Pikasov život pod prismotrom: Na meti žbirova zbog opijanja i ekstremnih ideja

Pre tačno 121 godinu mladi Pablo Pikaso napustio je Barselonu zaputivši se u Pariz. Sanjao je o uspehu u umetničkim krugovima. I trijumf koji je priželjkivao stigao je. Ali…Siromašan, no talentovan, sa drskošću tako svojstvenoj mladosti, radio je besomučno, živeo hrabro, eksperimentisao u različitim umetničkim žanrovimai uspeo da naglavačke preokrene francuski tradicionalni akademizam. Za života je dobio, ne samo slavu, već i bogatstvo. A i danas je umetnik za koga se smatra da je napravio revoluciju u umetnosti 20. veka.No, tokom više od četiri decenije bio je na meti sumnji i žbirova. Odnosno francuske policije i obaveštajnih službi, a sve zbog svojih "katalonskih veza", naklonjenosti komunistima, ali i slavi. - Pikaso je došao u Pariz da postane deo postimpresionističke scene, grupe fovista, i svih drugih modernih umetničkih pokreta koji su se borili protiv striktnih pravila Akademije lepih umetnosti - objasnila je za "Njujork tajms" Eni Koen-Solal, istoričarka umetnosti i biografkinja Pikasa, dodajući da je umetnik stalno bio pod nadzorom:- Stavljen je pod prismotru zbog komšijskih ogovaranja koja su stigla do policije. Ogovarali su ga da je povezan sa anarhistima i da je “moderan” slikar sumnjivog opusa - reči su istoričarke umetnosti.Koen-Solalova je pre više od pet godina počela da istražuje policijske dosijee koji su o slavnom slikaru skupljani gotovo 40 godina. Beleške obaveštajnih službi upoređivala je sa umetnikovom ličnom arhivom koja se čuva u Muzeju Pikaso u Parizu. I rezultat tih višegodišnjih istraživanja jeste opsežno svedočanstvo o životu španskog umetnika kao iseljenika u Francuskoj, sve do smrti 1973. godine. A ono će biti dostupno na izložbi koju je sasvim prigodno nazvala "Pikaso, stranac" (Picasso, l’Étranger). Postavka će biti otvorena 4. novembra u Parizu, u Nacionalnom muzeju istorije imigracije. Postavka donosi oko 200 artefakata, filmska i arhivska svedočanstva, među kojima su policijski izveštaji, umetnikovi zahtevi za boravkom i državljanstvom, ali i njegova pisma majci koji na najbolji način opisuju Pikasov život i umetničku evoluciju kao "osumnjičenog lica u egzilu". Izložbu prati i knjiga-katalog autorke nazvana "Stranac po imenu Pikaso", čijih su 700 stranica kao kakav triler. Koen-Solalova već je potpisala jednu slikarsku biografiju. U pitanju je umetnik slične sudbine Mark Rotko, koji je iz Litvanije pobegao u SAD.https://twitter.com/AlazardJ/status/1449712267021496324A podsetimo, kada se Pikaso obreo u pariskom Monmartru, među ostalim katalonskim I inim iseljenicima, politička nestabilnost u Francuskoj bila je maltene na vrhuncu. Zemlju je prethodno žestoko uzdrmao skandal, znan kao Drajfusova afera, zbog čega netolerancija, ali i ksenofobija u toj zemlji u nadolazećim godinama dostižu zabrinjavajuće razmere.Na prvoj izložbi francuskoj prestonici, u galeriji Volar Pikaso je odmah "kupio" zvezdani status među pariskim umetnicima i intelektualcima. Međutim, upravo je ta pažnja koja se najednom sručila na njega bila i povod da na slikara oko bace obaveštajne službe i policija.https://twitter.com/RetroNewsFr/status/1437454022730944513- Oni su ga odmah povezali sa drugim Kataloncima, a to što nije govorio francuski, dolazio kući kasno, čitao stranu štampu i pride slikao prosjakinje na ulici, nije pomoglo - reči su Koen-Solalove.Nije zgoreg pomenuti da sei 2003. godine još jedna knjiga bavila policijskim dosijeom slavnog slikara - "Pablo Picasso: Dossiers de la Préfecture de Police 1901-1940"."Pikaso Ruiz Pablo nastanio se kod osvedočenog anarhiste Pjera Manaka u jednoj zgradi na Monmartru, a iz stana izlazi svake večeri i vraća se vrlo kasno, čak u jutarnjim satima", piše u izveštaju pariske policije iz juna meseca 1901. godine. Smatran za anarhistu, slikar rođen 1881. u Malagi, već nakon dolaska u Francusku dobija policijski dosije, koji se non-stop "obogaćuje" dokumentima. I trajalo je to sve do nemačke okupacije. Knjiga Pjera Deksa i Armana Izraela "Pablo Picasso: Dossiers de la Préfecture de Police 1901-1940" donela je stotinak dokumenata koje su ispisali žbirovi francuske policije i državne bezbednosti.Formulari, potvrde, pasoši, dozvole, izveštaji... našli su se u toj knjizi. Ali, policija u svojim beleškama opisuje islikareve navike, oblačenje, sve njegove prijatelje, mesta boravka, svaki godšinji odmor i naravno politička ubeđenja.Pikaso je u Parizu 1904. godine konačno otvorio i svoj atelje u Bato-Lavoaru. Ali, zbog simpatija prema anarhističkim i revolucionarnim pokretima, posebno komunistima nadziran je daleko više od drugih stranaca kojih je bilo onoliko u to vreme. Policija ga, uglavnom, nije dirala do 1918. godine, kada se oženio ruskom balerinom Olgom Hohlovom. Ali, da bi se venčali Pablo i Olga, oboje stranci u Francuskoj, morali su da imaju policijske izveštaje o podobnosti, zaradama i neosuđivanju. Pikaso, kako se beleži u knjizi, kao slikar zarađivao je 25 franaka dnevno i nikada nije osuđivan. Međutim, 1911. godine njegovo ime pominje su u istražnom postupku zbog krađe dve iberijske statue iz 6. veka pre Hrista, inače vlasništvo Luvra.A navodno ih je ukrao Pjer, sekretar pisca Gijoma Apolinera, koji ih je sakrio kod Pikasa. Čak su mu te statue, za koje nije znao da su ukradene, navodno poslužile kao inspiracija za "Gospođice iz Avinjona". I dok je Apoliner bio uhapšen i proveo iza rešetaka nekih nedelju dana, Pikaso je svedočio u sudskom procesu.Dobio je dokument o neosuđivanju, pa je mogao da se venča jula 1918. godine. Na venčanici je puno ime španskog slikara - Pol Dieg Žozef Fransoa Žan Nepomisen Krepen de la Tre Sent Trinite Ruiz Pikaso, a kumovi su na ceremoniji bili Žan Kokto, Maks Žakob i Apoliner. Ali, od tada, pod rednim brojem 74.664, zaveden je njegov policijski dosije.

