Već se nekoliko meseci "šuškalo" da će nekadašnji ministar rada Zoran Đorđević doći na čelo jedne od najvećih kompanija u Srbiji, koja zapošljava skoro 15.000 ljudi. To se danas i dogodilo - Đorđević je postavljen na mesto vršioca dužnosti JP "Pošta Srbije".
Davne, davne 2012. godine, departizacija javnih preduzeća bila je jedno od krupnijih obećanja koalicije koja je tada došla na vlast. Devet godina kasnije, čovek koji sam za sebe kaže da je „finansista“, šta god to bilo, dolazi na čelo jednog od najvažnijih preduzeća u zemlji, okončavajući tako skoro decenijsku vlast Krkobabića i njihovih izaslanika u Pošti.
Šta preporučuje novog direktora, koji to nije? Uprkos upozorenjima i kritikama iz EU, Đorđević nastavlja neslavnu tradiciju političkog postavljanja v.d. direktora, bez sprovedenog konkursa – setimo se da je v.d. status zakonski ograničen na godinu dana, da je većina direktora u javnim preduzećima duže od toga na funkcijama, a da je rekorder Zoran Drobnjak, koji je u tom statusu već deset godina – i nikom ništa.
Šta, dakle, preporučuje Đorđevića da bude direktor Pošte? U nekoj prosečnoj zemlji, tačan odgovor bi bio – apsolutno ništa. U Srbiji, pak, tačan odgovor glasi – partijska knjižica.
POGLEDAJTE JOŠ:
Nije bilo Đorđevića mnogo u javnosti od kada je prestao da bude ministar rada – pojavio bi se tu i tamo da ritualno popljuje po opoziciji, pišući nerazumljive sastave i saopštenja, poput sledećeg (obratite pažnju, ovo je sve jedna rečenica):
““Da nije tužno – bilo bi smešno, a donekle smešno i jeste – kada tajkun i uništavač svega čega se bio dohvatio dok je bio važan faktor bivšeg režima (osim sopstvene imovine i svog džepa) priča o tome kako je i koliko je (bio) uspešan, kada najveća politička preletačica u modernoj istoriji političkog života u Srba priča o časti, moralu i poštenju, kada smušeni i nabeđeni kvazi političar ‘svetskog kalibra i biografije’ (sklon sumnjivim radnjama sa raznoraznim belosvetskim kontroverznim političarima i biznisimenima) pokušava da sebe predstavi kao poznavaoca geopolitike, ili kada lokal-patriota kafanskog smera, čiji je krajnji domet opsednutost likom i delom Dimitrija Ljotića, počne da palamudi o ‘tradicionalnim vrednostima i ugroženosti nacije i države’, pri čemu je upravo on taj koji – svojim somnambulnim konfabulacijama sve to za šta se, kao, zalaže – negira“.
Baš pre neki dan se i on saopštenjem upisao u „pravoverne“ u sukobu unutar SNS-a između Vučića i Stefanovića, poručujući „onima koji su, očigledno samo deklarativno, bili – koliko do juče – saborci na putu oporavka i vaskrsa Srbije, saradnici Aleksandra Vučića u borbi za drugačiju, bolju, prosperitetniju i napredniju Srbiju“, da su počeli da se pokazuju njihovi tragovi „u ovoj odlučnoj borbi protiv organizovanog kriminala, koju je država Srbija, predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, beskompromisno povela“.
Pamtimo Đorđevića po silnim lapsusima i nesuvislim izjavama – poput one kada je za 8. mart 2018. čitao stihove Jovana Dučića, poručujući ženama da „sve žene vole bogataše, jer je žena uvek sirota. Pametnih se boje… Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem“; pamtimo da je pričao da su ljudi od posledica rata ostali „bez određenih genitalija“ pa ne mogu da rade; pamtimo ga i po tome da je „odvalio“ da u inostranstvu „plate nisu dosta veće“, a da je „život mnogo puta skuplji nego u Srbiji, kvalitet života nije mnogo veći, sve što zarade potroše na život“, kao i da mi „imamo društveni život koji ne postoji nigde, cena života je niža, kvalitet života raste iz dana u dan, već sada je na zadovoljavajućem nivou“.
Međutim, da su samo izjave bile problem tokom ministrovanja Đorđevićevog – ni po jada. Njegovo ministarstvo se pokazalo katastrofalnim tokom epidemije koronavirusa, korona je uprkos paradiranju vojske vrlo brzo prodrla u veliki broj staračkih domova koji su bili pod njegovom nadležnošću – čak je direktor gerontološkog centra u Nišu bio i uhapšen, ali Đorđeviću nije padalo na pamet da da ostavku.
POGLEDAJTE JOŠ:
Tokom njegovog ministrovanja (ali i pre njega) bilo je u jeku zapošljavanje medicinskih radnika iz Srbije u Nemačkoj, e da bi se, pred sam početak epidemije, nadležni setili da baš i nije dobro da lekari i medicinske sestre idu iz Srbije.
Tokom njegovog mandata usvojen je Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, koji je katastrofalne nepravde učinio porodiljama koje su bile zaposlene kraće od 18 meseci; tokom njegovog mandata na desetine radnika su ginule svake godine po raznim gradilištima u Srbiji; on je uporno odbijao da kaže koliko je ljudi umrlo u staračkim domovima tokom korone; njegovo ministarstvo i njegove inspekcije nisu uradile dovoljno da odbrane radnike od „stranih investitora“ koji nisu hajali za epidemiju i zaštitne mere, pa su im firme postajale prava žarišta zaraze; on je uspeo da izjavi da „Ministarstvo nije krivo ako radnici prihvate da rade u uslovima koji su mimo zakona i onoga što im zakon omogućava“…
Dugačak je spisak razloga zbog kojih Đorđević ne bi trebalo ne samo da bude direktor Pošte, već ni da priđe bilo kojoj javnoj funkciji, a samo jedan „argument“ mu ide u prilog – lojalnost koja proističe iz partijske knjižice. U ovakvoj Srbiji je, međutim, ovaj „argument“ uvek jači od svih drugih.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare