"Anica Dobra mi se žalila da je ljudi u mom filmu neće prepoznati": Hit "Belo se pere na devedeset" iz ugla Marka Naberšnika

Nedavno je beogradska publika konačno mogla da vidi jedan od najvećih regionalnih hit filmova “Belo se pere na devedeset”. Od svetske premijere koja se desila prošlog leta na Sarajevo film festivalu ostvarenje rađeno po istoimenoj bestseler knjizi Bronje Žakelj postalo je najgledaniji film 2025. u slovenačkim bioskopima.

I nakon dve premijerne srpske projekcije na nedavno završenom, prvom Beograd film festivalu ova intimna, topla porodična drama, čiji su scenario zajedno potpisali reditelj Marko Naberšnik i autorka romana Bronja Žakelj, od 19. februara na repertoaru je srpskih bioskopa, u distribuciji "Megakoma".

Ovaj hit, koji u Sloveniji od jeseni obara sve bioskopske rekorde, gledaoce vodi u osamdesete i devedesete godine 20. veka - period obeležen prizorima i predmetima koje će prepoznati gotovo svaka porodica s ovih prostora. Priča filma, koji otvara teška, univerzalna pitanja prolaznosti, opstanka i snage da se ide dalje, prati glavnu junakinju Bronju kroz različite periode života. Kao dete, Bronja uživa u istraživanju sveta s mlađim bratom Rokom a utehu joj uvek pruža baka Dada. Ali bezbrižno detinjstvo prekida smrt majke od raka da bi se u kasnim tinejdžerskim godinama suočila i sama s teškom bolešću - dijagnostikovan joj je Hočkinov limfom… Uprkos svim tim tragedijama, film gledaocima nudi nadu i inspiraciju.

Svetska premijera ostvarenja "Belo se pere na devedeset" održana je letos na Sarajevo film festivalu, gde je osvojilo treću nagradu publike, da bi potom na Filmskom festivalu Herceg Novi priznanje za najbolju glavnu žensku ulogu podelile Anica Dobra, koja tumači Dadu i Lea Cok kao Bronja.

Pored Dobre i Cok, u filmu igraju i Jurij Zrnec, Tjaša Železnik, Žiga Šorli, Mei Rabič, Jaka Mehle, Vladimir Tintor, Iva Krajnc Bagola, Saša Tabaković, Jure Rajšp, Polona Juh, Blaž Dolenc.

Teret i dar

S obzirom da je film rađen po istoimenoj knjizi Bronje Žakelj, koja je bila bestseler u Sloveniji i osvojila najznačajniju tamošnju književnu nagradu "Kresnik", reditelj Marko Naberšnik u razgovoru za Nova.rs objašnjava da li je bio težak zadatak ekranizovati ovo popularno i uspešno delo:

- Film je doživeo premijeru 2025, ali počeli smo da ga radimo pre više od sedam godina. Tada još knjiga nije imala takvu pozornost, tolike nagrade. Kad je objavljena doživela je uspeh, ali sve što se potom desilo išlo je na ruku filmu. Ali mene je apsolutno fascinirala priča u knjizi. S obzirom da radim i na televiziji, režirao sam emisiju u kojoj je Bronja bila gost i predstavljala je knjigu. Posle emisije otišli smo na piće i rekao sam joj da bih voleo da je pročitam. Nakon samo sedam dana ponovo smo se sastali i započeli taj dug, sedmogodišnji put. Teret koji pominjete samo se dodavao kako smo počeli da radimo. Imali smo na početku uspešnu knjigu, a onda je došla jedna, pa druga nagrada, te prevodi na strane jezike… Teret se samo dodavao i počeo sam da ga osećam. Ali, video sam to kao dar za film. Bronja je sa nama podelila tako veliku i intimnu priču, i knjiga je postala velika što nam je bio bonus.

