Slavni umetnici u braku: Od podrške do lomova

Kultura 30. maj. 202122:30 > 23:31
Podeli:
Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr
Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr Foto: AFP / AFP / Profimedia

Romantična predstava o dvoje umetnika koji žive zajedno, u braku ili vezi, i još pružaju jedno drugom podršku u radu, deluje kao raj na zemlji. Ali uprkos kreativnoj razmeni u stvaranju, možda i većoj slobodi zbog odsustva konvencija u životu, nije sve uvek baš tako idilično. Naprotiv, realnost je često mnogo komplikovanija.

Priredio: Matija Jovandić

Može li dvoje umetnika da živi u skladnom braku, mogu li veze umetnika da budu uzajamno ispunjavajuće i tako izbalansirane da obe strane mogu da ispolje svoj dar i stvore svoja najbolja dela, zapitala se američka publicistkinja Tesali La Fors. Posmatrajući veze poznatih likovnih umetnika i pisaca pokušala je na to da odgovori u eseju „Kada se dvoje umetnika sretne i onda se venča“, objavljenom u „Njujork tajmsu“, koji, uz skraćenja, prenosimo ovde.

Simon de Bovoar je 1929. imala je 21 godinu kada ju je dve i po godine stariji Žan Pol Sartr zaprosio po treći put. Dok su šetali Luksemburškim parkom, ponovo ga je odbila. Bili su dvoje mladih, briljantnih studenata filozofije i ceo život bio je pred njima. Ona je želela da piše i, što je još važnije, htela je život kakav joj neće ometati takve ambicije. Sartr joj je onda ponudio nešto drugo: Šta ako, predložio je, uđu u drugačiju vrstu braka, onakvog kakav neće biti ograničen konvencijama, a oboma će im omogućiti da istražuju svoju požudu i ljubav prema drugima, piše Tesali La Fors.

„Ono što mi imamo je suštinska ljubav, ali bi bilo dobro da oboje iskusimo i slučajne afere“, rekao je Sartr, prema biografiji Kerol Simur Džons ‘Opasne veze’, a o tome je pisala i De Bovoarova. Bio je to jedan od najčuvenijih odnosa između dvoje pisaca u istoriji i njihova veza, iako formalno neozvaničena, analizira se i dugo nakon njihove smrti. Njihovo partnerstvo u slobodnoj ljubavi bila je dugo neodoljiva tema delom i zato što su oboje bile poznate ličnosti u književnom svetu. Pisali su za odvojenim stolovima u pariskom kafeu tokom okupacije, zajedno su objavljivali magazin „Moderna vremena“ i putovali po svetu sa obrazloženjem da to rade zarad radikalnih, revolucionarnih ciljeva. Njihove usputne veze bile su haotične i komplikovane, njihovi ljubavni trouglovi jedva da su skriveni u njihovim romanima, memoarima i pozorišnim komadima, a opet, uprkos svemu, delili su nepoljuljanu intelektualnu odanost jedno prema drugom. Tokom života, De Bovoarova i Sartr čitali su rukopise jedno drugom i nudili se da ih rediguju, pružajući ohrabrenje i podršku. Ne samo da su se njihovi životi prožimali, nego i stvaralaštvo, piše publicistkinja.

