Teško ranjeni, pa ostavljeni na cedilu: Otkrivamo strašnu sudbinu devojaka i momaka koji su pukim slučajem preživeli masakr u Duboni i Orašju

Porodice preminulih i ranjenih u selima Malo Orašje i Dubona ni posle 7 meseci ne žele da govore o bolu koji još traje i o borbi za preživljavanje.Jer, oni zaista preživljavaju, sami, bez ičije pomoći bore se za svoju decu.Specijalista za plućne bolesti dr Slavica Plavšić, koja u svojim autorskim tekstovima često piše o žrtvama masakra i o njihovim porodicama s kojima je u kontaktu, ukazuje na činjenicu da su ranjeni u potpunosti zaboravljeni i prepušteni sami sebi, uprkos izuzetno teškim povredama koje imaju.

Tako, ranjeni Jovan Ranković (21) iz Dubone kom je desna ruka van funkcije već sedam meseci, živi od samo 40 000 dinara. I ne samo on, nego i članovi njegove porodice: otac, baba i deda. Svi oni zavisili su od Jovanovih primanja koja su sada znatno manja."Jovan je radnik u jednoj pekari u Smederevu i pre ranjavanja, radio je uglavnom noćnu smenu. Posle toga je odmah išao u šumu po ceo dan, pa uveče ponovo na posao. Više od sedam meseci mu je desna ruka van funkcije. Pri tom ima i stomu. Oni jedva sastavljaju kraj sa krajem pošto sada prima samo 65 odsto od plate", napominje dr Slavica za naš portal.Nemanja Ilić i Miloš Jovanović iz Malog Orašja rade zajedno u jednoj pekari, a nažalost, zajedno su i povređeni u masakru. Zadobili su izuzetno teške povrede donjih ekstremiteta.Miloš je zadobio prostrelnu ranu desnog kolena, koje je jako teško oštećeno, sa poremećenom anatomskom strukturom.

On je nedavno ponovo hospitalizovan u Kliničkom centru Srbije, gde mu je pre nekoliko dana urađena druga operacija kolena. Takođe dobija samo 65 odsto od plate koju je imao u pekari, a živi u višečlanoj porodici koja se bavi poljoprivredom.I Miloš je pomagao svojoj porodici, doprinosio zajednici, a sada je u tome sprečen. Sada porodica pomaže njemu da prebrodi ovu "noćnu moru" i da se oporavi.I dvadesetogodišnji Nemanja Ilić iz Malog Orašja ima izuzetno ozbiljnu povredu leve noge. On je takođe jedan od najteže povređenih u ovom krvavom masakru.

Svi ovi momci sprečeni su da rade. Njihove porodice se same snalaze za svoje i potrebe svoje teško povređene dece.Ne traže ničiju pomoć.Na to ukazuje naša sagovornica dr Plavšić.

"Porodice ne žele da govore o tome jer su ponosne, dostojanstvene i naviknute na takav život i nepravde. One ne treba ništa da traže i da prolaze kroz komplikovane procedure i zahteve, nego je država dužna da se brine o njima i da na mesečnom nivou dobijaju prihode koji će pokriti njihove troškove", smatra ona.Mlada Andrijana Mitrović je jedna od tri devojke koje su te kobne večeri povređene. Ona je zajedno sa drugaricama Anđelom i Teodorom otišla iz Malog Orašja u Dubonu, gde ih je sačekala rafalna paljba u školskom dvorištu. I ona i Anđela su veoma teško povređene i dugo vremena su bile u kritičnom stanju.

Andrijana živi sa majkom sa 35 000 dinara mesečno

Andrijana živi sa majkom sa 35 000 dinara mesečno. I dalje se bori sa užasnim povredama koje je napravio masovni ubica, a nema nikakvu pomoć."Andrijana živi sa majkom. Ima sestru koja je udata. Otac im je poginuo kada je Andrijana imala 7 godina. Bila je zdrava devojka kojoj ništa nije falilo. a posle sto dana izašla je iz bolnice sa skoro 20 kilograma manje, bez jednog bubrega i žučne kese, sa teškom povredom jetre. Provela je kući mesec dana nakon čega je ponovo primljena na hirurško odeljenje. Taj ponovni boravak u bolnici ju je jako slomio psihički i ponovo fizički", navodi njena sestra Andrijana.Dodaje da je Andrijana ponovo krenula iz početka, uz pomoć majke i sestre i nekih dobrih ljudi koji su pomogli ovoj i drugim porodicama teško ranjenih u masakru."Andrijanin oporavak i ozdravljenje stradalih iz Dubone, Malog Orašja i Beograda, važni su koliko i pravda koju svi željno iščekujemo i kojoj se nadamo. Na svima nama je da pomognemo koliko možemo. Jedino tako ima nade za sve nas", smatra dr Plavšić.

Andrijanina sestra je u tekstu koji je objavljen na portalu javniservis.net opisala ranjavanje, lečenje i rehabilitaciju svoje mlađe sestre, gde je, između ostalog istakla da roditelji povređene dece svakoga dana putuju po 100 kilometara da budu uz svoju decu po bolnicama.A to niko nikada nije spomenuo, niti je ukazao na te troškove."Zašto niko nije spomenuo da možda treba da se pomogne tim roditeljima (članovi fudbalskog kluba Ravni gaj potrudili su se i zaista sakupili dosta novca za ranjene, ali tu i dalje izostaje pomoć države)? Gde je država sada, kada je potrebna? Ako je sistem zakazao i ako je kriv za ovo što se dogodilo, zašto okreću leđa sada, kada je potrebna pomoć toj deci?", upitala je ona.Pomoći države ni posle njenog apela nije bilo.

Još uvek na lečenju

Ivan je zadobio lakšu povredu leve ruke, dok mu je desna noga bila bukvalno raznesena i spašena od amputacije nadljudskim naporima lekarskih timova u bolnicama u Beogradu.Proveo je u Urgentnom centru i na Vaskularnoj hirurgiji dva i po meseca, posle čega je prebačen u bolnicu Rudo, gde se i sada nalazi na rehabilitaciji, dok čeka da se steknu uslovi da se uradi ta važna i komplikovana operacija.Do sada njegovi roditelji nisu tražili nikakvu pomoć i mogli su da priušte i kupe svaki lek koji je Ivanu potreban, a ima ih mnogo i mnogo koštaju. Međutim, rezerve se iscrpljuju i postaje sve teže da se na mesečnom nivou odvoji 25-30.000 dinara, koliko plaćaju lekove koji ne idu na recept i o trošku RFZO.Roditelji smatraju da bi država trebalo da osnuje fond koji bi za sve povređene pokrivao makar troškove lečenja koji su vrlo visoki. Ne traže oni pomoć samo za svoje dete, nego i za sve druge koji su, posredno ili neposredno, povređeni u ovom zločinu.

Dr Plavšić je za naš portal ukazala na nelogičnost neravnomerne jednokratne pomoći koju je država odredila porodicama preminulih i povređenih u Malom Orašju i Duboni."Porodice preminulih i ranjenih iz Malog Orašja dobile su po 250.000 dinara jednokratne pomoći, dok je porodicama u selu Dubona uručena znatno veća suma. Da li je razlika napravljena zbog toga što Dubona pripada Beogradu, a Malo Orašje Smederevu? Nema logike, svakako. Svi trpe podjednaku bol i svi imaju iste potrebe", smatra ona.Dodaje da je ta pomoć uvredljivo mala u odnosu na stvarne potrebe porodica."Roditelji su potrošli taj novac za mesec-dva dana dok su ih obilazili, kupovali im šta treba i nosili im u Beograd nekad čak i po dva puta dnevno. Država je obećala da će nadoknaditi tu razliku između porodica, ali se to nikada nije desilo. Ti ljudi žive od poljoprirvede, njihova deca su im pomagala u obavljanju poslova, svi su bili vredni i radni. A sada su sprečeni da im pomažu, tako da su neke porodice i egzistencijalno ugrožene", ističe dr Plavšić.

Pogođene porodice se nikada nisu žalile, niti su tražile pomoć, iako je država bila dužna da im je pruži."Država bi trebalo da osnuje jedinstveni Fond iz kog bi oštećene porodice dobijale stalne prihode. Jer, konstantna pomoć im je potrebna s obzirom da su mnogi od njih još uvek na lečenju. Ali porodice ne žele da o tome govore. Snalaze se kako znaju i umeju. Više su zabrinuti zbog suđenja, pitaju se zašto se odugovlači, šta se čeka? Boli ih nepravda. Kada će se država setiti svih ovih ljudi koji se u tišini bore sa svojim bolom i problemima koji se nižu jedan za drugim? Kada će početi i zašto još nije ?", pita dr Plavšić.BONUS VIDEO: Gde su predstavnici vlasti na pomenu žrtvama masovnog ubistva u Malom Orašju i Duboni: Da li država želi da se ovaj masakr zaboravi?