"Otac mi je bio Srbin, a majku su hteli da ubiju": Sergej lansirao Bosnu i Hercegovinu na Mundijal, tetovirao sebe na "Marakani", a Beogradu oprostio haos

Stručnjak iz BiH Sergej Barbarez (54) ostvario je ogroman, istorijski uspeh kao selektor – odveo je Bosnu i Hercegovinu na Svetsko prvenstvo 2026. koje će se igrati u SAD, Meksiku i Kanadi.

U zemlji u kojoj je rođen i za čiju je reprezentaciju nastupio 47 puta, ostvario je najveći trenerski rezultat u karijeri, koji je proslavio veoma emotivno. Njegova životna priča često podseća na filmsku, a o njoj je oduvek govorio otvoreno – baš kao što nije krio suze u Zenici u utorak uveče, nakon velike pobede protiv Italije, koja je donela plasman na Mundijal.

"Samo čekam taj 12. jun i 21 čas po ovdašnjem vremenu, da zasvira naša himna... To je moj životni san", kazao je on i morao da zastane na konferenciji posle Italije, jer je zaplakao.

Barbarez je proveo 22 godine u Nemačkoj, ali nikada nije izgubio balkansku emociju. O tome koliko je neobičan najbolje govori što je jednu scenu sa "Marakane" istetovirao. Ostaće upamćeno da je kao kapiten tražio da se prekine meč zbog haosa na tribinama, ali da o tome nikada nije govorio kasnije.

Barbarez je rođen u Mostaru i često ističe da do svoje 20. godine nije razmišljao o identitetu u smislu vere ili nacionalnosti, niti se opredeljivao.

"Osim moje žene i mene, cela porodica je bila u ratu, gledali smo na televiziji slike kako je sve uništeno i nevini ljudi morali da umiru, bilo je strašno. Nisam religiozan čovek, do svoje 20. godine nisam ni znao šta sam. Moja majka je polu-Hrvatica, polu-Muslimanka, otac je pravoslavni Srbin, moja žena je Hrvatica, to je sve nebitno", rekao je on nemačkim medijima tokom igračkih dana.

Njegov otac je bio poznati lokalni fudbaler, a jedno vreme je vagao da li će izabrati fudbal, košarku ili atletiku. Međutim, nije pogrešio.

Svojoj deci nije dao verski identitet kroz krštenje, već im je namerno birao imena koja ne otkrivaju etničko poreklo. Iskustvo rata iz Mostara ostavilo je dubok trag koji nosi celog života.

"Na zimu 1991. moj otac predložio je da posetim ujaka u Hanoveru. Rat je već besnio u Sloveniji i Hrvatskoj. Tata je mislio da ne bismo bili sigurni u Mostaru, a u isto vreme bio je uveren da rat neće dugo trajati. Nadao se da ću se vratiti kući već za dve nedelje", govorio je Barbarez.

Ipak, boravak u Nemačkoj potrajao je čak 22 godine.

"Danas se može reći da je moj otac postupio ispravno. Osim činjenice da su ratovi ujek besmisleni, postavlja se pitanje za koga ili protiv čega. Moja majka je iz braka Hrvata i Bošnjaka, otac mi je bio Srbin. Religija i nacionalnost nikada nisu igrali glavnu ulogu u mojoj porodici"

Morao je da govori svima.

"Ljudi, nisam Nemac, ja sam Mostarac."

Fudbalski se razvijao u Veležu do 1991, a potom je karijeru gradio u Nemačkoj, nastupajući za Hanover, Union Berlin, Hanzu Roštok, Borusiju Dortmund, Hamburger i Bajer. Za reprezentaciju BiH počeo je da igra 1998. godine, u teškim okolnostima – njegova majka Zlata, koja je ostala u Mostaru, bila je izložena ozbiljnim pretnjama, uključujući i one smrću, nakon njegovog poziva u nacionalni tim.

"Jednog dana je politika intervenisala i garantovala sigurnost mojoj porodici. Naravno, iako to nije značilo 100 odsto, to obećanje mi je dalo određeni unutrašnji mir. Tako sam 14. maja 1998. godine kao 26-godišnjak upisao debi za reprezentaciju. Izgubili smo u Kordobi od Argentine sa 5:0", dodao je Barbarez.

U dresu BiH igrao je i protiv Srbije na stadionu „Marakana“, u odlučujućem meču kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006, koji je Srbija dobila. Taj meč mu je ostao toliko upečatljiv da ga je ovekovečio tetovažom na grudima.

Tokom utakmice, kada su navijači BiH na tribinama bili gađani, Barbarez je tražio od sudije Kirosa Vasarasa da prekine meč – potez koji mu navijači nikada nisu zaboravili, ali ni on sam.

"U tom momentu mi je bila jedina misao da odem kod sudije i da mu kažem da i on sam to pogleda i da proceni situaciju. Da nije to nešto normalno i da se u sportu izriču drastične kazne ili se jednostavno mečevi završavaju i za mnogo manje drastične situacije. Njegova sugestija i jedina rečenica je bila da nema šta da uradi, već da mora delegat. Na to sam mu rekao da je sa ozvučenja dato do znanja gledaocima da mogu da prekinu zbog pištaljki. Na to sam se nasmejao, jer je bilo apsurdno. Od tog trenutka, utakmica kreće u drugom pravcu što se tiče moje glave i psihe i više-manje, od tada se posvećujem samo ljudima na tribinama i više mi je pogled išao tamo nego na teren", rekao je Barbarez, a potom priznao da žali što tada nije povukao ekipu sa terena.