Film Praznik rada Pjera Žalice Foto Promo/SFF

Ne bih trošio ni vreme ni novac na film, a nije jeftino napraviti ga, da poruka nije upućena nekom da se probudi. Ima razloga živeti ovde, ali živeti bolje, kazao je reditelj Pjer Žalica uoči večerašnje premijere filma „Praznik rada“, koji će spustiti zavesu na 28. Sarajevo film festival.

U gluvo doba noći, Armin se posle deset godina života u Nemačkoj, vraća u Bosnu, jer prvomajski su praznici… A i želi da se pohvali svome ocu Fudu kako se tamo bogato oženio. I stiže u svoju mahalu, ali Fude nema kod kuće. Ispostavlja se da je uhapšen, „ko zna zbog čega“… I dok Armin želi sa sazna istinu, mahala ima jedan cilj – da dostojno obeleži Praznik rada. Ovo bi bio kratak siže novog filma Pjera Žalice „Praznik rada“, čijom premijerom se večeras završava 28. Sarajevo film festival.

Novi Žalicin film, rađen kao regionalna koprodukcija, okupio je silnu glumačku ekipu s nekadašnjeg prostora Jugoslavije, koju, između ostalog čine: Muhamed Hadžović, Emir Hadžihafizbegović, Admir Glamočak, Mirvad Kurić, Jasna Žalica, Tatjana Šojić, Labina Mitevska, Vedran Đekić, Branka Katić, Ermin Bravo, Branimir Popović…

Iako film isprva počinje kao komedija, razvija se u „antičku dramu“, što je reditelju, kako je priznao Pjer Žalica na današnjem susretu s medijima u Sarajevu, samo nekoliko sati pre predstavljanja ekipe na crvenom tepihu ispred Narodnog pozorišta i premijere u Letnjem kinu, bila od početka namera.

– Najpre sam imao ideju da film započnem horom, koji može da asocira na antičke horove, a da se posle neke vrste aristotelovske raskrsnice pretvori u intimnu dramu koja jeste tragedija. Bio je to moj svestan dramaturški rizik. Osnovna namera s ovim filmom bila mi je da pokažem kako ne gledamo otvorenim očima svet u kojem živimo i da vrlo često zavaravamo sami sebe onda kad je najopasnije. Ne vidimo tragediju od potrebe da se sa svim sprdamo i pravimo šegu i šalu. Znam da smo mi u ovom regionu naterani da život živimo s tom nekom nepodnošljivom lakoćom, jer nam je druga varijanta preteška. Kao da su nam isključeni svi senzori razumevanja užasa u kojem živimo, jer bi se u suprotnom odlučili za eutanaziju. A ovako smo se odlučili za neku vrstu anestezije da se sa svime šalimo. Ali, često preteramo, olako se šalimo, sprdamo pa nas zatekne situacija koja je svima bila izgledna sem nama. I kad nam je kuća srušena, i mi to znamo, tek kad počne da pada kiša shvatimo da nema krova – istakao je Pjer Žalica.

Pjer Žalica Foto: Tamara Markić/Promo

I dok se rešava sudbina jednog od junaka, istovremeno Žalica u filmu slika pripremu mahalske proslave 1. maja koja je uvek vezana za velike količinu hrane i pića, uz tradicionalno okretanje jagnjeta… Stoga i ne čudi što film otvara replika: „Meso može zavesti ko išta“, jer nam je, kako je podsetio reditelj, važnije kako ćemo proslaviti praznik, umesto da izađemo na ulicu i da se bunimo:

– Hrana svesno predstavlja jednu liniju filma. I pri kraju kada je već očita tragedija i dalje se pravi pita. Lakše nam je da pijemo, nego da se bunimo. Nemamo mere. Kad se Bosna plasirala na Svetsko prvenstvo u Brazilu, čovek iz Sarajeva je uspeo da unese u avion pečeno jagnje na ražnju i da ga iznese na plažu u Brazilu i počasti sve. Mi smo stvarno neizlečivi – konstatovao je Žalica.

