0
Kad god se i gde god pojavio, Sergeja Ivanova publika je pitala samo jedno - ko je jurodivi? Da li se tako mogu objasniti Sokrat i Don Kihot?
Sergej Ivanov, „Bogonadahnuti ludaci: kulturna istorija jurodivosti“, Akademska knjiga 2025. Preveo Radivoj Radić.
Da li u jurodive spadaju Raspućin, Vladimir Žirinovski, knez Miškin ili pak Dmitrij Šostakovič? Ivanov je odlučio da ne ponudi konačan odgovor, već analizu i tumačenje specifičnog fenomena.
A tumačenje se ponekad sakrije i u narodnim poslovicama. „Poniženje iznad gordosti“ – Ivanov objašnjava ovu rusku poslovicu sledećim rečima: „samoponiženje je najviši oblik gordosti“. Jer, jurodivi „nastoji da prezir drugih ljudi preduhitri preteranim samounižavanjem“.
Dostojevski je sačinio niz junaka koji se mogu podvesti pod ovu odrednicu: to su Aljoša Karamazov i Sonja Marmeladova – koju Raskoljnjikov u jednom trenutku i naziva jurodivom: najpre pogrdno a kasnije je posmatrajući kao simbol svetosti. Takvi junaci nisu statični, već se razvijaju i menjaju, a menja se i čitaočev odnos prema njima.
Jurodivost nije sagledana samo kao vid pravoslavnog asketizma, koji podrazumeva izopštenost iz društva i trpljenje javnih poniženja. Nisu to samo ni oni likovi koje je Puškin prvi postavio pred svetovnu publiku, a ni one ličnosti koje je ruska crkva kanonizovala. Možda jesu bili marginalizovani, ali su umeli i da nastupe kao oštri kritičari društvenih nepravdi – premda ih je, kaže Ivanov, pogrešno posmatrati kao političku opoziciju.
Fenomen jurodivosti sa sobom nosi paradoks, ukazuje Ivanov: jurodivi se ne krije u pustinji, već hita među ljude – čijeg se divljenja zapravo plaši. Tako ruski istoričar i vizantolog koji predaje na univerzitetu u Evanstonu približava zapadnom svetu pojam koji mu je oduvek bio stran i nejasan. Ivanov jasno potcrtava da će se ovim pojmom baviti u svetovnoj paradigmi, iz istorijske i kulturne perspektive. Izazvao je ovakvim pristupom mnogo kontroverzi i polemika, koje je otklonio rekavši da onaj ko je ptica nikad neće postati ornitolog – niti doživeti sreću letenja.
Jurodivost ne može da se svede na lakrdijanje; to nije provokativno ponašanje, niti sračunat ispad. Nije jurodiv više ni nakaza ni bogalj, ta su se značenja odavno izgubila. Jurodivi znači samo „jurodivi Hrista radi“: „Pravoslavno gledište sastoji se u tome da takav čovek dobrovoljno preuzima masku bezumlja kako bi od sveta sakrio sopstveno savršenstvo i na taj način izbegao sujetnu svetsku slavu“.
Jurodivost remeti konvenciju svetaštva jer u svetost uvodi skandal, nered, šok, ponekad i zločin. Kulturološki posmatrano, jurodivost razrešava paradoks egzistencije u veri i vere u svakodnevnom životu. Začeci jurodivosti povezuju se sa egipatskim manastirima u petom veku, da bi ova pojava u Vizantiji dosegla vrhunac, opadajući ponovo krajem srednjeg veka, pa se ponovo predstavljajući i kao manifestacija u svetovnom životu, i kao vid književne konstrukcije kakav je knez Miškin – oličenje moralne čistote u svetu upitnih vrednosti, u svetu koji će moralno autentičnog čoveka trivijalizovati, podsmevati mu se, oličavajući tako nesposobnost zajednice da prepozna i prihvati svetost jurodivog.
Jurodivost je aura, kaže Ivanov: ona je misaona predstava, uskovitlani oblak strahova, kompleksa, sumnji, očekivanja, nade i ushićenja.