Knjiga je prevedena na srpski u izdanju “Lagune” pre dve godine, a Naberšnik se seća šta ga je toliko privuklo Bronjinom romanu prvencu:

- Privuklo me je to što je priča autobiografska, dakle sve je istina, a osim toga pripovedačica je veoma iskrena. Zadivilo me je to što, uprkos svim teškoćama koje je Bronja morala da prođe u životu, knjiga nosi u sebi humor i neko svetlo. Shvatio sam odmah da su to i odlični elementi za film. To je priča ispunjena emocijama, refleksija je na život, a opet se malo i nasmeješ. Jer život nije samo tuga, sastavljen je od mnogih stvari, pa i smeha. Privuklo me je knjizi i to što svedoči o univerzalnim vrednostima, o porodici, o tome kako je vezati se za nekog ko ti daje puno kao član porodice, kako je izgubiti nekog ko ti je baš drag, ili kako prevazići sve te izazove. Mislim da je knjiga i zbog toga bila popularna, jer nije to samo sećanje na sve ono što se desilo već je na neki način i recept sve da se prevaziđe i ide dalje - objašnjava naš sagovornik.

Dok je s Bronjom Žakelj radio na scenariju filma trudili su se, kako kaže, da u velikoj meri ostanu verni knjizi.

- Bronja je vešta s rečima. Većinu stvari iz romana prenela je i u scenario. A to svetlo koje postoji u knjizi prisutno je i u filmu. Međutim, neke stvari smo morali da izostavimo. Knjiga je toliko gusta, toliko se toga dešava da čak i da smo pravili seriju, a ne samo film, morali bismo mnogo toga da redukujemo. Usredsredili smo se na priču o porodici. Uz nostalgiju, uspomene, u središtu je porodica.

A ta porodica je i centralni motiv knjige. Od porodične idile na startu, svih onih dana divnog odrastanja u velikoj Jugoslaviji, od druga Tita i sletova, mirisa hrane i zajedničkog obedovanja u kuhinji, do muzike, filmova…

- Dok sam čitao knjigu vratila su mi se mnoga sećanja iz detinjstva. Ja sam pet godina mlađi od Bronje. Kada se Jugoslavija raspala imao sam 18 godina i sećam se toliko toga. Nažalost, u filmu nema toliko tih “slatkih stvari” iz literature. Iako i film i literatura pričaju priče, različiti su mediji. Kada smo pisali scenario i sama Bronja je rekla da će film biti nešto potpuno drugačije. Dragoceno u filmu jeste to što je Bronja na neki način bila garancija da pravimo istinitu reinterpretaciju. Uostalom, samo kad vidite scenografiju imaćete osećaj kako je sve to nekada, u Jugoslaviji, izgledalo…

Tuga i radost

Nakon početne idile knjiga i film nude publici silne obrte. Nailaze dramatični događaji u životu mlade Bronje, jedna pa druga tragedija, a junakinja uspeva nekako da se izbori sa svime time. Koliko tužnih i teških momenata ima i u filmu, nameće se pitanje?

- Kada smo pisali scenario, radili smo ga linearno. Ali montažerka filma Milica Jelača Spasić savetovala me je da bi film trebalo da ide paralelno, a ne linearno, da sve te poteškoće ne naležu jedna na drugu. Jedno je čitati, ali kada to gledaš na filmu, daleko je teže. I kad smo sve te teške trenutke malo razbacali, ispalo je dobro jer imamo priču o porodici u kojoj se posle svake tragedije vraća osmeh na lice. Emotivno se može podneti - otkriva reditelj.

I gde god da je film prikazan publika je, priča Naberšnik, plakala ali se i smejala.

- Smeh i suze i čine život. Mislim da publika prepoznaje našu iskrenost. Kada bi se samo smejali, onda bi to bila komedija, a kad bi sve bilo tužno, ne bi valjalo. Ima, dakle, tuge, ali i radosti. Ni u knjizi nije sve tragično. Suze i smeh idu ruku pod ruku. I Bronja je takva osoba. Kada smo pisali scenario govorila mi je: “Marko, pa nemoj samo to, jer ja sam osoba koja ume da se nasmeje i u najtežim trenucima”. I onda smo se vraćali na smeh.

