Da film snimljen po knjizi osvoji Oskara događalo se i ranije, skoro pa je to i pravilo, ali se čini da se nikada ranije nije dogodilo da ovoliko ostvarenja nominovanih za najvažnije nagrade Američke akademije za filmsku umetnost i nauku bude urađeno po literarnim predlošcima.
Za knjige po kojima su snimljeni filmovi nagrađeni Oskarima u sedam decenija dugoj istoriji nagrade Američke akademije za filmsku umetnost i nauku bila bi potrebna cela duga polica. Kada bi joj se dodale i knjige po kojima su snimljeni filmovi nominovani za neku od zlatnih statua, onda bi se to pretvorilo u pravu biblioteku. Na polici bi se našli i „Prohujalo s vihorom“ Margaret Mičel, „Rebeka“ Dafne de Marije, Šekspirov „Hamlet“, „Odavde do večnosti“ Džejmsa Džonsa, „Most na reci Kvaj“ Pjera Bulea, „Ben Hur“ Luisa Volasa, „Na Zapadu ništa novo“ Eriha Marije Remarka, „Oliver Tvist“ Čarlsa Dikensa…
Bili bi tu i krimić „U vrelini noći“ Džona Bola, čuvena saga o mafijaškoj porodici Korleone „Kum“ Marija Puza, „Francuska veza“ Robina Mura, „Let iznad kukavičijeg gnezda“ Kena Kizija, „Moja Afrika“ Karen Bliksen, „Amadeus“ Petera Šafera, „Boja purpura“ Alis Voker, „Forest Gamp“ Vinstona Gruma, „Kad jaganjci utihnu“ Tomasa Harisa, „Zaljubljeni Šekspir“ Lija Hola ili „Engleski pacijent“ Majkla Ondatjea.
Među knjigama po kojima su snimani Oskarima nagrađivani filmovi u novom veku su i „Blistavi um“ Silvije Nasar, Tolkinov „Gospodar prstenova“, „Šindlerova barka“ Tomasa Kenalija, „Argo“ Antonija Mendeza, „Pitanja i odgovori“ Vikasa Svarupa („Milioner iz blata“), sve do „12 godina ropstva“ Solomona Nortapa i „Nema zemlje za starce“ Kormaka Makartija.
Ove godine, na tim policama su se našli još neki naslovi.
Džesika Brader – „Zemlja nomada“
Bar deo velikog uspeha na dodeli Oskara i odlazak kući sa tri statue (za najbolji film, najbolju režiju i najbolju glumicu) ekipa filma „Zemlja nomada“ duguje dokumentarističkoj knjizi američke novinarke Džesike Brader. Ona je, kako je napisala u eseju, tri godine provela na putevima širom Amerike istražujući živote ljudi koji žive u kombijima i vozilima sa kamp-prikolicama, a potom o tome napisala prvo reportažu za magazin „Harpers“, pa knjigu. „Zemlja nomada: preživljavanje u Americi u 21. veku“, kako glasi pun naziv, objavljena je 2017. godine.
Zanimljivo je da je iste godine kada je objavljena po njoj snimljen kratki dokumentarni film „Kamperske snage“ u režiji Breta Storija. Knjige se potom dohvatila i oskarovka Frensis Mekdormand, viđena za glavnu ulogu u „Zemlji nomada“, a rediteljka Kloi Žao ju je pretočila u scenario po kom je snimljen film nagrađen sa tri statue. Pored toga, bio je i u konkurenciji i za najbolji adaptirani scenario, montažu i kameru.
„Suđenje čikaškoj sedmorki: Zvanični transkript“
Alan Sorkin napisao je još 2007. godine scenario za istorijsku dramu „Suđenje čikaškoj sedmorki“ koristeći se transkriptima sa suđenja grupi organizatora antiratnih (i antirepublikanskih) protesta u Čikagu sa željom da Stiven Spilberg po njemu režira film. Međutim, budžet je bio skresan i slavni reditelj ispao je iz dalje priče, tako da se tek više od decenije nakon toga režije poduhvatio sam Sorkin.
Suđenje kontrakulturnim aktivistima Ejbiju Hofmanu, Džeriju Rubinu i Tomu Hejdenu 1969. godine dobilo je tada ogroman publicitet pre svega zbog nekonvencionalne odbrane kakvoj su pribegli optuženi, pa i njihovi advokati. Međutim, sve to je vremenom polako palo u zaborav.
Pola veka kasnije, transkripti sa suđenja objavljeni su u knjizi i njen izlazak tempiran je tako da se poklopi sa završetkom filma. Sorkin je napisao i predgovor ovoj knjizi.
„Suđenje čikaškoj sedmorki“, osim za najbolji film, bio je nominovan u još pet kategorija: za najbolji scenario, najbolju sporednu mušku ulogu (Saša Baron Koen), kameru, montažu i originalnu pesmu.
August Vilson – „Ma Rejnina Black Bottom“
Dramski pisac August Vilson bio je poznat kao „pesnik pozorišta crne Amerike“. Dobitnik Pulicerove nagrade za drame „Ograde“ (1987) i „Čas klavira“ (1990) godinama pre toga napisao je i dramu „Ma Rejnina Black Bottom“ (1882), nazvanu tako po pesmi „mame bluza“.
Smeštena u Čikago dvadesetih godina, drama kroz priču o snimanju ploče u muzičkom studiju i tenzijama između bluz pevačice Ma Rejni i dinamičnog trubača Livija, govori i o problemima rase i rasizma, umetnosti, religije…
Vilsonove drame se nepune četiri decenije kasnije dohvatio scenarista Ruben Santjago Hadson i razvio je u scenario po kom je Džordž S. Vulf režirao film sa Vajolom Dejvis i Čedvikom Bozmenom u glavnim ulogama. Dejvisova je bila nominovana za najbolju glumicu, a Bozmen posthumno za najbolju glavnu mušku ulogu. Verovatno bi ga i dobio da u „Ocu“ nije igrao Entoni Hopkins. Oskare za ovaj film osvojili su kostimografkinja, šminkeri i frizeri.
Kemp Pauer – „Jedne noći u Majamiju“
Lesli Odom Džunior bio je nominovan za najbolju sporednu ulogu u filmu „Jedne noći u Majamiju“, ovo ostvarenje bilo je u konkurenciji i za najbolju originalnu pesmu, a Kemp Pauer bio je među pet kandidata za nagradu za najbolji scenario.
Pauer je priču o imaginarnom susretu četiri ikone crne Amerike, boksera Mohameda Alija (dok se još predstavljao kao Kasijus Klej), političkog vođe Malkolma Eksa, soul pevača Sema Kuka i igrača američkog fudbala Džima Brauna prethodno napisao kao pozorišni komad. Za svoj prvi komad, jednočinku od sat i po premijerno izvedenu 2013. godine, Pauer je osvojio više prestižnih nagrada, nakon čega je „Jedne noći u Majamiju“ objavljena i kao knjiga.
Bilo je pitanje trenutka kada će se njegova priča pojaviti i na filmu. Knjige se dohvatila glumica i rediteljka Redžina King i pretvorila je u film premijerno prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu, a na internet platformama se našao u januaru 2021.
Aravinda Adiga – „Beli tigar“
Jedno od najčešćih pitanja vezanih za dramu „Beli tigar“ iransko-američkog reditelja i scenariste Ramina Bahranija sa Adaršom Guravim i Prijankom Čoprom u glavnim ulogama je da li je snimljen po istinitoj priči. Odgovor je da nije, ali da je priča inspirisana životima mnogih radnika.
Ta priča, za koju je Bahrani nominovan za Oskara za najbolji adaptirani scenario, zapravo je priča iz debitantskog romana „Beli tigar“ indijskog novinara i pisca Aravinde Adige. Adiga je objavio knjigu 2008. godine i za nju osvojio Bukerovu nagradu, nakon čega je to postao svetski bestseler, a objavljen je i u prevodu kod nas (IPC Media, 2009; Miba Books, 2018).
Dat iz perspektive Balrama Halvaija, preduzetnika koji piše kineskom premijeru, priča je o njemu kao mladiću koji dolazi sa sela u veliki grad i postaje vozač. Dok vozi gazdu po bogataškim kompleksima, svedoči o korupciji i jazu između bogate manjine i siromašne većine. Svestan da nikada nikada neće kročiti u taj svet osim ako ne ubije gazdu, on to posle jedne epizode u kojoj ga primoraju da prizna zločin koji nije počinio, na kraju i uradi. Kroz crni humor, Adiga piše o sukobu klasa, globalizaciji, individualizmu, potrazi za slobodom…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare