Misterija Vinčanske kulture: Zašto je nestala najnaprednija praistorijska civilizacija Evrope

Vinčanska kultura bila je najmoćnija praistorijska civilizacija Evrope. Bili su na prostoru Balkana gotovo hiljadu godina, znali su za osnovu termoizolacije prilikom gradnje kuća, bili su vrsne zanatlije, keramičari i trgovci, imali su razvijenu kulturu stanovanja, živeli su u društvima, koja su, moguće, funkcionisala po principu jednakosti.

Ali naučnike, koji više od 100 godina istražuju Vinčansku kulturu, i dalje muče mnoga pitanja. Kako su Vinčanci tako iznenada nestali i najzagonetnije od svega - gde su im posmrtni ostaci?

„Ljudi su živeli tu, pravili kuće, ostavljali tragove, ali nema njih. Oni su negde sahranjeni ili odloženi, a to gde su - nama je i dalje najveći rebus", kazao je za BBC na srpskom arheolog Nenad Tasić, koji se godinama bavi ispitivanjem Vinče.

Ostaci ove kulture pronađeni su na širokom prostoru koji danas obuhvata delove Grčke, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Severne Makedonije, Crne Gore i celokupne teritorije Srbije.

Postojala je relativno dugo - skoro hiljadu godina - u periodu kasnog kamenog doba od 5300. do 4500. godine pre nove ere.

Tasić je profesor na Katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i rukovodilac terenskih istraživanja na arheološkom lokalitetu Vinča - Belo brdo.

„Čudno je da na celom prostoru Vinčanske kulture skoro da nema pokojnika nigde. Tokom 800 godina i 400 naselja pronašli smo ukupno 120 mrtvih", ističe on.

Kao primer misterioznog izostanka vinčanskih pokojnika navodi slučaj kada su pronašli ostatke žene od oko 28 godina, pored spaljene kuće i za koju se pretpostavlja da je poginula u požaru.

Od njenog tela pronađeni su samo trup i glava, ali ne i noge.

„To su interesantni signali da oni nisu imali neki poseban odnos prema zemnim ostacima. Pretpostavljamo da su prilikom izgradnje nove kuće, koju su gradili na istom mestu, pronašli donji deo tela i da su to negde sklonili, ali da nisu tragali za celim telom da ga sahrane sa nekom posebnom pažnjom", navodi Tasić.

„Frankfurtski aerodrom neolita"

Praistorijsko naselje u Vinči nalazilo se na desnoj obali Dunava, 14 kilometara nizvodno od Beograda.

„Na ovom mestu, gde se preko doline Bolečice i Dunava razigrani reljef Šumadije susreće sa banatskom ravnicom, nalazila se (…) metropola jedne sadržajima prebogate kulture", zapisao je Dragoslav Srejović, jedan od najznačajnijih arheologa sa ovih prostora. „Stoga je Vinča pojam kojim se danas obeležava zenit neolitske kulture u Evropi", navodi Srejović u knjizi Iskustva prošlosti.

U tom periodu dolazi do bujanja kreativnosti, tehnološkog napretka i rasta populacije. Međutim, njihovih ostataka nema samo uz Dunav već i na Banjici i po Šumadiji, ali najčešće je to uz rečne tokove.

„Regionalno gledano, Vinča se nalazi u blizini četiri izuzetno značajna evroazijska koridora - reke Tisa, Dunav, Morava, Sava - a to znači da putnici koji su prolazili bilo od Male Azije, Egeje, Centralne Evrope, pontskih stepa ili Jadrana prolaze u njenoj blizini.

„Ovo je postavilo Vinču u poziciju poput frankfurtskog aerodroma neolitske Evrope", kazao je za BBC Miroslav Kočić, izvršni menadžer projekta Vinča, čiji je cilj očuvanje lokaliteta i sanacija klizišta.

Šta je sve pronađeno

Akademik Dragoslav Srejović je svojevremeno opisao kako izgleda kulturni sloj Vinče visok 10 metara, koja je naseljeno područje u svakom periodu istorije od tada, pa sve do danas.

„Kao na raskošnom ćilimu u njemu se po vertikali nižu jedan nad drugim rumeni, žuti, mrki, pepeljasti i crni proslojci formirani od ostataka razorenih naselja, spaljenih koliba, velikih rovova i zasutih jama i grobova.“

Srejović je pisao da svaki od proslojaka sadrži prave riznice najraznovrsnijih predmeta: oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe za svakodnevnu upotrebu, raskošno dekorisane ritualne vaze, veliki broj antropomorfnih i zoomorfnih figurina, nakita od raznih vrsta retkih, skupocenih materijala i bezbroj drugih predmeta.

Iskopavanja na lokalitetu Vinča Belo Brdo još 1908. godine započeo je otac srpske arheologije Miloje Vasić, ali i dalje nisu odgonetnuta sva pitanja o ovoj razvijenoj civilizaciji.

Njihov život se umnogome razlikuje od onoga kako savremeni čovek zamišlja praistorijskog pretka iz kamenog doba - kao nomada, koji skuplja hranu, lovi i ratuje.