Pored slovenačke glumačke ekipe, jednu od glavnih rola, onu Dade, igra Anica Dobra. A kako se srpska glumica “obrela” u ovom slovenačkom filmu otkriva Naberšnik:

- Pa, znate, Anica ima slovenački pasoš. Anicina majka Ana Kranjc je Slovenka. Kao mala dosta je vremena provodila u Sloveniji. I videćete u filmu - ume toliko uverljivo da priča slovenački! A slovenački nije nimalo lak, no ona je zbog detinjstva koje je provodila u Sloveniji imala u uhu sve! A nije ni samo jezik u pitanju, već je Anica napravila takvu transformaciju za ulogu da je zaista postala baka Dada. Žalila mi se da je ljudi neće prepoznati koliko je drugačija u filmu (smeh). Meni je bila čast što je pristala na ovaj izazov, pa u “Belom” imamo takvu glumicu sa tako bogatom filmografijom. Tokom rada na filmu Anica je sa mnom delila brojna iskustva, i uz nju sam se pobošljavao. Zahvaljujući producentu Alešu Pavlinu koji je zna od ranije, prihvatila je ulogu, ali i zbog činjenice da joj je majka Slovenka i da ima naš pasoš. I, pored Bronje, Dada je ključna ličnost i u knjizi i u našem filmu. Dada i Bronja idu ruku pod ruku od početka do kraja. Dada je dobar duh porodice, koja ne upućuje pridike Bronji već je razume. Tu je da joj uvek pruži podršku, bez ikakvih kritika. Ne kaže joj: “Zašto si to Bronja uradila?”, već “Bronja zlato, samo da si ti srećna”.

Nije lako snimiti film

Iako na prvi pogled ne deluje tako nije ni u Sloveniji lako snimiti film. Kao uostalom ni na čitavom prostoru bivše Jugoslavije.

- Potrebno je najmanje tri godine da napravite film. Dok se napiše scenario, pa aplicira za sredstva za razvoj predloška prođe dosta vremena, a tek onda sledi apliciranje za novčana sredstva za realizaciju. I to može trajati i više od dve godine. A kad dobiješ novac u Sloveniji, to naravno nije dovoljno, pa je neophodno da se rade koprodukcije, da se traži novac od filmskih fondova drugih zemalja, te se tu gubi još minimum jedna godina. I u pripremama, snimanju, postprodukciji prođe još jedna godina. Tako da ovih sedam godina, koliko smo mi radili “Belo se pere na devedeset”, jeste dug period. Ali, nažalost, to je neminovnost - konstatuje Naberšnik i seća se koliko je bio srećan što se svetska premijera desila baš na 31. Sarajevo film festivalu:

- Sarajevo film festival je tokom svih ovih godina prešao sve granice i okeane. Ceo svet zna za Sarajevo. Kada Sarajevo objavi program, vest se odmah nađe u “Varajetiju”, “Holivud riporteru”… Zato je bilo ostvarenje sna za sve nas, koji smo radili sedam godina na ovoj istinitoj priči i uložili toliko truda, da budemo deo tako velikog festivala. I još dobijemo treću nagradu publike. Pa da potom dobijemo nagradu u Herceg Novom, a da slovenačku premijeru na Ljubljanskom filmskom festivalu prate čak tri rasprodate projekcije. I da na kraju “Belo” postane najgledaniji film u Sloveniji u 2025. godini! A uspeh se nikad ne može predvideti. Znam samo da kada radim film, dajem sto odsto, i siguran sam da smo napravili emotivnu priču. Nadam se da će se i gledaoci u Srbiji identifikovati s njom - poručuje Marko Naberšnik.