Dejo za Nova.rs o udesu, švercu koka kole i anegdoti o Sneki

Fudbal 28. maj. 202113:20 > 13:22
Podeli:

Dejan Savićević, legendarni majstor Crvene zvezde iz 1991. godine, za Nova.rs je evocirao uspomene na barijevsku generaciju.

PROČITAJTE JOŠ

Dejo Genije ugostio je ekipu Nova.rs u prostorijama Fudbalskog saveza Crne Gore, kojim predsednikuje, „na prvu priznavši“ da je teško setiti se nečega što je bilo i nedavno, a kamoli pre 30 godina.

Ipak, pitanja o Branku Nešoviću i Vojislavu Lalatoviću, Voji Kisu, poseban su mu osmeh izmamili.

Važan deo barijevske priče bili su upravo ljudi koji su iza kulisa spremali igrače, brinuli o njima, zdravlju, ishrani, oporavku, ali i „završavali“ papire i sve druge stvari koje su skretale fokus sa „operacije Kup evropskih šampiona“.

„Uvek je lepo setiti se te utakmice i tog osvajanja Kupa šampiona. Godine prolaze, događaj ostaje i ostaće. Veliki period, dok Zvezda ne proba da uradi nešto više u Evropi… Mada iskreno da kažem, teško je i sigurno da narednih 10-15 godina neće menjati konstelacije snaga u Evropi. Englezi su postali najjača liga na svetu, nekad su bili Italijani i Španci najbolji, sad je to prešlo u Englesku. Imaju neizvesnu i tešku ligu. Ali jubilej… Imam dosta poziva i kažem da je teško setiti se stvari od pre 20 godina, a ne pre 30. Ali uvek ima događaja koji se teško mogu izbrisati iz memorije. Pričam sa legendama iz 1991. kad sednemo, kako se sve promenilo, naše shvatanje i bavljenje fudbalom kada smo otišli u Italiju. Ja sam voleo da kažem, u Jugoslaviji smo igrali fudbal, u Italiji smo radili fudbal. Bili smo radnici i profesionalci. A u Zvezdi smo imali tako jaku ekipu da smo se igrali, i kad poluvreme odigramo slabije, uđemo nonšalantni, i da gubimo 1:0, Darko da dva gola, Robi slobodnjak, Miha… Ja izdaleka, Juga izdaleka, Bina na kontru. Lako smo osvajali prvenstva, stvarno smo bili superiorni, u Italiji je bilo mnogo teško, čak i protiv ekipa iz zone ispadanja. Treba mnogo muke, truda i trčanja da ih pobediš“, kaže Savićević za Nova.rs.

Kako pamtite slavlje?

„Slavili smo u tom zamku na periferiji Barija, došli su i trubači, sve je bilo na vrhunskom nivou. Neću nikad zaboraviti prolaz u finale. Oni momenti posle Bajerna, kad smo dali gol pred kraj… E, ono slavlje nikad neću zaboraviti. Onu radost, onu sreću, ono veselje. Hajde, finale je dobijeno, ali onu radost… Tog se i danas setim, bio mi je taj događaj jači, prirodniji, desilo se veliko čudo. Mi smo osvojili pehar posle, na penale i sve, ali moje mišljenje je da je veće slavlje bilo na Marakani, kad su navijači ušli, kad smo slavili na terenu, kad su uzimali delove trave, prečke, mreže… To ludilo je bilo nezaboravno, taj Bajern i taj prolaz.“

O Džaji i Cveletu se već sve zna – kako gledate na Mišu Slijepčevića i Nastadina Begovića, spominjali ste ga baš kao važnog šrafa transfera?

„Velike zasluge za moj dolazak ima Miloš Slijepčević. To je njegova velika Crvena zvezda, on je bio tada direktor svih robnih kuća Beograd, bio je na čelu kluba i u nekim razgovorima sa njim, video sam viziju. ‘Dejane, imamo najveći stadion, najviše navijača, i trebaju nam sada najbolji igrači.’ U to vreme, kod nas i u ostalim delovima Evrope, prodaja karata bila je 50 ili 60 posto budžeta. Zvezdi je bilo dovoljno da prođe jednu utakmicu KEŠ ili Kupa UEFA, i oni su obezbeđivali budžet za tu kalendarsku godinu. Evo ja se sećam utakmice sa Bajernom. Oko 3.800.000 maraka je Zvezda zaradila samo od karata. A kasnije, do dana današnjeg, mislim da je najveća zarada od jedne utakmice, pričao sam sa ljudima iz FSS i Zvezde, i mislim da su zaradili 400.000 evra. Sad zamislite pre 30 godina, 3.800.000 maraka, sada jedan klub ne može da uzme ni 300.000 ili 400.000 evra. Ali sada su prihodi od TV prava veći mnogo, tako se pune budžeti, iz tih sredstava. Miša Slijepčević je bio u pravu, Zvezda je kupovala dosta igrača i napravila se ta generacija. Oko mene je uvek bio Nastadin Begović, to je čovek iz periferije Podgorice, iz sela Kosić, na 15-ak kilometara od Podgorice. Živela mu je majka tu i dolazio je kod nje, obilazio je i mene, družili smo se i postali prijatelji. I on nosi velike zasluge za dolazak moj u Zvezdu. Pored boljih ponuda, pre svega mislim na Hajduk… Eto, Dinamo me nikad nije zvao, zašto, nikad mi nije bilo jasno. Nikad nisam imao ponudu, ali ponuda Hajduka je bila mnogo bolja. Ali ja sam već dao obećanje, pružio ruku i nisam to hteo da izneverim. Nekako mi je Zvezda bila bliža od Hajduka i Partizana.“

Foto: Srdjan Stevanovic ©

Sećate li se i Voje Kisa Lalatovića i njegove uloge?

