Da slavni pisac nije imao kockarske dugove, nikada ne bi bilo čuvene knjige i još čuvenijeg filma

Režiju potpisuje slavni Frensis Ford Kopola, a nastalo je po romanu Marija Puza, koji ni sam nije mogao da zamisli koliki će uspeh njegovo delo dostići.

Iako su njegova prethodna dva romana bila dobro ocenjena, nisu mu donela značajnu zaradu, pa ni od ovog projekta nije očekivao mnogo. Sredinom šezdesetih godina, kada je počeo da piše „Kuma“, imao je 45 godina, suprugu, petoro dece i ozbiljne finansijske probleme.

Kockanje mu je predstavljalo veliku slabost, pa je i ono malo novca što bi zaradio često trošio na to, dok je porodica jedva sastavljala kraj s krajem. Upravo tada dobio je ponudu izdavača da za 5000 dolara napiše roman o italoameričkom podzemlju.

Iako je i sam bio Italoamerikanac, o toj temi nije znao mnogo, pa je materijal prikupljao iz knjiga, novina, ali i iz priča koje je slušao od majke, kao i iz sopstvene mašte i iskustava iz kockarnica u Las Vegasu.

"Sram me je da priznam da sam 'Kuma' napisao isključivo zbog novca i isključivo na temelju istraživanja. Dobro sam poznavao svet kocke, ali nikad nisam upoznao pravog gangstera. Sreo sam ih nekoliko tek nakon što je knjiga bila objavljena.Jako im se svidela, ali kategorički su odbijali da poveruju da nikad nisam bio član podzemlja. Bilo bi mi bolje da sam mafijaš jer pisanje je težak posao", ispričao je jednom Puzo.

Među velikim poštovaocima knjige bio je i mafijaš Salvatore Gravano, poznat kao Bik, koji je učestvovao u čak 19 ubistava. Bio je uveren da je roman zasnovan na stvarnim događajima i da ništa nije izmišljeno.

"Ako mu neko nije pomagao, onda je stvarno genijalac. Možda je to bila fikcija, ali za mene je to bio naš život. Atmosfera, način govora... naš život zaista je izgledao kako ga je on opisao. Da li se sećate scene kad je Majkl koknuo dilera i policijskog kapetana? Tako sam se ja osećao kad sam prvi put ubio čoveka", rekao je Gravano u jednom intervjuu, preneli su strani mediji.

Mario Puzo rođen je 1920. godine u problematičnom delu Njujorka, u porodici doseljenika iz Napulja. Kada je imao 12 godina, njegov otac Antonio oboleo je od šizofrenije i završio u ustanovi, pa je majka ostala sama sa sedmoro dece.

Kasnije je govorio kako ih je majka često kažnjavala, a uspomene na detinjstvo opisivao je kao tmurne i teške.

"U odraslima oko mene nije bilo veselja, šarma, ljubavi i razumevanja, samo grubosti, vulgarnosti i svađa. Još kao dete plašio sam se da ću postati poput njih, a želeo sam da budm bogat, slavan i srećan, gospodar svoje sudbine", ispričao je on jednom prilikom.

Odmalena je želeo da postane pisac, ali njegova majka nije podržavala taj san, govoreći da svetu više trebaju praktična zanimanja. Zbog toga je posle škole jedno vreme radio na železnici u Njujorku.

"Kao da su me bacili u pakao", opisao je kasnije Puzo ovaj posao i istakao da ga je od istog "spasao" Drugi svetski rat kada je otišao na ratište u Nemačku i tamo se zaljubio u Nemicu Eriku Broske.

Po završetku rata dobio je priliku da studira kreativno pisanje, a 1947. godine oženio se Erikom i zaposlio kao činovnik u oružarnici Nacionalne garde na Menhetnu.

Prvi roman „Dark Arena“ objavio je 1955, dok je „Srećni hodočasnik“ usledio devet godina kasnije. U međuvremenu je radio kao novinar i pisao razne tekstove i komercijalne priče.

Finansije su mu i dalje bile problem, a sklonost ka kocki dodatno je pogoršavala situaciju. Novac koji bi zaradio brzo bi nestajao na igrama na sreću.

Na romanu „Kum“ radio je četiri godine i, iako nije bio oduševljen konačnom verzijom, honorar mu je dobro došao. Odlučio je da ga proslavi putovanjem sa porodicom, što ga je dodatno zadužilo.

Putovao je po Londonu, Monte Karlu, Kanu i drugim gradovima, trošeći bez mnogo razmišljanja i verujući da će finansijske probleme rešiti prodajom kuće.

Nije ni slutio da će roman postati ogroman hit, prodat u više od 21 milion primeraka i doneti mu zaradu veću od milion dolara. Nakon toga, studio „Paramount“ angažovao ga je da učestvuje u adaptaciji za film, uz skroman budžet i nevelika očekivanja.

Filmska prava prodao je za 50.000 dolara, uz obećanje procenta od zarade i učešća u izboru glumaca, na šta je pristao.

Dok je pisao roman, glavnog lika Dona Vita Korleonea zamišljao je kao Marlona Branda, uprkos tome što su ga producenti smatrali problematičnim. S druge strane, oni su želeli Roberta Redforda za ulogu Majkla.

Na kraju je Majkla Korleonea odigrao Al Paćino, tada još neafirmisan glumac. Puzo u početku nije bio siguran u taj izbor, ali je kasnije priznao da je Paćino briljantno odigrao svoju ulogu.

Sam pisac nije bio naročito zainteresovan za proces snimanja i retko je posećivao set. Pogledao je ranu verziju filma i došao po svoj honorar.

Film je, zahvaljujući snažnoj priči i vrhunskoj glumačkoj postavi, postao svetski fenomen, a Puzu doneo bogatstvo o kakvom je ranije mogao samo da sanja. Scene poput one sa konjskom glavom postale su kultne, dok se roman i danas rado čita.

Kopola i Puzo osvojili su Oskara za najbolju adaptaciju, a nagradu je dobio i Marlon Brando za svoju ulogu.

Kasnije je Puzo otkrio da je u lik Dona uneo mnogo elemenata inspirisanih sopstvenom majkom.

"Kad god je Kum otvorio usta, u sebi sam čuo glas svoje majke. Bila je divna, zgodna žena, ali prilično nemilosrdna osoba. Nakon što je njen prvi muž poginuo u nesreći, dobila je malu novčanu odštetu, ali pokrenula je glasine da se obogatila kako bi privukla nove prosce. Tako se udala za mog oca. Kasnije je moj otac zbog šizofrenije završio u ludnici. Kad su hteli da ga puste kući, moja majka je odlučila da ga ipak zadrže u ustanovi jer bi porodici bio samo teret. To je čista mafijaška odluka. Moja sestra, voleo sam je, ali znala je da bude okrutna kao mafijaški konseljere. Jednom kad je moj brat iz škole doneo loše ocene, razbila mu je flašu mleka o glavu. Kad sam ja nakupio loše ocene, toliko sam sam se plašio sestrine reakcije da sam učiteljici zapalio sto gde je držala dnevnik. Evakuirali su celu školu", istakao je pisac.

Kasnije su se pojavile kritike da delo romantizuje mafiju i nasilje, zbog čega je Puzo često morao da objašnjava svoje stavove i naglašava da ne podržava nasilje.

Uspeh knjige i filma tumačio je kao posledicu razočaranja u pravosudni sistem i nostalgije za porodičnim vrednostima.

Nastavio je da piše romane sa sličnom tematikom, uključujući „Sicilijanac“, „Omerta“ i „Poslednji Don“, kao i scenarije za nastavke „Kuma“ i „Supermena“.

Strast prema kockanju nikada ga nije napustila, pa je redovno posećivao kockarnice širom sveta. Njegova supruga Erika preminula je 1978. od raka dojke, nakon čega je započeo život sa Kerol Đino.

Mario Puzo preminuo je 2. jula 1999. godine u 79. godini, neposredno nakon završetka romana „Omerta“. U jednom tekstu opisao je kako zamišlja zagrobni život:

"Ako odem u raj, ne trebaju mi anđeli s oreolom koji jašu snežnobele oblake. Dajte mi radije kockarnicu crvenih zidova s jarkim svetlima, dovedite rogate vragove da mi dele karte. I neka bude na nebu da imam neograničen kredit. A ako u našem svemiru postoji milosrdni Bog, on će odrediti da zauvek pobeđujem", napisao je Puzo.