Ranjenu Andrijanu iz Mladenovca još ranjavaju

Piše: Veran MatićNepravedno su zapostavljane sve žrtve masovnih ubistava, streljanja dece i mladih 3. i 4. maja. Isto tako i brojni drugi ranjeni i povređeni u krvavom maju. Njihove porodice, deca i mladi koji su prisustvovali ovim zločinima i, srećom, prošli fizički neozleđeni, ali psihički, i na svaki drugi način, ostaće doživotno povređeni. Zapostavljeni su od institucija sistema, od stručnjaka iz različitih oblasti, od konkretnije masovne saosećajnosti i solidarnosti. I nikada nije kasno da se kaže da to zapostavaljanje mora da prestane. Da se sagleda stanje u kojem se nalaze sve žrtve i njihove porodice, da se izradi kratkoročni i dugoročni plan podrške i konkretne pomoći, i zdravstvene i finansijske i društvene. Pored tekstova o životima ubijene dece i mladih, proširićemo temu i na ranjene i na porodice žrtava, kao i na decu koja su prisustvovala ubistvima, navodi Matić na portalu Javni servis.Verujem da se dogodila i finansijska podrška za sahrane. Ali za žive, ranjene i povređene, i sve elementarne i dodatne troškove, nije. Izgleda da je sistem zakazao za preživele. Memorijali su takođe važni za žive, za celo društvo, kako bi služili ne samo sećanju na naše ubijene anđele, već i da se budući zločini zaustave, da se prepoznaju i zaustave potencijalni zločinci. I da se učimo humanosti, dobroti, solidarnosti i da se učimo čuvanju svih oko nas, i od nas i od drugih.Aleksandra Mitrović je opisala ranjavanje, lečenje i rehabilitaciju sestre Andrijane. Dve sestre su ostale i bez dva brata od stričeva, Marka i Petra.

Andrijana.Samo značenje njenog imena vam govori dosta toga o njoj – ona koja je hrabra i borbena. Takva je moja sestra. Ona je deo mene. Duša moje duše.Nas dve smo imale lepo detinjstvo, roditelji su davali sve od sebe da nam ničega ne zafali i borili se da nas izvedu na pravi put. Nažalost, u trenutku kada sam imala 11, a Andrijana 8 godina, izgubile smo oca. Bio je to pravi udarac za nas, odrasle smo bukvalno preko noći. Mnogo nam je falio, ali zasigurno ove godine posebno fali.10. januara ove godine, na svet sam donela sina. Andrijana je bila najveselija, lomila je čaše, tanjire, doslovno sve. I ne možete da shvatite kakva je ona. Teško ju je opisati. Može da se svađa sa vama do krvi, a ako vam nešto treba, daće vam sve. Nas dve smo mnogo vezane, iako to retko pokazujemo. Uvek je tu za mene kad mi treba, pogotovo je bila tu kada sam se porodila. Kad god bih je pozvala, došla je da mi pomogne i ništa joj nije bilo teško, jer Vukašina voli najviše na svetu (tako ona kaže).Taman kada je sve krenulo na bolje, u našoj porodici nizala su se slavlja, od punoletstava, svadbi, rođenja dece, mislili smo da više neće biti ružnih događaja i da našoj sreći nema kraja. Mislili smo, sve do te proklete noći.14. oktobra trebalo je da bude moja svadba. Trebalo je da opet svi budemo na okupu. Moja braća i sestre. Moj Peca i Marko trebalo je da me čuvaju, zajedno sa ostalom braćom. Rasturio nas je jedan nečovek, ne znam ni kako bih ga nazvala, uzašno je i pomisliti na njega. Andrijana je te noći otišla sa Ravnog gaja nekoliko minuta pre nego što je monstrum stigao tamo, ali ju je ipak dočekao u Duboni, gde je otišla sa drugaricama. Ona je pogođena u stomak, ruku i nogu. Nikome ne bih poželela da dožive to što smo mi te noći i svaki dan posle. Kako sam od supruga, koji je došao sa posla u 23h, čula da se u selu nešto dešava i da prolazi dosta hitne i policije, odmah sam počela da je zovem jer sam znala da izlazi često sa društvom, pa sam mislila da možda zna šta se dešava. Pomislila sam kako se neko, možda, potukao ili je nekome pozlilo. Kako mi se nije javljala na telefon, zvala sam majku da je pitam gde je Andrijana i kada mi se javila, samo je vrištala i govorila kako je nema i kako ne može da je nađe. Nisam znala šta se dešava i nastavila sam dalje da zovem, da bih saznala da je neko pucao na njih. Moj suprug je odmah otišao gore, a ja sam ostala sama sa detetom. Kasnije, nakon što sam saznala da mi je brat Marko ubijen, u totalnom šoku i neverici da se to desilo, samo sam se tresla i nisam mogla da prihvatim to kao istinu, jer smo samo dan pre toga slavili rođenje njegovog sestrića. Nismo znali gde je Andrijana. Majci je policija gore rekla da nije bila nijedna devojka. Malo nam je laknulo, misleći da je otišla negde ili pobegla. Kasnije je bila neka informacija da je pogođena u nogu, pa sam opet sebe tešila što je bar živa i da nije strašno. Međutim, majka i moj suprug odlaze u Beograd u Urgentni centar, gde su bili do ranih jutarnjih sati, dok je trajala Andrijanina operacija. Jezive reči doktora, kako su pokušali sve i da je sada ona u kritičnom stanju, ali da se nada da će da preživi jer je mlada, meni nisu smeli da kažu kada su došli. Saznala sam to jutro na televiziji da je ona najteže ranjena. Doktor koji ju je operisao, rekao je da nije mogao da raspozna anatomiju kada je otvorio stomak. Ne mogu vam opisati taj grozan osećaj. Mislila sam da je to košmar iz kog ću se probuditi, ali nisam. Prolazili su dani, a ona je i dalje bila u kritičnom stanju. Napokon, nakon par dana provedenih u veštačkoj komi i dve operacije, probudila se. Slede 100 dana provedenih u bolnici i svakog dana odlazak kod nje u posetu. Da vam ne bih više dužila, do juče devojka kojoj ništa ne fali, zdrava i prava, izlazi iz bolnice sa skoro 20 kilograma manje, bez jednog bubrega i žučne kese, sa teškom povredom jetre. Provodi kući mesec dana nakon čega je zadržavaju na hirurškom odeljenju. Tada nastaje pakao za njenu psihu. Medicinske sestre koje nemaju nimalo empatije prema onome što je ona preživela, maltretiranje nje, jer ne sme da se odupre njihovom drčnom ponašanju. Da bi otišla do toaleta, morala je kradom da skida infuziju sama, samo da ne bi morala da zove sestre, jer one ko zna kada bi došle, a i ako bi došle, uvek bi imale nešto da joj prebace. Išli su do te granice da pokretnoj osobi nude kateter, samo da bi njima bilo lakše, a da li se neko pitao kako je njoj? Preživela je i to, trudila se i bila je jaka, da bi ponovo došla kući. Sada je sa nama i nadamo se da više neće morati da ode tamo, a i ako bude morala, mi nećemo dati.