„Znaju ljudi iz fudbala, on je bio 1. čovek Dragana Džajića, sekretar stručnog štaba i mnogo više od toga. Da završi stan, krečenje, registraciju auta, ličnu kartu, pasoš, otvorio je vrata svuda. Mogu ispričati detalj, imao sam sudar autom. Izašao čovek iz krivine, udario me i probao da pobegne. Ja za njim, zapamtim tablice, zapišem i parkiram se. Priđe čovek iza mene koji je stao i da mi svoje podatke. Ja okrenem Voju Kisa i on kaže ‘tu sam, sačekaj.’ Policija došla, uzela izjave od mene i ovoga, posle tri dana smo bili na suđenju. Tako je ekspresno došlo do privođenja pravdi, to je tada mogao samo Voja Kis. Bio je čovek koji je otvarao vrata svuda, svojom i zaslugom Crvene zvezde, jer Crvena zvezda je uvek bila veličina. Gradile su je generacije od Rajka Mitića, Džajića, Šekularca, kasnije Pižona, pa Piksija i naše generacije, koja je uzela KEŠ. Najslabiji meč nam je bilo finale, ali su sve stvari koje su se dešavale pre toga govorile o veličini. I Džajina generacija i Pižonova je gubila i mislim da je Zvezda kao klub zaslužila najveći pehar klupskog fudbala. Naša generacija je samo stavila višnju na tortu. Taj ukras je pehar Kupa šampiona. Zvezda je imala jaku upravu i Voja je završavao te administrativne ili papirološke stvari. Cvele je bio isto jak, ali najjači je bio Radmilo Bogdanović, bio je ministar MUP-a i nije često dolazio, ali kad jeste, bilo je relativno mirno i tiho. Mislim da je i on imao dosta uloge, a tu papirologiju je završavao Voja Kis.

Da li je tačno da su Vam sobarice u hotelu „Slavija Luks“, gde je bio karantin Crvene zvezde, švercovale koka kolu?

„Bilo je dosta švercova, i da je bilo samo šverca koka kole, bilo bi dobro. Bili smo u tom hotelu i bilo nam je lepo, mnogo je lepih momenata i trenutaka, ali nije sve za etar i javnost“, kroz smeh će Dejo.

Foto: Youtube.com

Da li ste koka kolom najviše glavobolja zadavali legendarnom doktoru Branku Nešoviću?

„Neša je bio dobar lik, predan poslu. Takva energija za čoveka u nekim ozbiljnim godinama… Mi smo bili klinci, trening u 10, a on dođe u pola 10 da vidi ima li problema. Kaže, operisao sam dva kolena, prepone dva puta. Pitamo ga, ‘doktore, kad si ustao’. Kaže, ‘u pet sam ustao, u šest sam počeo da operišem’. Uzvratimo, ‘doktore, svaka ti čast’. Bio je čovek koji je poznat široj fudbalskoj javnosti, prvi je počeo sa tom operacijom prepona i na kraju, posle mog dugog odustajanja i bekstva od operacije, i ja sam bio jedan od onih koje je, što sam ja govorio, Neša ‘priklao’. Sećam se… Eto, mogu ispričati jednu šalu, u tom periodu sviđala mu se Sneki. Mi smo uvek imali u svlačionici TV i uvek je išla neka muzika. I kada se pojavi Sneki, znao je da stane onako i da je gleda. A ona lepa, mlada. I mi smo znali često da kažemo, doktore, kako bi njoj prepone operisao, mislim da bi dovde ruke zavukao. Eto, tu je bilo malo šale, bilo mi je žao što nisam mogao da prisustvujem njegovoj sahrani. To je život, biće mi uvek u lepom sećanju.“

On je tada operisao mnoge fudbalske zvezde, sećate li se ko je sve dolazio kod njega?

„Uvek se u nekim periodima pojave doktori koji naprave ime. Nešović je napravio ime jer je operisao Brajtnera ili jednog igrača iz Reala, da li Necera, dok je Miljanić bio tamo. I zamislite, iz čitave Evrope dolaze igrači da ih operiše jedan naš čovek, u državu sa istoka, on je tada postao čuven. Ja sam mu doveo dosta pacijenata, nisam mogao da se odbranim od ljudi, iz košarke, rukometa… Znali su da mi je doktor i on je uvek bio tu da ih sasluša, da se dogovori da li je to za operaciju ili ne. Nikad me nije odbio, pa ni moje drugove koji su hteli da kod njega idu na intervenciju. Bio je čovek velikog srca“, kaže Dejo.

Drugi deo intervjua sa Dejanom Savićevićem moći ćete da pročitate u subotu, na 30. godišnjicu Barija.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar