Na Internetu ćete naći da je napad panike iznenadan, jak strah koji nije izazvan realnom opasnošću, a koji prate snažni psihofizički simptomi. U trenutku kad ga proživljavate izgleda mnogo strašnije.
Pre nego što sam se suočila s prvim napadom panike, bila sam sklona da poverujem scenama iz jeftinih filmova u kojima najbolja prijateljica glavne junakinje upada u neku histeričnu epizodu i trese se na svaki šum. U mom slučaju je više ličilo na one usporene scene gde se glavnoj junakinji potpuno muti vid i u glavi čuje otkucaje sopstvenog srca pre nego što će pasti u nesvest.
I dalje nisam sigurna koji je okidač.
Meni se prvi put desilo u kafiću u koji sam redovno svraćala i osećala se „domaće“. Tad sam tek stigla bila i sela. Ne sećam se da li je nešto bilo drugačije, sa mnom su bila dvojica drugara i krenuli smo u neku običnu priču. Međutim i pre nego što smo naručili, krenuo je neki osećaj neprijatnosti. Već u sledećem trenutku počela sam da se preznojavam, a njihove glasove da nadjačava lupanje srca.
Imala sam osećaj da ne mogu da udahnem. Vrtelo mi se u glavi. Bukvalno sam grabila za vazduh, morala sam da izađem napolje. Paralelno, bila mi je frka da ne padnem u nesvest. Ili da ne povratim, neka mučnina je narastala, bukvalno me pritiskala.
A u svemu tome njima uopšte nisam uspevala da izgovorim da nešto nije u redu. Bukvalno kao paralisana.
Ne znam koliko je to dugo trajalo, ali je izgledalo kao jedan od onih košmara u kojima potpuno gubite kontrolu nad telom, nije vam dobro, a ne možete da pustite glas niti da se cimnete i trgnete iz sna. Sećam se da sam nekako izjurila ispred, oslonila se na neki zid i pokušavala da se smirim dubokim disanjem. Kad sam osetila da sam koliko-toliko stabilna, neko je već bio pozvao taksi. Do kuće sam bila iznenađujuće dobro za nekog ko je mislio da umire.
Pročitajte još:
Posle mi se desilo i u tržnom centru, prepoznala sam već na startu taj osećaj nelagodnosti, gubljenja daha i lupanja srca koje se pojačava sa svakim korakom. Međutim, tad je bilo i strašnije, jer sam bila sama i nisam uspevala da nađem izlaz, kao u lavirintu, s onim jakim belim svetlima i gomilom ljudi razmrljanih lica koji uopšte ne vide da nešto nije u redu.
Možda njima, zapravo, i nisam izgledala čudno. Što se mene tiče, trenutak kad sam našla izlaz, delovao je kao izranjanje iz vode.
Mislim da sad znam da prepoznam napad panike kod sebe. Koliko sam razumela, on može da nosi i druge simptome – drhtavicu, bol, peckanje u telu, simptome srčanog udara ili šloga… Napad, kako se navodi, obično prestane nakon 5-10 minuta, ali ponekad može trajati satima. Ukoliko naučite da ga prepoznate na vreme, postoje trikovi kojima možete da skratite tu agoniju, ali se u slučaju ponavljanja, svakako, treba obratiti stručnjaku.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare