Veća od dva fudbalska terena, sa bazenom, saunom i 20 nuklearnih projektila: Podmornica kojoj niko u istoriji ne može da parira

Zbog neobičnih dimenzija, velike autonomije i unutrašnjih prostora kakvi su retko viđeni kod vojnih podmornica, ovo plovilo postalo je jedno od najviše proučavanih projekata sovjetskog pomorskog inženjerstva.

Potopljeni grad pod ledom Arktika

Podmornica je mogla da izvodi veoma duge misije, a njena operativna autonomija često se povezivala sa periodom od čak 120 dana bez potrebe za povratkom u bazu.

Cilj projekta bio je da sovjetske nuklearne rakete ostanu spremne za lansiranje ispod polarnog leda, daleko od direktnog nadzora neprijateljskih brodova, aviona i satelita.

Upravo zbog ogromnih dimenzija, Tajfun je često opisivan kao „potopljeni grad”.

Podmornica bez premca u istoriji

Razvoj Projekta 941 Akula počeo je sedamdesetih godina prošlog veka, u jeku nuklearnog nadmetanja između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država, piše "N1 BiH"

U vojnoj strategiji tog vremena, podmornice sa balističkim raketama imale su ključnu ulogu jer su garantovale mogućnost nuklearnog odgovora čak i u slučaju uništenja kopnenih baza.

NATO je ovu klasu označio kao Typhoon. U sovjetskoj terminologiji naziv Akula znači „ajkula”, ali je to često izazivalo zabunu jer je NATO isto ime koristio i za drugu rusku klasu podmornica namenjenu napadnim misijama.

Projekat 941 bio je podmornica sa nuklearnim balističkim raketama, odnosno SSBN klasa.

Ukupno je napravljeno šest jedinica. Prva među njima, TK-208, kasnije je dobila ime Dmitrij Donski.

Ona je postala i najpoznatija podmornica ove klase, delom zato što je najduže ostala u službi i kasnije korišćena kao testna platforma za nova oružja i sisteme.

Višestruki trupovi i ogromni unutrašnji prostori

Gigantske dimenzije Tajfuna nisu bile potrebne samo zbog velikih projektila.

Podmornica je morala da primi nuklearne reaktore, navigacione sisteme, torpeda, komandne centre, komunikacionu opremu i smeštaj za brojnu posadu tokom višemesečnih patrola.

Zbog toga su konstruktori primenili arhitekturu drugačiju od većine klasičnih podmornica.

Typhoon je imao dva glavna trupa pod pritiskom postavljena paralelno unutar spoljnog omotača, pa se njegova konstrukcija često poredi sa „potopljenim katamaranom”. Između trupova nalazili su se silosi za lansiranje raketa.

Ovakvo rešenje povećalo je širinu plovila, ali je omogućilo raspoređivanje ključnih sistema u odvojene celine.

Istovremeno, takva konstrukcija povećavala je sigurnost i rezervne mogućnosti sistema, što je bilo izuzetno važno za duge i izolovane misije ispod leda.

Operacije ispod arktičkog leda

Podmornice ove klase bile su projektovane za kretanje ispod ledenog pokrivača Arktika, rad u ekstremno hladnim vodama i izranjanje kroz zaleđene površine mora.

Takva sposobnost davala je Sovjetskom Savezu veliku stratešku prednost jer je protivničkim snagama bilo znatno teže da prate kretanje podmornice.

Bazen i sauna imali su važnu svrhu

U brojnim stručnim publikacijama navodi se da je Typhoon imao mali bazen, saunu i teretanu.

Ovi prostori nisu bili luksuz, već deo sistema za očuvanje fizičkog i psihičkog stanja posade tokom višemesečnih patrola.

Članovi posade bili su izloženi zatvorenom prostoru, strogim smenama, nedostatku prirodnog svetla i konstantnom pritisku operativne rutine.

Zbog toga su prostorije za rekreaciju i oporavak imale veoma praktičnu funkciju.

Upravo je taj detalj razlikovao Typhoon od mnogih drugih podmornica tog perioda, koje su gotovo sav raspoloživi prostor koristile za oružje i tehničke sisteme.

Nuklearni arsenal podmornice

Glavna vojna uloga Tajfuna bila je transport i lansiranje balističkih raketa.

Podmornica je mogla da nosi do 20 raketa R-39, poznatih na Zapadu pod oznakom SS-N-20.

Svaka od njih mogla je da nosi više nuklearnih bojevih glava, u skladu sa strategijom nuklearnog odvraćanja tokom Hladnog rata.

Pored toga, podmornica je posedovala i torpedne cevi, ali njen osnovni zadatak nije bio lov na neprijateljske brodove, već skriveno patroliranje i očuvanje sposobnosti za eventualni nuklearni odgovor.

Typhoon je bio deo takozvane nuklearne trijade, zajedno sa kopnenim raketama i strateškim bombarderima.

Nuklearni pogon omogućavao je veoma dugo zadržavanje pod vodom bez dopunjavanja goriva za reaktore.

U praksi, trajanje misija više je zavisilo od hrane, održavanja i izdržljivosti posade nego od samog pogona.

Kraj legendarne klase

Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, održavanje podmornica klase Typhoon postalo je izuzetno skupo za rusku mornaricu.

Deo originalnog naoružanja povučen je iz upotrebe, a Rusija je počela da ulaže u modernije podmornice klase Borej.

Zbog toga su Typhoon podmornice postepeno povučene iz službe, demontirane ili premeštene u rezervu.

Najpoznatiji izuzetak bio je Dmitrij Donski, koji je modernizovan i korišćen za testiranje rakete Bulava.

Ova podmornica zvanično je povučena iz aktivne službe u februaru 2023. godine, čime je završena operativna istorija klase Typhoon.

Pojavljivali su se i predlozi da Dmitrij Donski bude pretvoren u muzejski brod, ali takva transformacija zahteva komplikovane i veoma skupe procese, uključujući uklanjanje nuklearnog goriva i velike konstrukcione prilagodbe.

Iako više nije u aktivnoj upotrebi, Typhoon i dalje predstavlja jednu od najfascinantnijih podmornica u istoriji vojnog pomorskog inženjerstva.

Njegove ogromne dimenzije, višetrupna konstrukcija, sposobnost rada pod ledom i neobični unutrašnji sadržaji i danas izazivaju veliko interesovanje u svetu nauke, tehnologije i vojne istorije.