Andrijana ima posledice. I to ne samo psihičke, jer se seća svega, jer su mrtva deca padala oko nje i ona je sve to gledala, dok se i sama pravila mrtva, ima i fizičke posledice. Često je zaboli mesto na leđima gde je dobila metak, i takve situacije ne bih poželela nikome. Često se dešava da govori kako više ne može da izdrži sve to. Majka i ja u takvim trenucima ne znamo šta da radimo. Osećaj bespomoćnosti, besa, žalosti i tuge, tako bih to opisala, pa još mnogo puta gore.I sve ovo je uradio jedan monstrum koji će, verovatno, biti osuđen na kaznu zatvora od 20 godina. Da li su ugašeni životi 9 predivnih bića i još mnogo više ranjenih vredni njegovih 20? Kakav je to zakon? Zašto se niko ne odaziva? Zašto ne dobijamo objašnjenje? Zašto moja Andrijana trpi bolove? Za njegovih 20 godina? Zašto sva druga deca trpe? Da li je normalno da neko za takav zločin bude osuđen na tako mizernu kaznu? Da li je važno koliko je godina imao, ako je bio sposoban da uradi nešto tako? Da li vas je sramota što živite u Srbiji? Mene jeste. Sramota me je što neko tako osiljen jer je tatin sin može da ide i ubija redom kako koga hoće. Ali, ne treba samo mene da bude sramota. Treba i onoga ko je to dozvolio. Treba da bude sramota i onoga ko je izmislio da nečiji život vredi 20 godina. Koliko vredi njegov?Niko se nije odazvao posle toga, bilo je samo tih dana po televiziji i to je sve. Zašto niko nije spomenuo da roditelji povređene dece svakoga dana putuju po 100 kilometara da budu uz svoju decu po bolnicama? Zašto niko nije spomenuo da možda treba da se pomogne tim roditeljima (članovi fudbalskog kluba Ravni gaj potrudili su se i zaista sakupili dosta novca za ranjene, ali tu i dalje izostaje pomoć države)? Gde je država sada, kada je potrebna? Ako je sistem zakazao i ako je kriv za ovo što se dogodilo, zašto okreću leđa sada, kada je potrebna pomoć toj deci?BONUS VIDEO Slučaj Veslina Milića i masakra u Ribnikaru: Koje je tužilaštvo nadležno za objavljeni spisak dece?