INTERVJU Profesor Oliver Tošković: Vučić je 23. maja uvideo da nije dobro da izbori budu skoro raspisani. Birači SNS su najviše prevareni

On smatra da je 23. maja, na dan studentskog skupa na Slaviji, Aleksandar Vučić shvatio i da nije dobro za njegov ostanak na vlasti ako bi izbori bili raspisani u neko skorije vreme.

"Novo obećanje, za izbore krajem 2026. počiva na kupovini vremena i potencijalnom gašenju preostalih slobodnih medija u državi, poput medija Junajted grupe. Ukoliko do toga dođe i ako jedina relikvija koju aktuelna vlast poštuje, relikvija rejtinga, opstane na dovoljno visokom nivou, imaćemo izbore do kraja godine", navodi profesor Tošković.

Šta je svaka od četiri Slavije značila za mentalno stanje nacije i onih koji već godinama unazad protestuju protiv ovog režima? 

Prvi veliki skup na Slaviji je probudio nadu. Ljudi koji su sistematski decenijama ubeđivani da je politika nešto loše, mulj u kome su svi isti, ljudi kojima je decenijama oduziman deo bića ubeđivanjem da odluke o njihovom životu mora da donosi neko iz mulja, su tada osetili nadu da opet mogu da odlučuju, o sebi, o svojim bližnjima i o društvu u kome žive, odnosno da mogu i moraju da se bave politikom.

Drugi skup je pokazao da je ta pobuđena nada stvorila aktuelno najjaču društveno-politčku silu u Srbiji. Silu koja je bar tri puta veća od one koja je u oktobru 2000. godine donela veliku promenu, kao i od one koja je 1967. godine u protestom Vašingtnonu zaustavila rat u Vijetnamu. Ta nada je od politike napravila ono što bi politika trebalo da bude, donošenje odluka o tome kako ćemo da živimo.

Treći skup je toj sili dao jasnu politčku artikulaciju. Građansko nezadovoljstvo korupcijom, stepenom kriminalizacije i generalno stanjem u društvu je pretočeno u jasan zahtev za raspisivanjem izbora.

Četvrti veliki skup je pokazao da je novostvorena politička sila i dalje tu, da je za godinu dana ne samo opstala, već sazrela, jasnije se profilisala i postala snažnija. Probuđena nada je i dalje tu, budna, pokreće, oslobađa od straha. Veliki deo društva koji je preko jedne decenije potiskivan, guran, gažen i vređan se sakupio na Slaviji i podsetio one koji su trenutno na vasti, da su tu trenutno, da su oni samo stranka na vlasti, da nisu oni država, već svi mi zajedno.

Ako tvrde da je Srbija u kojoj svi živimo samo njihova, to se zove otmica, jer neko želi da od svih nas za sebe otme ono što je zajedničko.

Šta one znače za Aleksandra Vučića? 

Aktuelni predsednik države je proteste na Slaviji protumačio kroz jedini narativ koji je njemu važan i na kome vredno radi od kako je na vlasti, a to je da izbora neće skoro biti. Licitiralo se pre poslednjeg velikog skupa na Slaviji da bi izbori mogli biti u julu i ta mogućnost je nestala sa društveno-političke scene već 23. maja, na dan skupa. Masovnost skupa je ubedila predsednika da nije dobro za njegov ostanak na vlasti ako bi izbori bili raspisani u neko skorije vreme. Od svih poruka koje mu nezadovoljni građani šalju, da je nakon godina pokušaja da se država otme mafiji i vrati građanima opet uspeo da vrati državu mafiji, da je korupciju, nepotizam i stranačku diktaturu raširio po državi kao kancer, on je uspeo da čuje samo masovnost i strah za sopstvenu fotelju.

Može li univerzitet da preživi ovu ofanzivu režima i ko su mu, osim studenata, saveznici u toj borbi? 

Univerzitet je od početka blokada pod strašnim pritiscima. Kako je studentski pokret sazrevao, razvijao se i dobijao jasniju političku artikulaciju, Srpska napredna stranka je sve jače i bezobzirnije napadala univerzitete u Srbiji. Pošto je studentski pokret pre svega građanski, okuplja nezadovoljni deo društva i artikuliše njegove potrebe, a funkcioniše drugačije od postojećih udruženja i stranaka, on nema svoje stalne predstavnike, nema predednika i druge istaknute osobe koje bi propagandna mašinerija SNS-a mogla da napada i razvlači po svom blatu od politike, oni su se usmerili na univerzitet kako takav i na njegove predstavnike. Zvuči paradoksalno da vlast u jednoj državi ratuje protiv svojih univerziteta, ali je taj paradoks ono što mi živimo. Zvuči neverovatno da ministar preti studentima da ih policija može ubiti, da drugi ministar poziva rodtelje da ne šalju svoju decu na državne univerzitete, uprkos tome što ti univerziteti spadaju u dva do 10% najboljih u svetu, po zvaničnim podacima svetskih lista. U takvoj atmosferi, univerzitet mora da se brani jer na takav način brani obrazovanje i generalno institucije u Srbiji. Vlast SNS-a praktično ratuje sa svim institucijama države Srbije koje nisu stranačke, odnosno vlast ratuje protiv sopstvene države. Zvuči paradoksalno, ali tako je. Shodno tome, saveznici univerzitetima bi trebalo da budu sve ostale institucije države Srbije, kao i svi građani, uključujući i glasače Srpske napredne stranke. Jer ako jedna stranka uspe da ugasi obrazovanje, zdravstvo, sudstvo, policiju…, ugasiće Srbiju, a to nije u interesu ni jednog građanina. Kako je Dositej davno pisao, Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili.

Kako smo kao društvo došli do toga da nam ne predstavlja veliko iznenađenje čak ni afera u kojoj načelnik beogradske policije učestvovuje u prikrivanju ubistva, kako je saopšteno?  

Objašnjavajući koncept tzv. invertovanog totalitarizma, Šeldon Volin navodi apatiju kao jednu važnu razliku između klasičnih totalitarnih režima koji su mobilisali građane putem ideologija, dok savremeni totalitarni režimi guraju građane u apatiju i otvaraju mogućnost krupnom kapitalu da vlada. Ovakav stav možemo često prepoznati u izjavama predstavnika naše vlasti kad ističu da politika nije ni za koga osim za njih i njihove kompanije, ili kompanije njihovih rođaka i prijatelja, često iz kriminalnog miljea. Sa druge strane, kao važnu karakteristiku nedomokratskih režima koji klize u atokratiju, Ziblat i Levicki navode normalizaciju nasilja. Setimo se samo brojnih izjava predstavnika vlasti, od onih kako policija može da ubija studente, preko koje nisu polomljene već samo dislocirane, gaženja ljudi koja su samo pokušaji vozača da idu svojim putem, do oslobađanja nasilnika koji su nanosili teške telesne povrede građanima dekretom predsednika Republike. U takvom stanju apatije, uz užasnu normalizaciju svih vrsta nasilja, stvorena je jedna atmosfera da možemo očekivati svašta. Možda nije normalno, nije dobro, nije ni po zakonu ni po ustavu, ali Pa šta! Imajući to na umu, ne mogu da se otmem utisku da su zapravo birači SNS-a najviše izgubili u tom procesu, da su oni najviše prevareni. 2012. godine su glasali za stranku koja im je obećava kraj korupcije i stranačkog zapošljavanja, a dobili su maltretiranje da izlaze na izbore pod pretnjama i da glasaju za stranku koja je državu poklonila mafiji. Glasali su za stranku koja je u svoje redove uključila najkorumpiranije i najproblematičnije kadrove prethodne vlasti, sve one protiv kojih su glasači SNS-a mislili da glasaju, a zapravo su glasali za njih.

Kako vidite ogromno interesovanje građana Beograda i Srbije za poklonjenje pojasu Presvete Bogorodice Da li je to svojevrsni vapaj za smisilom i utehom u ovom divljačkom društvu? 

Značajan broj građana Srbije, tačnije oko 80%, sebe opsiuje kao pravoslavne hrišćane. Kako je pojas Presvete Bogorodice jedna od najznačajnijih hrišćanskih relikvija, nije iznenađujuće što je veliki broj građana pokazao interesovanje da vidi relikviju i da se pokloni. Npr. u Rusiji se 2011. godine istoj relikviji poklonilo oko 3 miliona građana. Dakle, nije iznenađujuće što veliki broj građana želi da vidi jednu poznatu relikviju, od velike istorijske i simboličke vrednosti, naročito za vernike. U našem podeljenom društvu, u kome vast neprestano izaziva i produbljuje podele, Srpska pravoslava crkva (SPC) bi mogla da doprinese smanjenju tenzija. Setimo se kako je Patrijarh Pavle 1996. godine vodeći litiju kroz Kolarčevu ulicu uspeo da nakon sedam dana razreši pat poziciju u kojoj se našla tadašnja vlast postavljajući kordon policije ispred protestne šetenje studenata. Međutim, izjave sadašnjih čelnika SPC i ordenje koje dedeljujuvna žalost budi sumnju da je takvo nešto danas moguće, odnosno deluje da čelnici SPC danas ne vode politiku mirenja i snižavanja tenzija. U takvoj atmosferi mi više deluje da bi donošenje relikvije moglo da bude zloupotrebljeno od strane vlasti, svetovne i duhovne, za sticanje jefitinih poličtikih poena, nego za mirenje zavađenog društva.

Očekujete li vanredne parlamentarne izbore u ovoj godini i da li biste prihvatili poziv da budete deo studentske liste?

Izbore očekujemo od 28. juna 2025. godine. Predsednik nam obećava sve izbore i one za koje je zadužen i one za koje nije, po običaju, već skoro godinu dana. Kao i sa većinom njegovih obećanja, od 2012. godine za smanjenje korupcije i kriminala, do izbora, od toga do sada nije bilo ništa. U uobičajenom maniru, ta obećanja imaju dve funkcije. Da zavaraju, skrenu pažnju jednog dela građana, a da istovremeno pruže mogućnost provere rejtinga predsednika i kupovinu vremena da se taj rejting popravi. Poslednje obećanje je izbrisala masovnost skupa na Slaviji. Novo obećanje, za izbore krajem 2026. počiva na kupovini vremena i potencijalnom gašenju preostalih slobodnih medija u državi, poput medija Junajted grupe. Ukoliko do toga dođe i ako jedina relikvija koju aktuelna vlast poštuje, relikvija rejtinga, opstane na dovoljno visokom nivou, imaćemo izbore do kraja godine. Uz naravno po kojeg uveženog ili premeštenog birača, koji glasački listić više, neku dislociranu vilicu, palicom ili čizmom okrznutu glavu… Na građanima Srbije je je da svoje izbore traže, da od njih ne odustanu i da se na dan izbora poklone jednoj od najvažnijih relikvija, slobodi izbora.