Sad kad smo već četiri-pet dana daleko od prošle godine, daj da joj sa ove bezbedne udaljenosti pljunemo u lice i poželimo da se neka slična njoj više nikad ne ponovi.
Sama godina sigurno neće, ali mnogo od onog što (nam) se u njoj dešavalo hoće sigurno. I najmanji je problem što će tamo negde početkom trećeg milenijuma ( ili ranije) iz neke kutije, laboratorije, usta slepog miša ili iz čega već, iskočiti neki novi mutirani SARS virus, mnogo je poraznije što će do tada mutirati i sve mane ljudskog roda, a prethodno iskustvo ne daje za pravo i ne nudi nadu da će ta mutacija biti nabolje.
Neko pametan je davno rekao kad bi čovek znao na koliko malo pameti stoji ova planeta, smrzao bi se od straha. Mi smo, pak, u ovom svračijem zakutku tu planetarnu glupost unapredili do neslućenih razmera, razvili je u raznim pravcima, negujemo je i služimo joj, a vremenom smo počeli i da mazohistički u njoj uživamo. Ako je za kakvu korist, a sumnjam da jeste, daj da napravimo ovlašni inventar bar onih krucijalnih gluposti i mana koje iz njih proističu i koje nam ne dozvoljavaju da se maknemo s mrtve tačke, te naše startne pozicije i konačnog cilja.
Glupost broj jedan. Srbi, a s njima i ostali građani Srbije (uspeli smo i njih da pokvarimo) vekovima – sa malim lucida intervalima slovesnosti koji su toliko neznatni i privremeni da ne mogu ništa generelno da promene – nepogrešivo biraju najgoru moguću vlast koju mogu izabrati i na svoje prestole dovode listom fukaru, bašibozuk i nesrećnike gladne vlasti, slave, moći i para. Onih naših, naravno.
Ako se tu i tamo, nekim čudom, na vidiku ukaže kakav veselnik istinskog državotvornog kapaciteta kome nije u prvom planu rezidencija na Dedinju, konto u švajcarskoj ili kiparskoj banci i svakodnevno samodovoljno blejanje po televizijama, nepogrečlšivo ga provalimo, spotaknemo a često mu i konce smrsimo. Tako njihov neveseli primer ubedljivo stoji pred svim drugim kojima bi, eventualno, opet palo na pamet da ovu nedođiju pomere iz blata u kojem se valja ka konceptu nekih uređenih i sretnijih država i društava. Lekcija je upečatljiva i jasna, tako da se i onaj koji sen na tren zaboravi i pomisli da bi bilo vredno truda (i života) pokušati nešto, povlači i beži glavom bez obzira.
Glupost (mana) broj dva. Direktno je povezana sa unapred rečenim a odnosi se na osobinu ( sada već i potrebu) da Srbi nikad neće da puste ispred sebe onog boljeg, makar im bilo jasno da bi i sami od toga imali koristi. Jednostavno, bolji napred ne može ( osim sa kartom u jednom pravcu prema Australiji, Americi i Novom Zelandu), može samo biti izvrgnut ruglu, zameraće mu se ovo i ono, biće saplitan na svakom koraku, dok ne poaviza i sam pomisli kako i jeste budala, a da su oni koje kvalifikuje lagarije, partijsko članstvo, sitnosopstvenička grabež, dupeulizištvo, gramzivost, kupljene diplome i prepisani doktorati, istinski vizionari i pametnice. U svakoj državnoj instituciji, ministarstvu, na čelnim mestima medijskih kuća, sportskih klubova i saveza, strukovnih udruženja i ostalog, sedi po jedan takav svat čiji svetli primer odgovara svakog kome bi slučajno na pamet palo da se do tih pozicija može doći znanjem, radom i poštenim pristupom životu i poslu. Ne beži svake godine 30.000 naših građana iz ove države samo trbuhom za kruhom i boljim životom, beže od ovakvih. Dakle, neće Srbiju uništiti SNS, već FNS – Finale negativne selekcije.
PROČITAJTE JOŠ:
Problem treći. Ne postoji narod na planeti koji se više hvališe junaštvom, a da se, pre svega, u onom svakodnevnom životu, ponaša kukavički, podanički i snishodljivo spram sopstvene vlasti i to onakve kakvom smo je gore opisali. Taj strah od autoriteta – koji bi u svakom uređenom društvu, bili samo gomila marginalaca, galamdžija i ništavila, ali su sa polugama vlasti u rukama pribavili sebi epitet boga i batine – prosto je neshvatljiv i izmiče racionalnim objašnjenjima. Naročito, u kontekstu nekih velikih pregnuća kojima je ovaj narod sklon, ali, izgleda, samo u onim prelomnim momentima kad više nemaju kud i kada se u pitanje dovede sam život i opstanak. Ti momenti su pomogli da proteramo Osmanlije, odbacimo moćne Austrougare i srušimo im carevinu, a posle njih i fašiste. Sve između tih podviga, tužna je priča o nama koja je bagatelisala blistave pobede i vraćala nas unazad. Jer, samo narod bez jasnih orijentira i sklon brzom zaboravu, može, primera radi, da veliča Nikolu Pašića, prepredenjaka i blefera kojem je lični interes i opstanak na vlasti, bio preči od vega drugo. Ili da, njegovi partizanski izdanci, u sili i naponu svoje revolucionarne pobede i pravde, prebijaju u prestonici vojvodu Petra Bojovića koji je s momcima kojima ti isti nisu bili ni do kolena krvario sneg na Mojkovcu braneći odstupnicu srpksoj vojsci u povlačenju ka Albaniji. Da se ne dohvatamo primera iz najnovije istorije gde im je, prvo, rog za sveću prodao onaj požarevački partijski aparatčik i u kooperaciji sa ludom ženom i armijom pokvarenjaka željnih brze slave i lakog keša, gurnuo u ponor po kome se još koprcamo, a ovaj današnji vladar ga „pozlaćuje“ i ubeđuje nas kako nikad nismo bolje stajali. Stojimo, samo je pitanje dokle će kolena izdržati.
Mogli bismo ovako unedogled, dugačak je spisak naših zabluda, lutanja i pogrešnih izbora, ali su i ove tri najupečatljivije i kada bismo ih konačno, barem, postali svesni i sebi ih priznali onda bi možda bilo i neke nade u boljitak i svanuće. Nastavimo li ovako, samo će tamo negde početkom trećeg milenijuma, a povodom rekapitulacije neke tadašnje Nove godine, (pod uslovom da nas tada uopšte i bude ) čitati nekog budućeg hroničara koji će ovom spisku naših pogrešno prespojenih nacionalnih hromozoma i posledica koje iz njih proističu, dodati neke nove sa istim – a uzaludnim pitanjem: hoćemo li se ikad opametiti.
Sudeći po ovome kako sad radimo i živimo – nećemo!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare