INTERVJU Veran Matić: Nepravedno zapostavljene sve žrtve masakra, na ranjene u Duboni i Orašju svi zaboravili

Veran Matić iz Srpskog filantropskog foruma i Fonda B92 mesecima piše o ubijenim i povređenim u velikim tragedijama. On u intervjuu za naš list ističe da su nepravedno zapostavljane sve žrtve masovnih ubistava i ranjeni u krvavom maju, kao i da mu je neobjašnjivo da u Duboni (koja je deo Beograda) roditeljima ubijene i ranjene dece bude dodeljen jedan iznos, a da u Malom Orašju (Smederevo) tri puta manja ta jednokratna suma. Razlika postoji i u psihološkoj podršci, naročito u odnosu na "Ribnikar".Na koji način su povređeni mladići i devojke iz Malog Orašja i Dubone zapostavljeni? Uočljiv je nejednak tretman porodica ubijene dece, ranjene dece i njihovih porodica. Iako je većinu porodica posetio lično i predsednik Vučić, to nisu pratile institucije, od Vlade pa do nadležnih zdravstvenih i socijalnih službi, opština i tako dalje. Vlada i predsednik brzo su reagovali sa donošenjem odluke o formiranju nekoliko tela, o izdvajanju budžeta od, mislim, milion i po evra za Institut za mentalno zdravlje. Kada sam se raspitivao da li je bilo te vrste podrške, rekli su mi da je u školi ili na nekom sličnom mestu bilo terapeuta i da je ponuđeno kome treba, ali da to niko nije iskoristio. I posle dve nedelje su terapeuti otišli.

Taj pristup je vodio ka tome da bude neuspešan. Otišao sam samoinicijativno samo da upoznam roditelje i njihovu situaciju i odmah sam shvatio koliko je svaki slučaj različit i koliko je važno da se mnogo duže razgovara sa roditeljima, o njihovim problemima i očekivanjima, sa ranjenima i njihovim roditeljima i koliko je važno svakome od njih prilagođavati podršku, bilo da je ona vezana za mentalno zdravlje ili zdravlje svakoga od njih do socijalno ekonomskog položaja.Sa kojim se trenutno problemima suočavaju porodice ubijenih i povređenih u selima kod Mladenovca i Smedereva?Ranjene devojke i mladići su potpuno zaboravljeni. Oni i njihove porodice su u najkomplikovanijim situacijama. Njihova tela su izrešetana i njihove živote sačuvala je njihova lična borba, posvećenost lekara i ta bitka neće skoro biti završena, čekaju ih nove zdravstvene intervencije jer je reč o teškim povredama različitih organa. Neke čekaju nove teške operacije, nekima su rane još nezaceljene, a da ne govorimo o duši. Oni žive višestruku traumatizaciju, prema doživljenom masakru, prema izgubljenim drugarima i ljubavima, prema fizičkom i duševnom bolu koji je trajan, prema traumama medicinskih zahvata, prema neizvesnosti u životu, prema svakodnevnim radnjama odlasku u školu, pohađanju onlajn nastave, prema položaju u kojem su njihovi roditelji… Njihovi životi su iskomplikovani do krajnjih granica.Šta je ono što je država prvo uradila za njih, nakon masakra?Pre nekoliko nedelja dao sam presek stanja kako ga ja vidim iz mojih poseta Vladi i Predsedništvu sa predlozima šta i kako rešiti najveći deo prioritetnih problema. Prva reakcija bila je iz Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju članice ovog tela Tamare Džamonje. Otišli smo da razgovaramo sa roditeljima i decom oko mogućiih terapija i prošle nedelje su bili prvi razgovori, slede redovni odlasci i terapeutski razgovori…. Postepeno će se širiti na sve koji budu prepoznali da im ta vrsta podrške pomaže. Nadam se da će Vlada doneti jednim zaključkom rešenje i za druge probleme koje sam im predstavio, a tiču se i drugih segmenata podške koja je neophodna porodicama i ranjenima.

Mislite li da povređeni u Malom Orašju i Duboni nemaju istu pomoć kao porodice ubijene dece u "Ribnikaru"?Deca koja pohađaju školu "Vladislav Ribnikar" imaju mogućnosti psihološke podrške od maja, u različitim formatima. Koliko sam ja obavešten, takvu podršku nemaju učenici, škole u Duboni u čijem dvorištu je ubijeno troje i više njih teško ranjeno. Oni svakoga dana prolaze pored murala sa likovima ubijenih Dalibora, Kristine i Milana. Nemoguće je da takva svakodnevica nema posledica i da nije potrebno sa njima svakodnevno raditi na različite načine kako bi se svaki mogući problem rešio. U Duboni se masakr dogodio u dvorištu škole pored kapije kroz koju svakoga dana prolaze đaci, pored puta kojim prolaze svi iz ovog mesta. U dvorištu je igralište na kojem su se igrala deca nekoliko desetina metara neposredno pre ubistva. Kada tu stanete, oko vas će se pojaviti uvek neko ko je bio svedok zla. Trajno su svi traumatizovani i trajno im je potreban plan aktivne podrške.Porodicama je ponuđena neka vrsta novčane pomoći?To su ponosni ljudi koji izbegavaju da razgovaraju na ovu temu i bilo koga da kritikuju. Moram ipak da kažem da mi je neobjašnjivo da u Duboni roditeljima ubijene dece i ranjene dece bude dodeljen jedan iznos, a da u Malom Orašju bude dodeljena tri puta manja ta jednokratna suma. To što je jedno selo deo Beograda, a drugo Smedereva ne bi trebalo da ima bilo kakav uticaj u tretmanu porodica. Dodatno je neshvatljivo da porodice ranjene dece dobijaju bitno manji iznos i to jednokratno, iako su potrebe izlečenja, nege, troškova porodica trajni i može se reći da su zaista najčešće nedostižni porodicama.A ti mladi će imati potrebu za podrškom trajno ceo njihov život i njihove porodice. Koliko je meni poznato, ništa nije rešeno na načelnom nivou vezano za mesečnu nadokandu koja bi omogućila normalan život i rešavanje svih problema izazvanih ovim užasnim zločinom.Da li se povređeni u masakru leče o svom trošku ili imaju pomoć države? U pitanju su vrlo složene zdravstvene situacije povrede vitalnih organa. Roditelji iz "Ribnikara" kažu da ih niko nije kontaktirao prve dve nedelje za podršku i oni su krenuli sami da traže terapeute za sebe. I koliko znam i danas je tako. Na sličan način se i roditelji u Malom Orašju i Duboni ponašaju. Traže šta je najbolje za njihovu decu, ne pitajući da li to pokriva RFZO ili ne. I nema tu nikoga iz RFZO ili nadležne Vladine insitutcije koju mogu da pozovu i da kažu ja hoću tu terapiju i da dobiju podršku bez obzira da li je to na listi RFZO. Svi ranjeni moraju imati isti tretman, neograničena sredstva za sve što im je potrebno na način kako sami procene, njihovi roditelji i lekari. U pitanju su beznačajna sredstva za ovo društvo.Mogućnost lečenja dečaka iz "Ribnikara" u Čikagu je nešto najplemenitije i država je tu pokazala visok stepen odgovornosti. Mislim da svako ranjeno dete i svaka ranjena duša moraju da imaju upravo podršku i da se osećaju kao da imaju najbolju podršku na svetskom nivou.Znate li ko je iz državnih institucija posećivao i da li još uvek posećuje porodice ubijenih u selima kod Mladenovca i Smedereva?Nemam detaljne informacije o tome. Znam da je bilo poseta od predsednika do nadležnih opštinskih službi. Ono što sam mogao da zaključim je da niko nije dobio garancije i o trajnoj podršci. Kada sam pitao jednog roditelja da li je opština nešto ponudila, rekao je 60.000 dinara. Obradovao sam misleći da je reč o mesečnoj podršci. Ipak je to bila ponuda jednokratne podrške. To je uvredljivo. Sistemski se povređuju, tim nedostatkom sistemske podrške i empatije. Saosećanje nije samo trenutni osećaj. To je trajni odnos i nije samo vezan za osećanja, već prvenstveno za delovanje koje proističe iz mogućnosti da se uđe u probleme, tugu i bol i prepozna šta treba učiniti da se umanje, i onda to činiti trajno.

Mora se računati i da su trajne posledice i da nove očekujemo svaki dan. Različiti su socijalni položaji, ali to više ništa naročito ne znači. Porodica koja je ostala bez najmilijih, živi sada potpuno drugi život sa novim problemima. Zdravsteni problemi izazvani i ličnom i nacionalnom tragedijom se pojavljuju kao novi izazov u njihovim životima. To je novi nivo neizvesnosti. Sada je neophodno pronaći mehanizme podrške da nikada ne razmišljaju o sopstvenoj budućnosti kada je reč o elementarnim uslovima života u budućnosti i osnaživanju, i kako bi mogli da dožive neku pravdu.Kako preživljavaju te porodice?Ima slučajeva koji ne mogu da čekaju odluke države, koji predugo traju bez adekvatne podrške. Porazgovarao sam prvo sa roditeljima ubijene dece u "Ribnikaru" i napravili smo internu akciju za podršku. I svi roditelji su se prvi uključili i njihovi prijatelji i neke naše novinarske kolege. Nastojimo da očuvamo dostojanstvo onih kojima je neophodna podrška. Najčešće im je neprijatno na pomen bilo kakve javne akcije. I zbog toga smo prvu pomoć pokrenuli ispod radara, jer mi je bilo potpuno jasno da je utrošeno već prevelika količina novca koju ta porodica sigurno nema. U samo jednom danu svi roditelji stradale dece iz "Ribnikara" su se uključili u akciju solidarnosti sa jednom ranjenom devojkom i njenom porodicom i njihovi prijatelji.Nastojaću da porodice i ranjene mlade ubedim da je ova aktivnost iz naše ljubavi, a ne neka vrsta samilosti i da smo svi ponosni na njihovu hrabrost. Pokušaću da ih ubedim da jednostavno želimo da sa njima delimo sve probleme koje imaju, da to što im se desilo nije njihova krivica i da su i naši životi besmisleni ako ne budemo deo rešenja patnji njih i njihovih porodica. Kako bi mogli i javno da pokrenemo akcije solidarnosti i utičemo na rešavanje svih problema sa kojima se suočavaju.S obzirom da ste u kontaktu s porodicama, da li Vam se neko nekada od njih požalio? Šta im najviše treba? Najviše im treba pravda. Trebaju im odgovori zbog čega nije sprečen ovaj zločin. Ko je odgovoran za sve propuste koji su vidljivi sa meseca u slučaju ubice U.BBONUS VIDEO: Zajednička bol spojila porodice tragedija