Ljudi se vraćaju na Mesec, ali postoji razlog zašto smo čekali pola veka: Istina o ovom povratku mnoge će iznenaditi

Ipak, u euforiji ovog istorijskog trenutka nameće se logično pitanje: zašto je bilo potrebno toliko vremena da se ponovo vratimo ka Mesecu?

Najkraći odgovor glasi- izgubili smo interesovanje i zaboravili kako da stignemo tamo. Ali stvarnost je znatno složenija.

Originalna svemirska trka, koja je kroz program Apolo dovela ljude na Mesec tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, bila je rezultat jedinstvene istorijske okolnosti. Hladni rat i potreba Sjedinjenih Država da demonstriraju globalnu dominaciju stvorili su snažan politički i društveni pritisak, trka sa Sovjetskim Savezom nije ostavljala prostor za neuspeh.

Ključni faktor u toj priči bio je novac. Budžet NASA-e tokom tog perioda bio je neuporedivo veći nego danas, a politička podrška trajala je godinama, uz vrhunac sredinom šezdesetih. Donosioci odluka smatrali su odlazak na Mesec prioritetom i bili su spremni da ulože ogromna sredstva kako bi taj cilj bio ostvaren.

Međutim, prioriteti su se vremenom promenili. Već pre završetka programa Apolo 1972. godine, budžeti su počeli da se smanjuju, a pojedine misije su otkazane. NASA je, sa ograničenim resursima i pod političkim vođstvom, fokus preusmerila na razvoj spejs-šatla, sa idejom da se umesto spektakularnih misija ka Mesecu uspostavi dugoročno prisustvo u niskoj Zemljinoj orbiti.

Kasnije su program spejs-šatla i izgradnja Međunarodne svemirske stanice postali centralni projekti, uz snažniju međunarodnu saradnju nego u vreme Apola. Naučna istraživanja su se nastavila, ali sa manjim budžetom, dok je Mesec polako pao u drugi plan.

U tom periodu pojavio se još jedan veliki problem, znanje je počelo da nestaje. Ne u dramatičnom smislu potpunog gubitka dokumentacije, već postepeno. Inženjeri i stručnjaci koji su radili na Apolo programu odlazili su u penziju ili su preminuli, specijalizovani lanci snabdevanja su ugašeni, a veštine potrebne za izgradnju takvih letelica jednostavno su prestale da se koriste. Kako je jedan bivši NASA menadžer slikovito rekao: „Najveći problem Apola bio je taj što se završio.“

Zbog svega toga, ideja povratka ljudi na Mesec dugo je ostala po strani. Smatralo se da je taj cilj već ostvaren, da je preskup i da ne postoji dovoljno jak razlog za povratak.

Situacija se promenila tek kada je fokus počeo da se pomera ka Marsu. Program Artemis, koji je nastao iz ranijih neuspelih pokušaja, ima za cilj uspostavljanje trajne baze na Mesecu. Međutim, ta baza nije krajnji cilj, ona bi trebalo da posluži kao odskočna daska za buduće misije ka Marsu i pretvaranje čovečanstva u međuzvezdanu vrstu.

Dodatni podsticaj ovom programu dali su i privatni partneri poput kompanija SpaceX i Blue Origin, čija ulaganja su pomogla da Artemis izbegne sudbinu prethodnih pokušaja povratka na Mesec.

Ipak, taj krajnji cilj je još daleko. Ono što smo danas videli jeste lansiranje Artemis II, prve misije sa posadom u okviru ovog programa, čiji je osnovni zadatak da potvrdi da kapsula Orion i raketa SLS mogu bezbedno da prevezu astronaute do Meseca i nazad.

Dok čekamo njihov povratak, ostaje i svest o tome koliko je faktora moralo da se poklopi da bi ovaj trenutak ponovo postao stvarnost.