7 meseci od masakra u Malom Orašju i Duboni, sistem zakazao i za preživele: Mnoge porodice egzistencijalno ugrožene, ali ne žele da traže pomoć

Prošlo je 7 meseci od dva najstrašnija zločina koji su duboko potresli Srbiju.Učenik beogradske Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" 3. maja ubio je 9 svojih vršnjaka. Upucao je i školskog čuvara Dragana Vlahovića.

Već sutradan dogodio se novi masakr kada je Uroš Blažić u smederevskom selu Malo Orašje ispaljivao rafale u okupljene ispred škole. Živote su izgubili Nikola Milić (15), Aleksandar Milovanović (17), Marko Mitrović (18), Lazar Milovanović (19), Nemanja Stevanović (21) i Petar Mitrović (25), koji se junački borio za život čitavih 50 dana nakon mnogobrojnih povreda i prostrelnih rana koje je zadobio tokom pucnjaveU selu Dubona pokraj Smedereva, isti ubica ubio je brata i sestru Milana (22) i Kristinu (25) Panić, kao i njihovog druga Dalibora Todorovića (25).Mnogi od ranjenih nisu se još oporavili. Imaju teške posledice i invaliditete koji ostaju trajno.O njihovom zdravstvenom i egzistencijalnom stanju se malo zna jer još uvek nisu spremni da javno govore o bolu i muci koja traje i ne prestaje.Glavni i odgovorni urednik portala javniservis.net Veran Matić koji je u stalnom kontaktu sa porodicama ubijenih i povređenih u ovim velikim tragedijama, ističe u svom autorskom tekstu da su nepravedno zapostavljane sve žrtve masovnih ubistava, a isto tako i ranjeni u krvavom maju.

Zapostavljeni od institucije sistema

"Porodice, deca i mladi koji su prisustvovali ovim zločinima i, srećom, prošli fizički neozleđeni, ali psihički, i na svaki drugi način, ostaće doživotno povređeni. Zapostavljeni su od institucija sistema, od stručnjaka iz različitih oblasti, od konkretnije masovne saosećajnosti i solidarnosti. I nikada nije kasno da se kaže da to zapostavaljanje mora da prestane", navodi autor.Dodaje da treba da se podvuče crta ispod onoga što je učinjeno, odnosno nije učinjeno.A reklo bi se, nije učinjeno mnogo toga.

"Verujem da se dogodila i finansijska podrška za sahrane. Ali za žive, ranjene i povređene, i sve elementarne i dodatne troškove, nije. Izgleda da je sistem zakazao za preživele", smatra Matić.Podseća na samohranu majku teško ranjene ćerke koja se i dalje bori sa užasnim povredama koje je napravio masovni ubica, a koja nema nikakvu pomoć."Žive sa 30.000 dinara prihoda i neizdrživim dnevnim troškovima za lekove i terapije. Samohrana majka mora dobijati dovoljno sredstava za sebe i svoju porodicu, trajno. I taj iznos mora da zadovoljava sve potrebe egzistencije i rehabilitacije. Još nije kasno da svaka porodica dobije doživotnu podršku u svakom smislu – zdravstvenom, socijalnom, finansijskom, da više ne moraju da brinu o egzistencijalnim problemima koje im je stvorio masovni ubica", precizira Matić.

Dr Slavica Plavšić: Mnogi su egzistencijalno ugroženi

Specijalista za plućne bolesti dr Slavica Plavšić, koja u svojim autorskim tekstovima često piše o žrtvama masakra i o njihovim porodicama s kojima je u kontaktu, ističe za Nova.rs da se ranjeni u krvavom piru osećaju zaboravljeno."Prošlo je sedam meseci, a bol i patnja umesto da se ublažavaju, da postanu podnošljiviji, iz dana u dan postaju sve teži i strašniji. Jer se istina i pravda još ne naziru, a gotovo svaki dan se dešava nešto, da ih tako ranjene još više povredi. Ili se ne dešava ništa, a moralo bi, pa se zato osećaju očajno, ogorčeno, zapostavljeno i zaboravljeno od vlasti države i nadležnih institucija", kaže ona.

Dodaje da su mnogi od njih egzistencijalno ugroženi u ovim teškim vremenima."Oni ne žele da govore o tome jer su ponosni, dostojanstveni i naviknuti na takav život i nepravde. Oni ne treba ništa da traže i da prolaze kroz komplikovane procedure i zahteve, nego je država dužna da se brine o njima i da na mesečnom nivou dobijaju prihode koji će pokriti njihove troškove. Poznate su neke opšte činjenice. Recimo, opština Smederevo je snosila troškove sahrana. Takođe je pomogla uređenje spomen parka 'Ravni gaj'. Podignut je zajednički spomenik za svu šestoricu ubijenih, posađeno je šest čempresa, svakom ubijenom momku u čast. Meštani su pomogli u sakupljanju novca za murale koji su napravljeni na starom Domu kulture", objašnjava dr Plavšić.Smatra da bi država trebalo da osnuje jedinstveni Fond iz kog bi oštećene porodice dobijale stalne prihode. Jer, konstantna pomoć im je potrebna s obzirom da su mnogi od njih još uvek na lečenju."To se, nažalost, ni posle sedam meseci ne dešava. Porodicama je nuđena jednokratna pomoć od 60.000 dinara. Na to nisu pristali, a dalje se ništa nije uradilo. Dvoje povređenih maloletni I. I i devojka N. V. i dan danas su u bolnici, a vikendima dolaze kući. Javljaju se i drugi problemi koji su posredno ili neposredno povezani s povredama, a koji zahtevaju stalno lečenje. Dodatnih troškova uvek ima", napominje ona.

Neki od njih, dodaje, nemaju ni pokriveno zdravstveno osiguranje."Otac jednog ubijenog mladića tuđom greškom nema regulisano zdravstveno osiguranje. Porodice žrtava kažu da ono što im je potrebno, a to su njihova deca, ne može niko da im vrati. A ne prihvataju nikakvu pomoć jer su zaista skromni ljudi. Porodice su prihvatale psihološku pomoć koju je država slala, neko od njih je išao, neko ne. Ta ideja je prekinuta jer je Tim za pomoć istakao da porodice nisu još uvek spremne. Trebalo bi na drugačiji način da se organizuje ta podrška", ističe dr Plavšić.Dr Plavšić podseća na ranjenog čoveka u masakru iz Dubone koji je sada u invalidskim kolicima zbog teške povrede kičme. Njegova supriga je morala da napusti posao da bi mogla da ga neguje.Da li će se država, sada posle sedam meseci, setiti svih ovih ljudi koji se u tišini bore sa svojim bolom i problemima koji se nižu jedan za drugim?BONUS VIDEO: Kako se zloupotrebljavaju najsiromašniji: I socijalna pomoć u Srbiji često zavisi od podrške vlasti