu, kako primećuje, sve zloupotrebljava. Da li neko zloupotrebljava poznanstva kada želi da se zaposli, ili kad mu je potrebna karta za premijeru filma, svejedno je…
– Mislim da sam desetak dana unazad bio najproganjanija osoba u Sarajevu jer svi su želeli kartu za premijeru „Praznika rada“. Krivo mi je što sve spuštam na taj najbanalniji nivo, ali neophodno je da shvatimo kakvi smo ljudi. No, ono što je još veći problem jeste što zloupotrebljavamo i mnogo opasne stvari, kao što su nacionalizam ili religija u političke svrhe. Kad postoje dileme kako da se reše neka politička pitanja, najlakše je posegnuti za nacionalizmom. Kad se devedesetih ljudi ovde nisu stvarno posvađali, valjda ove budale, koje vode ove države, neće u tome uspeti sada. Ali, da će koristiti te mehanizme, sigurno hoće i dalje. Koristiće veru, naciju, praznike, tragedije koje su se događale u prošlosti… Vidimo i da se svet geopolitički urušava u ambis, da počinje da eksplodira kao vulkan. Opasno je vreme. Ali, nadam se da smo devedesetih, bar moja generacija, naučili nešto i da nećemo dozvoliti da nam neko natura kako nam je komšija neprijatelj – upozorava Žalica.
I dok je taj praznik, koji slika u filmu, internacionalan, na speficičan način je oduvek doživljavan i slavljen na ovim prostorima. Film i počinje kao veselje, a pretvara se u grozotu, gotovo antičku tragediju. Seća se zato Žalica kako se u njegovo vreme mislilo da su radnička prava u socijalizmu zadovoljena, pa za 1. maj, kad se u svetu radnici bune i traže svoja prava, ovde nije bilo razloga za pobunu, što je naravno bio samo privid.
– Za razliku od jadnika u Americi i Engleskoj, koji su osamdesetih morali da izlaze na ulice, tuku se i u krvi s policijom traže svoja prava, mi u Jugoslaviji smo mogli da uživamo, vrtimo jagnjad, jer smo svoju bitku izvojevali na Sutjesci, Neretvi… Sad vidimo da je taj sistem, koliko god funkcionisao, bio laž. A devedesetih smo spoznali tu laž. I u socijalizmu je postojala elita, radnici su varani, stanovi dodeljivani preko „štele“, ali bilo je jakih razloga da se u veselju slavi praznik. A i režim je na tome insistirao. Taj totalitarni, jednopartijski sistem je bio neupitan, i trebalo je imati petlju da se pobunite. A i što bi se bunili, kad dobijete dva neradna dana, i jedan dan se jede i cuga, drugi trezni.
No, upitan zašto je i danas poenta 1. maja, umesto borbe, da se vrti prase ili jagnje, racionalno objašnjene za to Žalica nema.
– Živimo u demokratiji, možemo je l` slobodno da govorimo šta mislimo, imamo slobodan pristup informacijama, a čak i ako vam ih neko brani, možete doći do njih. Znate šta se događa ovde, znate isti dan kad se neko zarazi koronom u Kini, a mi i dalje za 1. maj vrtimo jagnje. To je potpuno paradoksalno. Mi smo neizlečivo naivni, kratkovidi, neću da kažem glupi. Ne znam više šta treba da se dogodi da se probudimo.
Najbolja slika tog paradoksa o kojem priča bio je prizor kojem je Žalica posvedočio dok je radio na scenariju za film. Naime, otišao je do sarajevske Skenderije, gde je trebalo da se okupe, na poziv sindikata, radnici da protestuju. No, zatekao samo tri čoveka na bini, razglas, i jednog pripitog muškarca na trotoaru koji je pevao revolucionarne pesme i vikao „jeste“…
– A u isto vreme na Vrelu Bosne vrtelo se na roštilju dvesta ovaca. Potpuni paradoks. I hteo sam zato isprva da napišem komediju da, dok se svet ruši, mi pevamo, međutim život me je, kao i obično, demantovao. Izgleda da sam osuđen da stalno grešim u procenama i na kraju „Praznik rada“ ispade tragedija – priznaje reditelj.
Zašto tragedija? Pa, zato što glavni junak Armin s plemenitim porivom dolazi iz Nemačke, kao i svaki gastarbajter s ovih prostora, da se pohvali ocu kako je uspeo u belom svetu i da proslavi praznik s porodicom u svojoj sarajevskoj mahali. No, kako stiže usred noći, dok se u mahali spremaju obilni obedi za 1. maj, ispostavlja se da mu se ceo svet stropoštao…
– Hteo je Armin da se pohvali ocu kako je postao medicinski brat, kako se oženio u Nemačkoj doktorkom, koja je starija, i pride je Turkinja, što je ovde „zvučno“. Ali, umesto da se pohvali ocu, kojem se nije često javljao, da je uspeo u životu, dočeka ga nešto potpuno drugo – jer oca nema, uhapšen je, a niko ne zna zašto. I posle svega barem shvati šta mu je u životu otac značio i koliko je pogrešio. I s tim saznanjem nastavlja život, dobija neku novu snagu, ali i kaže: „Ja ovde više kuću nemam“. I ta rečenica je simbol tragedije koja nam se desila i još uvek se dešava u ovom regionu – smatra reditelj.
Nikako da na ovim prostorima, po oceni Žalice, shvatimo da imamo fantastične resurse i divne zemlje, nažalost ne više jednu već koliko hoćete…
– Da pomenem citat iz svog ranijeg filma kada šef vatrogascima objašnjava kako je odlično što je Bosna podeljena na entitete, jer pre rata nismo imali nijedan! Eto, pre rata smo imali jednu državu, a sad ih imamo za izvoz. Baš nam je dobro… Hajde da tako razmišljamo. Optimizam nalazim u najgorim stvarima, što je paradoksalno. Toliko loših stvari vidim oko sebe da osećam da je neophodno da se ovde mora desiti promena. Možda ni ovaj moj film neće promeniti ništa, ali može da pomogne. Ne samo ja, već i moje kolege, poput Dade Matanića, koji je sad snimio odličnu seriju, bavimo se vrućim temama. I to može da doprinese pomirenju, iako se mi sami nismo svađali. S kim ja da se mirim, kad se ni sa kim nisam posvađao. Neko je u moje ime uradio stvari iza kojih ja ne stojim. I zato je vrlo važno da to kažemo da ne stojimo iza toga i imenujemo onoga ko je napravio zločin!
I dok se Pjer Žalica stalno bori sa samim sobom da u njegovim filmovima fokus ne bude na tragediji, već da prevlada komedija, to mu nažalost ne uspeva, zbog čega na kraju poručuje:
– Ali, nadam se da će mlađi ljudi živeti u takvom svetu da će im to poći za rukom!
Bonus video: Opsada Sarajeva
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar