Da nije sudbine, a pomalo i poslovične novinarske lenjosti, ovde je danas, ili pre koji dan, trebalo da čitate intervju sa Branimirom Branom Šćepanovićem. Čuli smo se pre mesec dana, nakon što sam saznao da je smešten u nekom domu za stara lica na Bežaniji. Uredno se javio na telefon i dogovorili smo se da se vidimo.
Piše: Ranko Pivljanin
– Ja sam sad u domu za stare! – rekao je čuveni pisac čiji je roman “Usta puna zemlje“ ušao u izbor 700 knjiga sveta svih vremena, doživeo tiraž od pola miliona primeraka diljem planete, nazivan “Petim jevanđeljem” a njegovo objavljivanje je čuveni književni znalac Draško Ređep “velikim datumom srpske književnosti“. Dela su mu prevedena na više od trideset svetskih jezika, po nekim od njih su igrane pozorišne predstave i snimani filmovi, glumili su u njima i svetski poznate zvezde poput Kristijana Slejtera, sam je napisao petnaestak scenarija, dobijao Zlatne arene u Puli…
Iako sam znao gde je, delimično i zašto, svejedno je ta kratka rečenica zabolela, otisnula se kao kamen sa tog bežanijskog brda, a sa njega se čitala tako poznata priča o prolaznosti puste slave – bilo koje, pa i one književne – trijumf pakosne starosti i odvratnog zaborava koji kao društvo tako temeljno gajimo spram onih najboljih među nama.
Ovaj čovek je napisao dela po kojima se naša književnost prepoznavala u svetu, za njega su znali od Evrope do Severne i Južne Amerike, zbog njegovih knjiga su Japanci dolazili na studije srpskog jezika i književnosti; o Braninim knjigama su pisali kritičari “Monda”, “Figaroa“, “Njujork Tajmsa“..; u Švajcarskoj su osnivani klubovi ljubitelja romana “Usta puna zemlje”; u njemu su nadahnuti kritičari pronalazili velure Boša, oštre poteze Dalija i dirljive note Mocarta. Samo je on, sa svojh 37 godina, kada je napisao svoje najbolje delo sumnjao u njega, misleći kako ga neće pročitati ni nekoliko stotina čitalaca. Bio je u krivu. Nije bio siguran kuda će ga odvesti ta večita i strašna tema o progonjenom i progoniteljima a ispalo je da je on zahvatio najsveobuhvatnije od svih u svetskoj književnosti.
Kada je stigla svetska slava i prateći lovori, Šćepanović im se nije prepustio, moglo bi se reći da je, na neki svoj način, napravio otklon i sklonio se u zavetrinu. Iako je uredno pozivan, nikada nije išao na premijere predstava i filmova koji su pravljeni po njegovim knjigama po svetu. Proredio je i pisanje i objavljivanje. Na prvi pogled bi se moglo reći da ga je silna slava uplašila, ali oni koji su ga dobro poznavali znali su da je u pitanju nešto dublje u čoveku, ono kafkijansko i nedokučivo koje ga je teralo u neku vrstu samoizgnanstva. Zapravo, Brana je pustio knjige da žive njihov život, on je živeo svoj.
A živeo ga je punim plućima. Upoznali smo se pre dvadesetak godina kada je već bio na pragu starosti, pomalo dešperantan ali još dovoljno žovijalan da sati sa njim proteku kao tren. Najmanje je pričao o knjigama i velikim uspesima, pomenuo bi to usput.
Moglo bi se reći i da je nosio žalac spram svoje uloge u čuvenom čerečenju Kiša koju je, između ostalih, inicirao Miodrag Bulatović Bule, veliki Branin prijatelj i takođe pisac svetskog formata. Valjda je sujetnom i pakosnom Buletu proradila zavist kad je razbarušeni Cetinjanin koracima od sedam milja zakoračio na svetsku književnu scenu, naročitu na onu parisku u kojoj je Bulatović, do Kišove pojave, držao primat kada je reč o piscima sa jugoslovenskih prostora. Nije o tome hteo mnogo da govori, samo bi odmahnuo rukom.
– Pusti to!
Naša druženja u kafani “Lovac“ i u njegovom stanu, koji se nalazio preko puta, nevoljno sam proredio iz trivijalnog razloga. Nikada nije dozvolio ni kafu da platim, akamoli ručak.
– Ja imam tantijeme! – šaljivo bi dobacio.
Onda smo se, opet sreli, povodom njegove druge velike, ali pogibeljne, strasti – ruleta. Hazard je bio njegovo drugo ime, magija đavoljeg točka opsedala ga je do kraja, pokušavao je da joj se otrgne ali joj se uvek vraćao. Kako reče jedan od njegove ruletske sabraće to je kao gangrena, kad uhvati ne pušta. Jednog dana su mi Brana i jedan od najvećih beogradskih igrača ruleta ceo dan na jednom splavu pričali o vrtlozima kockarske strasti za potrebe jedne reportaže i dugo mi je ta kuglica iz njihovih priča, i ono što je usledilo te noći, dobovala po glavi odbijajući se sa unutrašnje strane lobanje.
Njih dvojica su u svetu kocke bili prošli sve. Od varljivih uzleta početničke sreće, blještavila najvećih svetskih kazina, opijanja slašću dobitka, pa do potpunog posrnuća i beznađa, gubitka novca i prijatelja, sopstvenog integriteta i samopoštovanja…i ponovnog “uskrsnuća“ koje je značilo novi priključak tom začaranom krugu.
Onda su me odveli u jedan beogradski kazino da mi na delu pokažu kako to izgleda i bila je to, verovatno, najskuplja reportaža u istoriji beogradskog novinarstva, ako ne računamo one u kojima su se, umesto ruletske kuglice, kotrljale ljudske glave.
Sve ono o čemu su mi njih dvojica pričali i što je veliki Dostojevski opisao u “Kockaru” odvijalo se pred mojim očima, ushićivalo me i plašilo, bila je to lekcija iz punog života i još punije propasti.
Kada je Branin prijatelj stukao prvih šest hiljada maraka i kada sam ga, naivan i neiskusan, molio da prestane, osećajući se krivim za taj gubitak, Brana mi je samo spustio ruku na rame uz reči:
– Pusti ga, Ranko, dobro je dok ne ode kući da zahvati lopatom!
Otišao je da zahvati i vratio se sa svežnjevima dojč hiljadarki i nije stajao dok u svitanje nije došao do stadijuma koji Dostojevski opisuje kao “besni spokoj“. Kazino mu je platio taksi do kuće, a imao je i od čega.
Neku godinu dana kasnije ugledao sam Branu u jednom drugom poznatom beogradskom kazinu, tumarao je kao duh između ruletskih stolova: odmah mi je bilo jasno u kojoj je fazi igre, sam mi je o tome pričao: poenta je da odeš dođavola i da se sa te ivice vratiš. Brana se te večeri klatio na toj ivici i nisam imao snage da mu se javim.
Onda je srce koje je pumpalo krv, ne u barima već u atmosferama, popustilo i otišao je u Italiju na operaciju. Sreli smo se kad se iz Njegoševe preselio u stančić na Kosančićevom vencu. Samo su mu oči čuvale strast – sve ostalo je počelo da popušta.
– Umoran sam, druže! – recitovao je Jesenjin kroz njegova usta.
Nije morao to da kaže, videlo se. O književnosti i knjigama, gotovo, da više nije ništa ni govorio. Napomenu bi samo da bi voleo da napiše jednu knjigu sećanja. Počeo je da piše, imao je i naslov: “Nikad više“. Nije je dovršio. I neće. Nikad više.
“Do viđenja, druže, bez stiska, reči kletih
Ne tuži i bolno ne mršti povije
U ovom životu nije novo mreti
Al ni živet, bogme, nije najnovije.“
Zbogom, legendo.
P. S. Nećete verovati, ali proverljivo je. Kada sam završio ovaj tekst i proverio broj karaktera, ispala je brojka 6.666. Ili se Brana šali sa mnom ili i gore stoji za ruletskim stolom.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare