Marko Janketić: Imam osećaj da moj otac Miša nije preminuo. U jednom trenutku na sceni zavapim: “I muškarci plaču. Plačimo braćo, bolje to nego da se porazboljevamo”

Vrlo retko odnos oca i sina predstavljen je u teatru bez patetike, ironije i one distance koja pruža zaštitu. A još ređe se neko usudi da tu temu iznese lično, ne skrivajući sopstveno ime i prezime. Usudio se, međutim, to da učini glumac Marko Janketić. I to u komadu koji je mnogo više od posvete ocu - velikom dramskom umetniku Mihailu Miši Janketiću.

U predstavi "MRKI - nisam ti ispričao" Marko Janketić prvi put pred publikom nastavlja prekinuti i nikada završeni razgovor s ocem. Nije ovaj komad zamišljen kao omaž, niti biografski pregled, već lično svedočenje sina koji govori o onom što nije stigao ili pak nije umeo da kaže na vreme velikanu našeg glumišta Miši Janketiću.

Bez ikakvog skrivanja Marko Janketić govori na sceni o оdrastanju pod snažnim očevim autoritetom, o glumačkom pozivu i teretu prezimena, o roditeljstvu, sumnjama, pobedama, o Beogradu koji pamti kafane, boeme i posebnu epohu, ali i o onom što se desilo posle odlaska oca.

A Marko je na teatarsku scenu stao prvi put kao dvanaestogodišnjak i to baš s ocem Mišom u komadu "Bašta sljezove boje" u Pozorištu "Duško Radović". Iako je od tada nanizao na desetine i desetine uloga u teatru, na filmu i televiziji i bio ovenčan brojnim nagradama, prvi put se Janketić sada odvažio da pred publikom pokaže ogoljenu mušku ranjivost. Tu je u komadu "MRKI - nisam ti ispričao" i humor ali ne kao štit, već istina, kao deo sećanja, i odnosa oca i sina koji nije bio jednostavan, no bio je živ i stvaran.

Tekst i lične priče Marka Janketića dramaturški je oblikovao književnik Dejan Stojiljković, a režiju komada potpisuje Anđelka Stević Žugić. Ovo intimno svedočanstvo zapravo je scenski događaj koji briše granicu između pozorišta i života.

Na sceni s Markom je Kurina trio, sačinjen od izuzetnih muzičara. I ovaj mađarski romski trio, koji je nastupao širom Evrope, na najvećim festivalima, i svirao s najznačajnijim domaćim i stranim muzičarima, u predstavi nije prateći bend, s obzirom da muzika produbljuje i podiže emocije.

Beogradska premijera desila se 27. marta, na Svetski dan pozorišta a komad je, nakon toga, izveden još jednom u Mts dvorani, kao i u još nekim gradovima u Srbiji. I dok glumca u narednim mesecima očekuju premijere dva filma u kojima je igrao - "Crna truba" i "1970", a u matičnom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu publika će do kraja meseca moći da ga vidi u komadima "Vrat od stakla", "Heda Gabler" ili "Sveti Georgije ubiva aždahu", Marko Janketić će ponovo, 8. maja s početkom od 20 sati izaći na scenu Mts dvorane i izvesti predstavu "MRKI - nisam ti ispričao".

O ovom komadu bez glume, o razgovoru s ocem koji je, možda, zakasnio, ali je konačno izgovoren i o priči u kojoj će verovatno svako prepoznati Marko Janketić govori za Nova.rs.

Vaš otac, Miša Janketić preminuo je pre nepunih sedam godina. Koliko su vas do sada teške emocije, tuga zbog odlaska bližnjeg, a koliko sam svakodnevni život sprečavali da napravite svojevrsnu odu ocu u vidu specifičnog pozorišnog komada?

- Zapravo ja osećam da moj otac i nije preminuo. Imam utisak da je uvek tu pored mene, a ponekad se upustim i u neki razgovor sa njim. Ima jedan stih Mike Antića koji govorim u predstavi:

"Da li si ikada razmišljao o tome šta znači živeti?

Brige?

Zar ima briga?

Tuge?

Zar ima tuga?"

Trudim se da živim i prestižem vazduh i ptice, tako da zaboravim na tugu. Sve ostalo je prirodno proisteklo - onako kako je moj otac posejao u nama, tako je i rodilo.

Pretpostavljam da premijera predstave "MRKI - nisam ti ispričao" nije slučajno bila održana baš na Svetski dan pozorišta?

- U ovom slučaju se desilo sasvim slučajno, što je prelepa koincidencija. Kada smo zakazivali igranje u Novom Sadu, desila se još jedna "slučajnost" - dobili smo 24. maj. To je datum rođenja mog oca i to baš tu u njegovom, rodnom Novom Sadu, odnosno Petrovaradinu, pored Dunava. Što bi rek’o Đole Balašević: "Neko to od gore vodi sve".

