Tog 24. februara kiša ruskih raketa zasula je sve delove Ukrajine. Artur je nakon pada prve rakete uzeo telefon i okrenuo broj svog oca. Ali, ne da bi ga pitao da li je dobro, već da bi ga najbrutalnije izvređao, jer je njegov otac Oleg jedan od onih koje od početka invazije Ukrajinci mrze iz dna duše - pukovnik promoskovskih separatističkih snaga u istočnoj Ukrajini.
„Šu*ci ste“, uzviknuo je u slušalicu Artur.
Oleg mu je sa druge strane slušalice poručio da spuste oružje, jer će Kijev odmah pasti.
Ali, Artur je odlučio da uradi nešto što se njegovom ocu neće dopasti – dobrovoljno se prijavio da brani Kijev. U toj akciji je učestvovao do povlačenja ruskih trupa, tačnije do aprila, piše Gardijan.
Ubrzo se upisao u redovnu ukrajinsku vojsku i nedavno je učestvovao u kontraofanzivi na severu i istoku Ukrajine. Borio se u Izijumu i Limanu, dva strateški ključna grada koja je Ukrajina oslobodila tokom prošlog meseca.
Kada je reč o njegovom ocu kaže da su oni bukvalno na različitim linijama fronta, ali da se samo jedan bori za pravu stvar.
Početkom marta, nakon što je većina ruskih trupa odbijena od Kijeva, Artur je svom ocu poslao kratku video poruku, ismevajući ga zbog njegovog ranijeg upozorenja o padu prestonice.
„Šetam okolo, ali ne mogu da vidim nijednog Rusa. Izgleda da su nestali. Možete li molim vas da mi posavetujete, ne razumem gde su“, upitao ga je.
Oleg je odgovorio da će se ruska sreća uskoro promeniti, ponovo pozivajući svog sina da baci oružje.
„Tada sam već video da su njegove nade u pobedu Rusije sve manje. Počeo je da postaje sve očajniji kako je Ukrajina sve više dobijala na terenu“, rekao je Artur.
Pročitajte još:
Ponovo su razgovarali nakon što su se iz ukrajinskog grada Buče pojavili dokazi o ruskim ubistvima civila. Oleg je rekao da su izveštaji „lažni“, ponavljajući tvrdnje ruske televizije da su slike mrtvih civila u Buči montirane i da su civile ubili sami Ukrajinci.
„Rekao sam mu da sam i sam bio u Buči, da sam sve video svojim očima. Ali, shvatio sam da je beznadežan. Prestao sam da ga ubeđujem u bilo šta. To bi bilo gubljenje vremena“, rekao je Artur.
Jedan od poslednjih puta kada su bili u kontaktu bilo je kada je Arturova jedinica pomogla u oslobađanju Izjuma na početku munjevite kontraofanzive Ukrajine na severoistoku zemlje.
„Raduj se dok možeš“, napisao je otac.
Artur mu je odgovorio da su oni loši momci iz horor filmova.
Međutim iako se krvnički bore na suprotnim stranama, postavlja se pitanje šta bi se desilo da se suoče na frontu.
„Ako bismo se sreli na boljnom polju, mislim da ne bih mogao da pucam u njega, niti da bi on mogao da puca u mene. Ko bi mogao da ubije sopstvenog oca?“ rekao je Artur, dodajući da je malo verovatno da će se to dogoditi jer je njegov otac bio stacioniran u vojnoj bazi u Donjecku.
To je potvrdio i Oleg.
„Ti si još uvek moj sin. Želim najbolje za tebe. Da budeš srećan i zdrav. Ali mislim da bi za sve ovo trebalo da se suoči sa nekom kaznom na sudu“, poručio mu je otac.
Inače ovo nije usamljen slučaj porodičnog razdora koji je nastao tokom invazije. Rat na Ukrajinu je rasturio hiljade porodica. Zbog isprepletene i složene prošlosti dve zemlje, mnogi Ukrajinci imaju rođake sa druge strane granice. Ubrzo nakon što je invazija počela, pojavili su se izveštaji o ruskim rođacima nekih Ukrajinaca koji odbijaju da veruju da vojska Vladimira Putina bombarduje civile u gradovima širom zemlje.
Ali nekoliko priča obuhvata porodične podele tako dramatično kao Arturov, prvi poznati izveštaj o ukrajinskom vojniku čiji se otac bori kao deo ruskih snaga. Artur je rođen u vojničkoj porodici u Borispolju, gradu blizu Kijeva. Njegov otac Oleg došao je iz istočne ukrajinske Donjecke oblasti i služio je deceniju u ukrajinskoj vojsci do 2011. godine.
BONUS VIDEO Ispovest građana Hersona o okupaciji i borbama