Na susretu s medijima prisustvao je i delić glumačke ekipe „Praznik rada“, veoma uzbuđen pred premijeru, što je potvrdila i Dženita Imamović Omerović:

– Jako sam uzbuđena i srećna zbog ponovne saradnje sa Žalicom, posle „Koncentriši se, baba“. I pre sam gledala sve Pjerove filmove i uvek uživala u glumačkoj igri i pričama koje donosi. Naizgled vam se čine jednostavne i lagane, međutim uvek imaju duboku pouku koja nas emotivno zatrese – ocenila je glumica Dženita Imamović Omerović, a o tim emocijama govorio je i srpski glumac Boris Isaković.

Iako je u regionu, kako su podsetili na susretu s medijima, u poslednje vreme znan kao neko ko tumači istorijske likove – Ratka Mladića u „Quo Vadis Aida?“, odnosno Slobodana Miloševića u „Porodici“, ovoga puta je Isaković Savo, „dijasporac iz Kanade“. I dok taj njegov Savo misli da je tamo negde, u belom svetu, sve bolje, opet se ne može otrgnuti od korena, pa praznik želi da proslavi u bivšoj domovini.

– Dok sam čitao scenario, moram da priznam da sam doživeo takvu emociju koja me je potpuno pomela, a doneta je na tako jednostavan način. Znate, na filmu je teško uspostaviti zajednički glumački jezik – dakle koja sredstva glumci treba da upotrebljavaju da bi na kraju govorili istim jezikom. A dok sam gledao Pjerov film video sam da smo uspeli. Film teče kao jedna divna kompozicija velikog kompozitora. Ne sećam se kad sam poslednji put plakao posle jednog filma kao sada. Jer, sve je jasno. Ovaj film govori o tome da smo svi mi ljudi. Ne može emocija iz ovog filma da se negira. Neko će plakati u sebi, neko pred svima – istakao je Isaković, zaokruživši priču „fantastičnom replikom“ koju u filmu izgovara njegov kolega Ermin Bravo: „A šta je sa životom?“

Boris Isaković, glumac, intervju
Boris Isaković Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Glumac Aleksandar Seksan, kojem je ovo druga saradnja sa Žalicom, naglasio je koliko reditelj u svojim scenarijima dozvoljava glumcima da se igraju:

– Ta vrsta rada s glumcima koju Pjer neguje vrlo je retka. Uspeva da izvuče iz glumca ono što je svima cilj. Znate, glumci obično strahuju od te neke rediteljske presije, a s Pjerom to nije slučaj – napomenuo je Seksan.

S obzirom da je muzika u filmovima Žalice veoma bitna „stavka“, reditelj je kazao da, iako je u „prošlom životu“ bio muzičar, tek je sarađujući sa slavnim dizajnerom zvuka Srđanom Krupjelom otkrio šta stvarno znači „svet zvuka“ i koliko je bitan u jednom ostvarenju:

– Srđan je osim sa bosanskohercegovačkim rediteljima sarađivao sa najvećim svetskim imenima, među kojima je i Paolo Sorentino, radio na multimilonskim produkcijama, pa sa Dinom Merlinom – otkrio je Žalica, pohvalivši se da je i sam bio jedan od osnivača grupe Hari Mata Hari i basista tog benda kojeg je sam napustio.

A koliko god da je tražen u svetu Krupjel je priznao da kad ga Pjer pozove, sve ostavi kako bi radio s njim.

– Ako nečiji filmovi na najbolji način svedoče o onoj „sarajevskoj duši“, koje u svetu nema, onda su to Pjerovi. I sa njim je tako jednostavno raditi, prosto pusti vas da radite ono što želite i osećate – kazao je Krupjel.

Scena iz filma „Praznik rada“ Pjera Žalice Foto: Promo

Pjer Žalica je na kraju objasnio da je optimista, jer ne bi živeo ovde da ne vidi razloge da se ovde živi:

– Ne bih trošio ni vreme ni novac na film, a nije jeftino napraviti ga, da poruka nije upućena nekom da se probudi. I da ima razloga živeti ovde, ali živeti bolje!

Bonus video: Mikelsen sa fanovima u Sarajevu

Komentari

Svi komentari (0)