Videla sam kako Norvežani u malim gradovima zapravo provode zimu i sve su nas lagali

Pripreme za produženi vikend u Norveškoj usred zime bile su komplikovanije nego za mesec dana u Južnoj Americi, jer - šta poneti u zemlju u kojoj su naviknuti na debeli minus, "stalno su napolju i po najgorem vremenu", čak "ostavljaju decu na hladnoći da se čeliče"? Ništa, doduše, i ne bi moglo da me pripremi za uskakanje iz saune u ledeno more, što je u Oslu izgleda uobičajena aktivnost, ali - manji gradovi su, čini se, druga priča.

A ja sam se, igrom slučaja, ovog februara zadesila u Haldenu, norveškom gradiću na granici sa Švedskom.

Poznat je po tvrđavi Fredriksten koja se nadvija nad gradom; po "najboljem zatvoru na svetu" u kojem su uslovi navodno dostojni hotelskog smeštaja; i po predivnoj prirodi - nalazi se uz fjord Iddefjord, okružen šumama i jezerima, pa je popularan za planinarenje i vožnju kajaka. Možda u neko drugo doba godine - mene je dočekalo -12 stepeni i snežna mećava po kojoj je nemoguće bilo čak i prošetati uz reku, a kamoli kretati na neke ozbiljnije izlete.

Ali, zato je šetnja gradom počela prilično entuzijastično, inspirisana scenama iz neke norveške serije koju sam skoro gledala. Dešava se baš tokom zime u nekom malom gradu u Norveškoj koji izgleda magično - prekriven snegom, ukrašen zlatnim lampicama, pun ljudi sa šarenim kapama, koji se smeju uz kuvano vino i veruju u čuda.

Centar Haldena izgleda kao savršena scenografija za to.

Na startu mi je izgledao tako bajkovito s tvrđavom i mostovima i ušuškanim centrom grada i prvo sam otišla do parka. Muzički paviljon blista pored dečijeg igrališta, skulptura devojčice poziva na malo, romantično klizalište, a iz obližnje starinarnice izbija topla svetlost... Ali, kad sam se približila, muzike nije bilo, klizalište nije radilo, a starinarnica je bila zaključana.

U nastavku se ta čudna atmosfera samo produbljivala - sve je bilo tako skockano i lepo ukrašeno, ali žive duše nije bilo.

Videla sam jednog starijeg gospodina s biciklom koji se zaustavio na autobuskoj stanici kako bi zapalio cigaretu (pušenje je zabranjeno svuda u zatvorenim prostorima, ali svaka kanta za smeće na ulici ima i deo za pikavce) i jednu tinejdžerku kako ulazi u salon za tetoviranje (on radi i nalazi se usred glavne ulice Storgate). Iza nekih prozora bi se upalila sveća, poneka silueta bi projurila ulicom... Ali mislim da nikad nisam videla neki grad tako pust.

Možda treba napomenuti da je bio radni dan, poslepodne, nije se još ni smrklo, a čak je i meni, koja sam gotovo i zaboravila kako škripi "pravi" sneg pod nogama, bilo relativno ok da budem napolju.

Međutim, jasno je bilo da se u malom gradu u Norveškoj zima ne odvija kao u serijama, već iza vrata koja su se meni otvorila tek kad sam prestala da razmišljam kao turista i ušla u prvi pab. Ubrzo sam osvestila i neke druge predrasude o Norvežanima.

Ne, nisu "hladni"

Prva se raspršila već u pomenutom pabu - ona da su Norvežani hladni, distancirani, zatvoreni prema strancima. Posle samo par minuta ušla sam u priču s nekom lokalnom ekipom. Svi su došli s različitih strana Norveške, a tu se okupljaju svakog petka na piću i razgovoru - opušteno su me uključili, kao da se znamo od ranije. Jedan je svojevremeno kupio brod da oplovi svet; drugi svira bubnjeve i Halden je zapravo "rokenrol grad"; treći se seća putovanja po nekadašnjoj Jugoslaviji... Pričali su na engleskom, interesovali se za Srbiju, a rado pričali o svojoj svakodnevici. Nije teško sprijateljiti se s Norvežanima.

Bolje podnose zimu?

Osim žene kod koje sam bila smeštena, a koja je bosih nogu, u papučama izlazila da čisti sneg, nisam videla neke "dokaze" da bolje podnose hladnoću. Samo su bolje pripremljeni - i oni se natrontavaju, nose džempere od sirove vune, džombaste cipele, debele jakne... Ali manje brinu o modi. I mogu da sede unutra u majicama kratkih rukava jer svuda jako dobro greju. A ono da "čeliče" decu niskim temperaturama ne bih komentarisala, nisam baš puno dece videla napolju na tom minusu.

Nije ni samo "koselig"

To što nema ljudi na ulicama, ne znači ni da im je cela zima "koselig" - norveška verzija "hygge" koncepta, koja podrazumeva udobnost toplog doma, ušuškavanje i uživanje u jednostavnim stvarima. Stekla sam utisak da se rado pokrenu kad ima nekog sadržaja. Mesto na kojem se organizuje bingo, na primer, bilo je krcato, uglavnom penzioneri, i toliko su se smejali da je odjekivalo i napolju; u lokalnom kafiću, koji radi po principu samoposluživanja, atmosfera je bila kao na kućnom okupljanju, a za poetsko veče u kulturnom centru tražilo se mesto više. Malo je samo teže prepoznati ta mesta za druženje, jer spolja često ne znaš da li je kafić ili neko tu živi.

"Opsednuti su pravilima"

Da, postoje neka pravila kojih se svi pridržavaju revnosno - zna se do kad prodavnice rade, i ni minut duže; na ulicama nećete videti ni papirić; vlasnici pasa i njihovi ljubimci napolju nose fluoroscentne prsluke; zna se gde se parkira (i to nikad nije ispred ulaza). Ali daleko od toga da je atmosfera uštogljena, "sterilna". Više, rekla bih, u skladu sa zdravim razumom i svešću o okruženju.

Muke sa snegom

Bila sam ubeđena da, kad je u pitanju sneg, imaju najbolje načine za savladavanje, neka čuda tehnologije, ali, uprkos tome što sam na sve strane viđala mašine za čišćenje, i Norvežani znaju muke "iznenađenih beogradskih putara" (iako količina snega koji tamo napada neuporediva). I tamo sam svedočila "zimskim čarolijama" kao što su vožnja neraščišćenim ulicama i preskakanje zavejanog stepeništa, ali i kreativnim rešenjima za otkopavanje automobila, odleđivanje vrata... Zanimljiv detalj: ulazna vrata kuća otvaraju se ka spolja, kako bi pogurala sneg pred ulazom.

Za još utisaka iz Norveške, ali i s drugih putovanja - zapratite stranicu Putničarenje na Instagramu.