Zbog stvaranja jedne od najpoznatijih slika, remek-dela "Gernike" 1937, kojom se praktično u Španskom građanskom ratu stavio na stranu republikanaca, policija mu se dodatno "nakačila". I dok su ga se u Španiji odrekli, a u Francuskoj špijunirali, u ostatku sveta njegov talenat je bio slavljen. Tako je još 1937. godine prvi direktor Muzeja moderne umetnosti u Njujorku Alfred Bar nabavio čuvenu Pikasovu sliku "Gospođice iz Avinjona". I ona je bila izložena tik uz "Gerniku", koja je dočarala sav užas Španskog građanskog rata. I 1939. godine organizovana je velika izložba u njujorškom muzeju "Pikaso: 40 godina umetnosti".

Poreska prijava pokazala je da je iste te godineu Francuskoj platio porez od 685.000 franaka, a u izveštaju policijskog inspektora navodi se da je Pikaso "neosuđivan, poznat, cenjen, apolitičan" i "koristan za zajednicu".S druge strane, Državna bezbednost imala je potpuno suprotan utisak. "Anarhista, komunista, prikriva novac u inostranstvu, sumnjiva osoba" - stajalo je, između ostalog, u njihovim beleškama.I naravno, 3. aprila 1940. godine, samo nekoliko nedelja pre francuske kapitulacije pred Nemačkom, Pablu Pikasu je zahtev za francuskim državljanstvom odbijen.I tokom Drugog svetskog rata Pikaso je bio u veoma nezgodnoj situaciji, jer jestrahovao stalno od deportacije. A kao antifašista nije mogao da se vrati u Španiju, dok s druge strane život kao stranca u Parizu nije bio nimalo lak kada je na vlasti bio nacionalistički Višijevski režim.

Iako nije bio državljanin, već stranac, poreska dokumenta do kojih je došla Koen-Solal pokazuju da je Pikasu 1947. godine "zalepljen" poreski račun na čak 1,2 miliona franaka kako bi time doprineo ponovnoj izgradnji ratom razrušene Francuske. Kada mu je Francuska konačno ponudila državljanstvo 1958. godine, umetnik više nije bio zainteresovan. I ne samo to, bio je, čini se, smrtno uvređen. Tako je i 1967. godine odbio najviše tamošnje priznanje - Legiju časti.Da ironija bude veća u svoju domovinu, koja ga se odrekla, nikada se nije vratio. Zarekao se da to neće učiniti… A opet zadržao je špansko državljanstvo, iako je u Francuskoj živeo, stvarao i izdahnuo. Pablo Pikaso je umro 1973. u Mužinu u 91. godini.I dok je ove godine Pablo Pikaso umetnik čije je delo "Žena sedi ispred prozora" prodato za najviše novca-103,4 miliona dolara, a sinoć je njegovih 11 slika i crteža u lasvegaskom hotelu "Belađo" otišlo za 110 miliona dolara, za života je retko pričao o svojim progonima. U retkim trenucima pričao je i o svom pridruživanju Komunističkoj partiji, koje je bilo kratkog daha. Ali, svom prijatelju Žanu Koktou jednom se požalio:- Ja sam se pridružio porodici, i kao sve porodice, ona je puna sranja!Bonus video:Šumanović, teška sudbina genija

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortislikarsavasumanovicik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2353475"]