Da li je bilo teško sve te lične, intimne priče, nezavršene razgovore s ocem staviti na papir i koliko vam je u tom procesu bila značajna podrška pisca Dejana Stojiljkovića?

- Deki je bio od značajne pomoći. On je, nakon naših razgovora, napisao prvu ruku koja se kroz proces dosta promenila, no bez njega ne bismo mogli da počnemo kako treba. Mi glumci volimo da se krijemo iza likova kojima pozajmljujemo sebe, a ovoga puta je bilo drugačije, tako da mogu da potvrdim da mi u početku nije bilo baš svejedno što se "razgolićujem", ali mi se čini da smo našli pravu meru.

Iako igrate dosta, kako u matičnom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, tako i na filmu i televiziji, ovaj komad od vas, kao glumca, zahteva, verujem, nešto što dosad niste iskusili u glumačkom pozivu. Da li u tom smislu i dalje, posle premijere a uoči novih izvođenja, ima treme i uzbuđenja?

- Ja sam poznati tremaroš, ne samo kada je ova predstava u pitanju. Zato i počinjem predstavu kroz razgovor sa publikom, da malo razbijemo tu tremu. Ispostavilo se to kao dobar potez, jer kad već otkrivam svoju ličnu intimu, red je da se malo i upoznamo.

Ranjivost se obično, bar ovde, naročito u javnom prostoru, vezuje za žene. U ovom komadu obrnuli ste uloge i odvažili se da se potpuno ogolite. Da li je to bio i bolan proces i verujete li u pozitivno, lekovito ishodište po vas nakon izvođenja?

- Mislim da je nas muškarce taj balkanski stereotip o tome kako "muškarci ne plaču" prilično osakatio. Jer je potpuno pogrešno protumačen, i iz toga su proiznikli neki tužni, besni i agresivni muškarci. Za mene lično je bilo vrlo važno da raščistim to sam sa sobom. Jer postoji razlika između plakanja i kukanja, odnosno očajavanja.

Svakako se trudim da mi sve uloge koje igram dođu kao terapija, a ova je posebno lekovita.

U predstavi govorite o stvarnim događajima iz života i o onome što ste uspeli da razumete o odnosu s ocem. Kazali ste da je tu bilo dosta zabavnih stvari, ali i onih koje su vam možda predstavljale teret. Da li je bilo i onih zbog kojih suze poteknu?

- Kako da ne, upravo o tome se i radi. Ja u jednom trenutku na sceni zavapim: "I muškarci plaču i treba da plaču. Plačimo braćo, bolje to, nego da se svi porazboljevamo".

Što, opet, naiđe na smeh. Žene u publici su sklonije prepuštanju emocijama, ali ima i poneki muškarac koji pusti krišom suzu. Neki su mi to i priznali. Ipak je potrebno više od jedne predstave da bi taj proces bio potpun, ali eto - ovo je moj mali doprinos toj borbi.

"MRKI - nisam ti ispričao" je i predstava i o roditeljstvu, o sumnjama, pobedama ali i o Beogradu koji pamti kafane, boeme i jednu posebnu epohu. Da li zato niste mogli da je zamislite bez muzike koju će uživo na sceni izvoditi Kurina Trio?

- Muzika je sastavni deo mog života, u mojoj glavi i mom srcu je uvek neka melodija, neki stih i ritam, čak i kad je potpuna tišina. Muzika je pored poezije za mene najukusnija duševna poslastica. Nekad je to kafanska muzika, nekad je to klasika ili rok. Ima tu svega... Tako je i kod nas na sceni. Dok nastupamo, u zavisnosti od teme menjaju se žanrovi kao i raspoloženje, ali i ambijent.

Ako komad govori o odnosu oca i sina, o mnogim stvarima koje niste stigli da kažete Miši dok je bio živ, ako je predstava način da nastavite nedovršen razgovor, šta biste sad rekli ocu a šta sebi?

- Rekao bih: "Sve je kako smo se dogovorili".

A kad biste se osvrnuli na zbilju oko sebe, na tešku političko-društveno krizu u kojoj je ova zemlja, naročito poslednjih petnaestak meseci, šta biste rekli sebi, a šta svojoj porodici i publici?

- Citiraću velikog Duleta Vujoševića: "I ovo će se jednom lane zvati".

Koji je vaš naredni glumački zadatak posle predstave "Mrki - nisam ti ispričao"?

- Postoje neke ponude koje su još uvek daleko, zakazane za jesen, i mislim da je još uvek rano da pričam o tome. Pa kad bude, i ako bude, možemo da napravimo novi razgovor…