Piše Ranko Pivljanin: Hoće li Kosovo otići za Nobela?

Ako znamo da ta nagrada u novcu vredi oko milion dolara (inače, pre osam godina je Fondacija Nobel smanjila iznos novčanih nagrada za 20 odsto) onda ispada da nam Kosovo i Metohija otprilike vrede koliko i jedan „majbah“, luksuzna „Mercedesova“ limuzina, ali bez dodatne opreme. Iako je odavno postalo bespredmetno tumačiti Vučićeve unutrašnje dijaloge i čudesne verbalizacije njegove podsvesti, svesti i nesvesti na ovu se moramo osvrnuti jer je opasna, uvredljiva i, nadasve, štetočinska.Pre svega, čim je tako nešto izjavio, Vučić je, indirektno, priznao da je o tome i razmišljao i da bi, da nije preispoljna kukavica, možda to i uradio kako bi ispunio još jedan vlažni san - Nobelovu medalju na grudima. Što je najcrnje, kada bi mu neko od svetskih centara moći, koji decenijama lome Srbiju po pitanju Kosova, hteo i mogao garantovati bezgraničan ostanak na vlasti, on bi već kupovao žaket i rezervisao kartu za Stokholm.Praveći tu nakaznu vrednosnu paralelu demistifikovao je i sopstveni odnos prema Kosovu i Metohiji, to jest šta ono zaista za njega znači. Znači bukvalno to što je i rekao: robu u političkoj trgovini i to trgovini u kojoj bi se on lično ugradio. I ništa više.Jer, niko ga nije ništa pitao na tu temu da bi izgovorio tu blasfemiju, sam je došao do tog zaključka i sam ga je, ničim izazvan, izneo posle nekog sastanka sa ministrima i direktorima javnih preduzeća zaduženim za projekte iz oblasti infrastrukture, rudarstva, energetike i privrede.Čime je to bio inspirisan da tako nešto kaže osim, isključivo, sopstvenom glađu za priznanjima i lovorikama? Da li mu je to neko, možda, ponudio, pa nas on posredno obaveštava da je u igri i takva opcija rešenja kosovskog pitanja? Da li je svestan (i ja pitam gluposti) koliko je tom svojom bagatelišućom izjavom uvredio i povredio osećanja miliona Srba koji o Kosovu, ni u najkošmarnijem snu ili očaju, ne razmišljaju na način Aleksandra Vučića ili Čedomira Jovanovića?Problem je što sreću i planove kvari činjenica što mu Kosovo nisu ostavili ni otac ni majka da bi ga on, logikom rastrošnog i raskalašnog sina, razmenjivao za još jedno pumpanje bezobalne sujete i istorijsku fusnoticu u kojoj bi stajalo da se Srbija za njegovog vladarskog vakta odrekla sopstvenog mesta rođenja. A on samodovoljno gledao Nobelovu gramatu na zidu, glancao ono parče metala i trošio milionče dolara ili bi ga, kao znak dobre volje i dobrosusedskih odnosa sa Tačijima, Haradinajima i Hotijima, priložio nezavisnom Kosovu, pa da ovi sutra od tih para podignu minarete na Pećkoj patrijaršiji ili Dečanima koje već svojataju.Zato bih, u ime, verujem, većine Srba u Srbiji, okolnim državama i diljem sveta, zamolio gospodina predsednika da shvati i razume kako Kosovo i Metohija nije, ne može, niti će ikad biti neka tačka u agendi skupština i glavnih odbora njegove ( ili bilo čije) stranke ili ličnih snatrenja, već stvar opšteg narodnog konsenzusa koji je iznad šibicarskih poteza i odluka.Ako sam ne razume ili neće da shvati, težinu, vrednost i sudbonosnu poentu raspleta kosovske priče, barem mora razumeti kako nema nikakvo pravo ni ekskluzivitet da se o tom pitanju izjašnjava ili, ne daj bože, odlučuje kao da se radi o onim trafostanicama koje postavlja jednim telefonskim pozivom ili o seoskim sokacima koje asfaltira.Ako mu je do medalja, prodaju ih potomci narodnih heroja i nosilaca spomenica NOB-a i uvek može neku da kupi i stavi na pidžamu. U krajnjem slučaju, može da mu se iskuje i neka Nobelova – sve je oko njega fejk, pa zašto ne bi bilo i to odličje. Na Kosovu se medalja može „zaraditi“ na samo jedan način – njegovom odbranom.