More postaje sve tamnije širom planete: Jedna petina okeana već se promenila

U promeni koja već menja čitave ekosisteme, otvorena mora propuštaju sve manje svetlosti. Naučnici još ne razumeju u potpunosti posledice ovog fenomena, ali nada i dalje postoji, kaže okeanograf Tim Smit.

U sumrak, gotovo nečujno i uglavnom neprimećeno, u okeanima se odvija najveća migracija biomase na Zemlji. Bilioni sitnih organizama, zooplankton, kril i ribe fenjeraši, istovremeno se podižu iz dubina ka površini, privučeni cvetanjem fitoplanktona. Tokom noći se hrane, zaštićeni od predatora koji love pomoću vida, a sa izlaskom sunca ponovo se povlače u dubinu.

Kretanje Sunca i Meseca određuje ritam života mnogih morskih vrsta. Međutim, poslednjih decenija naučnici primećuju da se veliki delovi okeanske površine misteriozno zatamnjuju. Tim Smit i njegov tim prvi su prošle godine uočili ovaj obrazac na otvorenom moru. Od tada proučavaju kako klimatske promene i promene u korišćenju zemljišta utiču na okeane – i koliko je svetlost ključna za život u njima.

Kako je otkriveno da okeani tamne?

Ovo otkriće došlo je pomalo neočekivano. Naučnici su analizirali dve decenije satelitskih podataka kako bi pratili promene u optičkim svojstvima okeana. Umesto nasumičnih promena, uočili su velike, povezane oblasti u kojima voda postaje neprozirnija i propušta manje svetlosti. Procene pokazuju da je oko jedne petine svetskih okeana na neki način potamnelo.

Zašto se to dešava?

U priobalnim zonama uzrok je uglavnom povezan sa rekama koje se ulivaju u more. Promene u korišćenju zemljišta, poput prelaska sa šuma na poljoprivredu, utiču na to šta se ispira u reke. Tokom poplava, u vodu dospeva više čestica i organskih materija koje joj daju karakterističnu tamniju boju.

Dodatni problem predstavljaju hranljive materije iz đubriva koje podstiču rast fitoplanktona. Kada dođe do njegovog naglog bujanja, svetlost teže prodire u dublje slojeve vode. Iako je već poznato da se priobalne vode zamračuju, nova istraživanja pokazuju da se taj proces širi i na otvoreni okean.

Šta se dešava na otvorenom moru?

Promene su verovatno povezane sa klimatskim promenama. Rast temperature okeana, učestaliji toplotni talasi i promene u salinitetu utiču na cirkulaciju vode. Fitoplankton zavisi od svetlosti, hranljivih materija i temperature, a stabilniji slojevi vode koji se formiraju u toplijim uslovima pogoduju njegovom razvoju, što dodatno doprinosi zatamnjenju.

Kako to utiče na život u okeanu?

Tamnenje okeana menja čitav lanac ishrane. Fitoplankton je osnova tog sistema, a zooplankton, koji se njime hrani, predstavlja ključnu kariku za ribe. Ovi organizmi svakodnevno migriraju stotinama metara gore i dole, prateći svetlost.

Ako svetlost ne prodire duboko, prostor u kome organizmi mogu da žive, hrane se i razmnožavaju se smanjuje. Naučnici to porede sa sabijanjem ogromne populacije u mali prostor. To može povećati konkurenciju, promeniti odnose između predatora i plena i imati posledice po ribarstvo širom sveta.

Ribe koje se oslanjaju na vid, poput tuna, mogle bi da budu primorane da se zadržavaju bliže površini. Istovremeno, fitoplankton, koji proizvodi oko polovine kiseonika na planeti, menja dubinu na kojoj može da obavlja fotosintezu.

Šta se dešava noću?

Čak i slaba mesečina ima veliki značaj za morske organizme. Ona im pomaže da se orijentišu i određuje kada je bezbedno izaći ka površini. Međutim, kako voda postaje mutnija, i ova svetlost teže prodire, što može promeniti noćni život u okeanu i način na koji se vrste susreću i komuniciraju.

Kakve su globalne posledice?

Tamnjenje okeana utiče i na ciklus ugljenika. Zooplankton inače prenosi ugljenik u dubine kada ugine, ali ako ostaje bliže površini, manje ugljenika se „zaključava“ u okeanu. To znači da više ugljenika može ponovo da se vrati u atmosferu, što dodatno utiče na klimatske promene.

Može li se nešto učiniti?

U priobalnim područjima, može. Bolje upravljanje poljoprivredom, smanjenje zagađenja i kontrola oticanja materija u reke mogu pomoći da voda ponovo postane bistrija. Postoje projekti koji već rade na razvoju održivijih sistema proizvodnje hrane.

Na otvorenom moru situacija je složenija. Čak i kada bi emisije štetnih gasova odmah prestale, okeanima bi bile potrebne decenije, pa i vekovi da se oporave.

Ima li razloga za optimizam?

Ima. Okeani pokazuju izuzetnu sposobnost oporavka kada im se pruži šansa. Primer su šume morskih algi koje su se, u zaštićenim područjima, brzo obnovile nakon ekstremnih toplotnih talasa.

Zato se sve više radi na širenju zaštićenih morskih zona. Kada su dobro upravljane, one omogućavaju ekosistemima da se regenerišu i postanu otporniji na klimatske promene.

Okeani pokrivaju oko 70 odsto površine planete, regulišu klimu i apsorbuju ogromne količine toplote i ugljenika. Njihova zaštita nije samo pitanje očuvanja prirode već i opstanka života na Zemlji.