Dan Evrope u Beogradu, dani opričnika na Andrićevom vencu

A pitanje je, kao i tada, jednostavno: da li Srbija želi da bude deo demokratske zajednice naroda koji žive na Starom kontinentu, ili želi da bude istočnjačka despotija, po uzoru na Rusiju? Skoro 30 godina - jedno pitanje. 

Nema aspekta života kroz koji ono ne prolazi, duboko je usađeno u DNK ovog društva. Evo, primera radi, šta kažu dnevne vesti: travestija sa Mrdićevim zakonima - osuđena i penalizovana od strane EU, propagirana i sprovedena od nedemokratskog Vučićevog režima; potpuno preuzimanje svih masovnih medija u Srbiji - osuđeno i penalizovano od strane EU, propagirano i sprovođeno od nedemokatskog Vučićevog režima; izborno nasilje, nerevidirani birački spisak, lažne izborne liste - jasno vam je, da se ne ponavljam. 

Vladavina prava, od koje je studentski bunt i počeo, temeljna je vrednost EU. U Srbiji, narodna je izreka da se držimo zakona "kao pijan plota". Zakon, za nas, nije dakle prirodni put delovanja, nego pomagalo koje koristimo kad nismo pri sebi, kad smo pijani. Mi se 30 godina ne treznimo.

Pre pomenutih 30 godina na ovu zemlju su pažnju Evrope skrenuli strašni ratni i civilni zločini i nad susednim narodima i nad sopstvenim narodom. Evropi, prirodno, takav komšija nije trebao: razdaljina Beograd-Beč i tada i danas iznosi nešto više od 600 kilometara. Danas, neposredna pretnja Evropi dolazi sa istoka, od mafijaške države pod kontrolom Vladimira Putina, koja, isto kao Miloševićeva Srbija (Jugoslavija), teroriše susede i satire sopstveni narod. Ne znam da li je to dovoljno jasno rečeno, ali Evropa je u aktivnom ratu sa Rusijom, a Srbija je na strani Rusije. I nije tu u pitanju samo neuvođenje (inače potpuno neučinkovitih) sankcija i slične spoljnopolitičke strategije: naša zemlja nosi sve karakteristike ruskog satelita, od načina vladanja (autokratskog), preko (kartelske) medijske slike, do (zarobljenog) pravosuđa i (razularenih) bezbednosnih službi. Mi smo pokazna vežba Rusije kako bi Evropa izgledala da  oni u njoj dominantno kreiraju političku, bezbednosnu i ekonomsku realnost. Mnogo više nego Mađarska, koja je patila od tipičnih bolesti jedne mlade demokratije u startu osakaćene višedecenijskom komunističkom diktaturom. Gde je tu krucijalna razlika u odnosu na Srbiju, ako sličnosti i jesu odveć očigledne? Pa razlika je u tom što mi "ne patimo", mi nismo "bolesni": za milione u ovoj zemlji ovo je poželjna varijanta.

Pa, kome je to dobro u ovoj zemlji, uređenoj na taj način? 

Dobro je istim onim ljudima kojima je bilo dobro pre 30 godina. Ali, bukvalno, istim: Aleksandar Vučić 30 godina  - bolje ili lošije - živi u sistemu koji uporno teži da se u ideji i realizaciji maksimalno primakne autokratskom shvatanju zemlje, naroda, države. Poslednjih makar 10 godina to mu je u potpunosti uspelo, i sada živi svoj san. Meni to liči na bolest, njemu je to etalon zdravlja. 

Gde leži razlika u odnosu na Miloševića? Vučić nije toliko otcepljen od realnosti da bi smetnuo s uma da EU i SAD jesu jedini kadri da preoblikuju političku stvarnost u ovoj zemlji. Ne, ne rade to pomoću svojih moćnih obaveštajnih službi i "domaćih izdajnika": kadri su to da urade jer su 90-ih godina minulog veka pobedili u Hladnom ratu, i od tada cela planeta živi njihovu viziju demokratije i prava. Ko to razume bolje - bolje i prođe. Mi smo se decenijama pravili da se to uopšte nije desilo - zbog toga smo temeljno razoreni, ne samo NATO bombardovanjem, nego pre svega time što smo sami sebi uskratili mesto za stolom za kojim se te vizije realizuju. 

Nada da će se promena paradigme desiti i dalje postoji, a danas je makar malo jača kad vidimo da u nju veruje mlađi, vitalniji i obrazovaniji deo društva - studenti. Demokratija je nežna biljka, ali uporna i rezilijentna. 

*Opričnici - pripadnici tajne policije i lične vojne garde Ivana Gorznog, ruskog cara, poznati po sprovođenju terora nad političkim protivnicima cara i nad narodom generalno. Detaljnije vidi u: "Dan opričnika", Vladimir Sorokin, Geopoetika