Stanovali kao ljudi danas u soliterima

Najpre, Vinčanci su imali stalna naselja, i to vrlo zgusnuta. Nekad su kuće bile i na samo metar jedna od druge, a bez okućnice.

„Živeli su gusto, ali očigledno su poštovali pravila - sloboda jednog bila je ograničena slobodom drugog. Imali su uređen život, živeli uredno, koristili tanko uglačano posuđe. Fini ljudi, sa finim manirima", tako Vinčance opisuje arheolog Tasić.

Vinčanci se smatraju pionirima urbanizma.

Gradili su kuće sa četvrtastom, gotovo pravougaonom osnovom od gline, pleve i peska, ali su poznavali i neke osnove termoizolacije.

Krovovi su bili na dve vode od pruća, a nekad su im kuće bile na dva sprata.

Miroslav Kočić smatra da se njihov način života može porediti sa savremenim stanovanjem u soliterima.

„Jednostavno rečeno, pravila ponašanja su veoma drugačija kada komšiju viđate svaki čas svakoga dana i upravo to ukazuje na veoma razvijenu kulturu stanovanja i zajednice", navodi on.

Oko njihovih naselja otkrivena su i utvrđenja i rovovi.

Nisu imali pismo

„Iako nesumnjivo postoji neki sistem simbola koji se u Vinči koristi, pogrešno je nazivati ga pismom", upozorava Kočić.

Međutim, to ne umanjuje značaj njihovog razvoja jer su neke od najblistavijih civilizacija nastale na verbalnoj tradiciji prenošenja informacija..

„Jedna od omiljenih tema pseudonaučnih rasprava je upravo 'vinčansko pismo'. Pismo kao takvo uglavnom nastaje iz administrativnih potreba državnih sistema, gde počinje da se javlja potreba za beleženjem resursa", objašnjava arheolog.

Društvo jednakosti?

Druga velika specifičnost Vinčanske kulture jeste i to što navodno nisu imali društvenu hijerarhiju. Ako i jesu imali poglavicu ili vođu, on jednostavno nije bio bogatiji od ostalih, navode stručnjaci.

Sa naučne strane gledano, upravo ovo je najveća misterija vinčanske kulture, tvrdi Kočić.

„Iako se u javnosti najviše prezentuju nalazi materijalne kulture kao vrhunsko dostignuće, zapravo je društvena organizacija nešto što je najzanimljiviji aspekt Vinče i ono što je izdvaja u globalnom nivou", ističe Kočić.

I Tasić kaže da među kućama njihovim nema mnogo razlike i zato se smatra da je njihovo društvo bilo zasnovano na jednakosti.

„Uglavnom sva domaćinstva imaju isti sadržaj. Samo nekoliko vekova posle prestanka Vinčanske kulture počelo je klasno raslojavanje", kaže Tasić.

Prvi topili metal i odmah pravili nakit

Naučno je potvrđeno da se prvo topljenje metala dogodilo upravo u Vinči pre 7.500 godina i 2.500 godina pre izgradnje velikih piramida u Gizi.

„Početak eksploatacije metala je jednako revolucionaran u ljudskoj istoriji poput cepanja atoma. Količina kreativnosti koja je potrebna da bi kognitivno prvo transformisali u glavi običan kamen u nešto potpuno drugačije je toliko neverovatna kao kada bi sada sedeli gledajući u papir i smislili kako da ga pretvorite u dijamant", navodi Kočić.

Na najpoznatijim lokalitetima vinčanske kulture najstariji pronađeni metalni predmeti bili su nakit - masivne bakarne narukvice, kao i stotine keramičkih činija i posuda.

Bili su vrsni vajari, a umeli su da različitom temperaturom pečenje gline keramiku boje po želji.

Kočić kao jedan od najfascinantnijih delova vinčanske kulture ističe nivo poznavanja pirotehnike i tehnologije proizvodnje, a bez potvrđenih postojanja specijalista.

„Dosadašnja istraživanja pokazuju je da su maltene sva domaćinstva bila uključena u proizvodnju i razmenu znanja što je prosto fascinantno", navodi on.

Mnogo putovali i trgovali

Tako Vinčanci napuštaju jednostavan oblik privrede i postaju proizvođači, trgovci i umetnici. Mreža trgovine prostirala se stotinama kilometara.

„Na lokalitetu Vinča Belo Brdo su česti nalazi opsidijana, vulkanskog stakla, koje je u Evropi dostupno na Karpatima i na ostrvu Melos, kao i narukvica od spondilus školjki koje dolaze iz istočne Egeje. Dakle, ti materijali su morali ili doći direktno sa izvora, ili se trgovalo njima kroz veliki broj naselja na putu do Vinče", kaže Kočić.

Opsidijan je poznat i kao takozvano zmajsko staklo iz TV serije Igra prestola i smatra se izvanrednim sečivom.

Iznenadni nestanak

Treća velika misterija u vezi sa Vinčom je njihov iznenadni nestanak s istorijske pozornice.

Jedni smatraju da je civilizacija nestala pod naletima nomadskih stočara sa istoka, a drugi da je u pitanju depopulizacija ili potraga za boljim uslovima.

