Paleta strepnje i patnje: "Singularnost", knjiga za ovu nedelju

Balsam Karam, „Singularnost”, Blum izdavaštvo, 2025.

Poruka koju prislanja na prozore automobila glasi: „Jeste li videli moju ćerku? Ima 17 godina, nema je od 1. maja u zoru. Pomozite mi da je nađem, pomozite mi da se izborim za pravdu.”

Potraga nema rezultata, i majka se baca u more. Njeno samoubistvo videla je turistkinja, čijoj nerođenoj bebi će nedugo potom srce prestati da kuca. Obe žene bore se i sa pamćenjem i sa gubitkom, obe su strankinje, asimilovane u drugu kulturu - obe su pristale da govore drugim jezikom, ali nisu zaboravile svoj prethodni svet.

Kada se majka nestale kćeri bacila sa stene, „ništa nije uminulo, ništa se nije uozbiljilo”. Druga žena svedoči o tome: „Svetlo restorana se nije prigušilo, niti je muzika stala, konombari nisu prestali da poslužuju aperitive.” Ona razmišlja o samoubistvu koje je videla i nakon što sazna da beba u njenom stomaku ne daje znake života: „Kasnije pomišljaš kako ti je dete umrlo još na vidikovcu, čak i ako je još nekoliko meseci nastavilo da raste u stomaku, da šutira.”

Potraga majke za izgubljenom ćerkom otvara mnoga pitanja – zapitajmo se vredi li da traume klasifikujemo, da bol povezujemo sa njegovim situacionim okvirom, sa kulturnim i istorijskim kontekstom. Nestala devojka je imigrantkinja koja će nedostajati samo svojoj porodici. Žena čijem je fetusu prestalo da kuca srce ne dozvoljava lekarima da ga odstrane jer će tako sačuvati svoje majčinstvo. Dva očajanja spliću se u jedinstvenu sudbinu izgnanika koji u lutanju ostaju bez porodice i doma.

Autorka kurdskog porekla kratko je živela u Teheranu, da bi se potom preselila u Švedsku: jedna kota njenog romana je biblioteka, drugo polje njenog rada. Balsam Karam pripoveda u fragmentima, koji se nižu u naporu da pronađu integralni narativ iz kog su potekli, iako se mrtvi ne vraćaju a uteha nema potrebnu snagu. Njen glas pita i opominje, nabraja detalje neiskazivo podeljenog sveta usred „automobilske rike” i najezde turista koji kupuju ostrige i pečeni kukuruz dok se nedaleko od vidikovca i mora pomaljaju napuštene zgrade pod skelama i biblioteka u koju zalaze samo studenti – i sami beskućnici, poput imigranata nastanjenih nedovršenim zgradama.

„Singularnost” je pisana stilom strepnje: ova pripovest vrluda između asocijacija i račva se na sadašnjost i prošlost. Teme majčinstva, lutanja i bola pokazuju da nema identičnih ni rutinskih reakcija na traumu. Balsam Karam to pokazuje jezikom dveju majki koji je i formalno i sintaksički drugačiji.

Uz savete „redovno jedi i pij, dovoljno spavaj,” majke imigrantkinja napominju ćerkama i da izbegavaju duvanski dim: „Ne kupuj previše knjiga i minđuša”, kažu one. Saveti za lakši život prepliću se sa željama za bolji svet. Pre skoka u more, majka poželi da se njena deca uhvate za ruke i krenu dalje. Poželi da Bisera nauči da vozi bicikl, da Mo dobije novu, još nešutiranu loptu, da Mina nauči sve zvezde i sazvežđa. Ćerka koju traži ima samo jedno ime – Nestala: „Samo njen glas želim da slušam dok za mene nestaje svet.”

„Singularnost” ne postavlja ona pitanja o bolu koja nameću samooptuživanje i prekor. Širokom paletom patnje Balsam Karam slika neutešnost rešenu da krene dalje: „Potičem iz porodice u kojoj je propast tradicija,” kaže majka nerođenog deteta socijalnom radniku. „A ja nemam nameru da tu tradiciju nastavim.”