34
Svašta dobija onaj stanar zgrade na Andrićevom vencu. Poklone, naklone, podršku ali i proteste, lubenice, lignje, gibanicu, ordenje, emisije, novinare, pa i cele televizije na poklon, pisma podrške i pisma gorčine, napade besa i intervale nirvane, zaluta i poneka čudna skulptura u dvorištu... ali mu najviše dušu vadi obična poštanska uplatnica koju mu redovno šalje jedan penzioner. On se zove Mile Delić, penzionisani je pilot i već drugi put na službenu adresu Predsednika Republike odašilje po pet hiljada dinara uz rečiti post skriptum "Prestani me ponižavati!"
Naime, gospodin Delić uredno vraća milostinju koju predsednik ove države, s vremena na vreme, uputi penzionerima koje je kao premijer bezočno opljačkao. Vučić pokušava da tim sitnišem, koji on i njemu slični u kafani daju kao napojnicu ili ne uzimaju kao kusur, umilostivi taj ogromni rezervoar glasova i motiviše da ga i sledeći put ostavi na vlasti. Pa će opet, jelte, kanuti pet tisuća.
Mile Delić je jedan od retkih koji sa indignacijom odbija tu ponižavajuću subvenciju lojalnosti i vraća je pošiljaocu, uz jasnu poruku da je prozreo njegove nečasne namere. Njemu je kristalno jasno da dva puta po pet hiljada dinara, kad god se približe kakvi izbori, ne mogu biti, niti su trista i kusur hiljada koliko mu je oteto u pljački penzionera koja je eufemistički nazvana budžetskom konsolidacijom.
Koliko je Mile za pohvalu, toliko nisu ni za osudu siroti ljudi koji su tu udicu progutali – neki sa gorčinom, drugi zdravo za gotovo – jer im u opštem osiromašenju, kao glavnom produktu našeg zlatnog doba, i ta crkavica znači neku slamku spasa. U njoj vide jedan odlazak u supermarket, apoteku, kod privatnog lekara ili novogodišnji paketić za unuke pred kojima će, ako već ne mogu pred sobom, barem na taj način sačuvati trunku urnisanog dostojanstva.
U zemlji bez izbora ni oni nemaju izbora iako ih mnogi targetiraju i osuđuju kao glavni oslonac Vučićevog režima. Izuzmemo li one među njima koji su bespovratno hipnotisani 24-satnim opsenarskim lažima sa pet-šest televizija i koji vođu obožavaju do imbecilnosti koja je intelektualni limit njihovog bića, većina njih su očajnici koji razumeju kako stvari stoj,e ali bez snage, volje i želje da se obrecnu na tu milostinju. Uzimaju je kao gorku pilulu, svesni da im ona neće izlečiti bolest, ali može barem na trenutak da pomogne.
Ima, naravno i onih koji ne odbijaju ni nož u leđa, samo ako je džabe. Kad je ono Vučić u korona euforiji „delio“ po sto evra bilo je i dobrostojećih – deo njih i iz dijaspore – koji su se polakomili na te pare i strpali ih u džepove, nemajući, ili svesno prenebregavajući, eventualne moralne dileme koje su proizilazile iz tog čina. Ako je do preispitivanja i dolazilo mnogi su to, pred sobom i pred drugima, spremno pravdali obrazloženjem da su svakako u pitanju njihove pare i da će one, ukoliko ih oni ne uzmu, otići u džepove Vučića i kompanije, što jeste tačno.
Mile Delić se nije rukovodio ničim od ponuđenog, rukovodio se najispravnijim ubeđenjem dostojanstvenog čoveka koji ne pristaje na prodaju. On jednostavno odbija da bude kupljen za sitniš i to je jasno i na najubedljiviji način stavio do znanja trgovcu ljudskim dušama koje pazaruje njihovim sopstvenim novcem. Od mene nećeš praviti magarca, napisano je nevidljivim mastilom na dve poštanske uplatnice adresirane na Andrićev venac 1 koje stanar te zgrade sa nelagodom prevrće po rukama, bojeći se da Delićev gest ne postane masovna pojava i da ga svako jutro na stolu ne sačeka po neka slična pošiljka. Neće, jer su ljudska lakomost, sebičnost i razmišljanje na prvu loptu uvek bile ubedljivije od zdravorazumskog rezona, ali je i ovaj pojedinačni slučaj dovoljno opominjući za Vladaoca.
On dobro zna da će potez penzionisanog pilota zagolicati sumnju, čak i u glavama onih koji ga bespogovorno podržavaju i ubeđuju sebe i druge kako im „Vučić daje penzije“, odbijajući da vide prostu činjenicu koja glasi: trideset pet ili četrdeset godina sam od svoje zarade izdvajao u penzioni fond za vreme kada ne budem mogao da radim i to je moj novac koji mi, bez ostatka, pripada. To je jedina istina, sve ostalo je manipulacija i pristajanje na nju. Možda neće u sledećem deljenju milostinje masovno krenuti da je odbijaju, ali je vrlo moguće da će se na nekom sledećem glasanju početi da svete za to poniženje i toga se Vučić boji.
Delićev „povraćaj para“ je opasan presedan i noćna mora za usrećitelja penzionerske sirotinje i samoproglašenog staratelja nad našim bakama i dekama, on raskrinkava prevarantsku matricu i relativizuje njen propagandni domet. Neće mu još mnogo njih (ili niko više) vratiti sopstvene pare koje im je velikodušno uplatio, ali će ih potrošiti sa mišlju da su mu podvaljene i da ga koštaju mnogo više nego što nominalno same vrede. Zato je nepristajanje penzionisanog pilota na jeftinu igru, njegov veliki i opominjući luping od koga manipulator strepi. I treba da strepi.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