„Ne znamo da li su tranformisali u neku drugu kulturu i usvojili njihove obrasce ili su se raselili", napominje Tasić i dodaje da je to jedno od glavnih pitanja nekoliko aktivnih projekata.

Rezultati novih istraživanja potvrđuju da lokaliteti na rubu vinčanske kulture nastavljaju život i postojanje, što istraživačima postavlja novu dinamiku i otvara pitanje zbog čega se prva gasi središnja zona iz koje je kultura, najverovatnije, potekla.

„Postoji nekoliko hipoteza. Da li je u pitanju pojava zoonoza koja se dešava zbog prelaska na stočarstvo i prelaska bolesti sa životinja na ljude? Da li je u pitanju preterana eksploatacija resursa koji istrunu brzo i nisu obnovljivi, kao što su prvenstveno šume? Da li je u pitanju društveni zamor, što je antropološki veoma dobro poznata činjenica, to jest populacije koja više ne može da replicira tu kulturu, ne može više da nastavlja sa svim tim društvenim kodeksima iz više razloga?“, kazao je za RTS arheolog Kočić.

Međutim, ono što takođe vidimo da se dešava na obodima vinčanske kulture u ovom trenutku je veoma zanimljivo, jer odmah po prestanku postojanja vinčanske kulture mi vidimo pojave, kao što su na nekropolama Durankulak i Varna u Bugarskoj, na samom obronku bivšeg prostora koji zahvata vinčanska kultura, pojavu nečega što je drugačija forma društvenog i ekonomskog organizovanja – a to je pojava materijalne diferencijacije, pojava poglavarstva, to jest sistema u kome jedna individua kod sebe taloži moć, preko moći dolazi do materijalnog bogatstva i to bogatstvo najverovatnije nasleđuju njegovi potomci, ističe Kočić.

U Vinči gde je podela materijalnih dobara bila, kako pokazuju istraživanja, mnogo egalitarnija, još uvek nema potvrde za ovu pojavu. Mada, kada se uđe u trajektoriju poglavarstva, napominje arheolog, veoma brzo dolazi do razvoja prvih država.

Antropologe u svakom trenutku intrigira zbog čega Vinča, kultura sa stotinama razvijenih velikih gradova i stotinama hiljada ljudi što u pojedinim regijama žive sa podeljenom religijom, jezikom, kulturom, kompleksnom arhitekturom i znanjima iz tehnologije i umetnosti, nikada nije prešla stepenik organizovanja u državu koji podrazumeva razvoj administracije.

„Zbog toga je i taj sistem simbola koji posedujemo u vinčanskoj kulturi zapravo nešto mnogo kompleksnije od pisma koje se razvija isključivo kao proizvod administrativnih potreba – pitanja plaćanje poreza, ko je koliko hrane platio centralnom lokalitetu. Da li mi u Vinči imamo centralni lokalitet – sva je prilika da nemamo, da je u pitanju civilizacija kojoj je jednako bitno to neverovatno bogato nalazište Vinča Belo brdo na kome žive zanatlije, trgovci, koji trguju sa dobrima sa najudaljenijih kutaka svog poznatog sveta, kao i populacija rudara u Šumadiji koji žive na vinčanskim lokalitetima koji su više okrenuti ka eksploataciji prirodnog resursa.“

Nova istraživanja, dodaje dr Kočić, takođe pokazuju jednu veoma zanimljivu stvar u pogledu samog genetskog porekla Vinče i vinčanske populacije. Na osnovu nešto malo sačuvanih skeleta iz nekropola u Vinči i poslednjih istraživanja genoma drevnih populacija, jasno se vidi da su Vinčanci ista mešavina kao i starčevačka kultura, odnosno mešavina anadolskih farmera sa Levanta i lovaca-sakupljača sa Balkana.

„Međutim, postoje indicije da imamo još nekoliko talasa te kružne migracije, da je zapravo taj svet Balkana, jugoistočne Evrope povezan sa Malom Azijom organski i da se tu razmenjuju ljudi, znanja, da ideje cirkulišu zajedno sa ljudima. I onda dolazi jedno iznenađenje sa lokaliteta vinčanske kulture u Rumuniji, koji su nedvosmisleno po kulturi vinčanski, međutim, ta populacija Vinčanaca tamo genetski nema nikakve veze sa populacijom Vinčanaca sa centralnog Balkana“, napominje arheolog.

„Dakle u pitanju je kao i dan danas, kao i uvek ta ideja koja je vodila i stvorila vinčansku kulturu i dovela do neverovatnog porasta bogatstva, inovacija, kreativnosti i bilo je dovoljna da se proširi mnogo preko granica svojih organskih nosilaca na druge zajednice i po propasti vinčanske kulture mi, zapravo, eho tih populacija genetski hvatamo kasnije i u Zapadnoj Evropi, naravno na Balkanu i u Istočnoj Evropi. Dakle to su populacije koje su napravile modernu Evropu i koje su naše zajedničko nasleđe“, zaključuje dr Miroslav Kočić.