Da umetnici budu u vezi sa drugim umetnicima, kao bračni parovi ili povezani na drugi način, staro je koliko i sama umetnost. Da li su umetnici, privučeni jedno drugom, stvarali nešto što u suprotnom ne bi? Neki su sticali i posebnu slavu iz takvih veza, kao Meri Volston Šeli i Persi Biš Šeli, kada je ćerka majke feministkinje pobegla sa talentovanim učenikom svog oca, filozofa, pa su pričali priče o duhovima družeći se s njim tokom kišovitog leta u Švajcarskoj. (Priča koju je Meri ispričala postala je „Frankenštajn“). Sestre Virdžinija i Vanesa Stiven – zajedno sa svojim partnerima – doprinele su mitu da umetnici i pisci, kako je to Doroti Parker napisala, „žive u kvadratima, slikaju u kružocima i vole se u trouglovima“. Bili su tu Frida Kalo i Dijego Rivera, čiji su aktivizam i zastupanje potlačenih u Meksiku  jednako važno zaveštanje koliko i njihova umetnost. Bila je tu i velika ljubavna priča između Doroteje Tening I Maksa Ernsta i njihovo „ukršteno“ venčanje sa Manom Rejem i Džulijet Braun, koja se kao mlada igračica i model prethodno viđala sa slikarom Vilemom de Kuningom. (De Kuningov brak sa slikarkom Elen Frid bio je protkan alkoholizmom i obostranim ljubavnim izletima, a razišli su se dve decenije pre nego što će se ponovo zbližiti.) Bili su tu i slikari Džejkob Lorens i Gvendolin Najt, oboje studenti kod vajarke Ogaste Sevidž, a zbližili su se tokom Harlemske renesanse.

Dijego Rivera i Frida Kalo
Dijego Rivera i Frida Kalo Foto: Topham Picturepoint / Topfoto / Profimedia

Imamo potrebu da romantizujemo umetničke parove. Gajimo posebnu vrstu fascinacije idejom da su dve umetničke duše pronašle jedna drugu i da su, zajedno, stvarali svoja dela, ali i neku vrstu raja u odnosu na ostatak sveta. Ali fantazija o sjaju umetničkih brakova često se rasprši pred grubom stvarnošću, piše Tesali La Fors.

„Emili bi ubila pesnika u meni“

Istorija teži tome da pamti umetničke parove koji oživljavaju klasične strukture o dominaciji belaca i heteronormative: Veliki Čovek i njegova požrtvovana žena, koja ne samo što ga inspiriše, nego i prekucava njegova dela. (S tim što je možda Vera Nabokov, kojoj je Vladimir Nabokov posvetio skoro sve svoje knjige, donekle izuzetak, pošto je zadobila svoj mitološki status kao osoba čuvena po tome što je brinula o istinskom literarnom geniju, bila mu supruga i muza.) Umetnici često izleda i skreću sa svog puta da bi učvrstili ovakvo viđenje, bez obzira na cenu i činjenicu da je istina daleko kompleksnija, podseća Tesali La Fors.

Prošle godine je više od hiljadu pisama pesnika T. S. Eliota njegovoj prvoj (verovatno i platonskoj) ljubavi Emili Hejl postalo dostupno zainteresovanima, na Univerzitetu Prinston. Pisao joj je i kasnije, u drugoj polovini svog života, tokom turbulentnog braka sa Vivijen Haj-Vud, koju je napustio, ali se nikada od nje nije razveo. Za Hejlovu se veruje da je „delić koji nedostaje“ u njegovim najpoznatijim stihovima, kao što su „Bernt Norton“ (1936) i prva pesma iz „Četiri kvarteta“ (1943). Pa ipak, Eliotovo razočaranje time što je Hejlova narušila njegovu privatnost tako što je predala pisma Prinstonu, gde je trebalo da ostanu zapečaćena sve do 50 godina nakon njene smrti, otkriveno je u saopštenju koje je pesnik napisao 1960. godine, ali ga tajmirao da bude objavljeno iste godine kada i njihova prepiska. A ono donosi obrt svoje vrste: „Emili bi ubila pesnika u meni; Vivijen samo što me nije ubila, ali je pesnika držala u životu. Gledano unazad, deluje mi da bi radije odabrao košmarnu agoniju od 17 godina života sa Vivijen nego tupi jad osrednje nastavnice filozofije koja bi joj bila alternativa“. (Eliot se oženio sa Esme Valeri Flečer 1957. godine, ubrzo nakon što je Hejlova ustupila pisma).

T. S. Eliot
T. S. Eliot Foto: Keystone Pictures USA / Zuma Press / Profimedia

Na koncu, brak je ipak brak – ustanova omeđena konvencijama društva, u kojima su obaveze u domaćinstvu i porodici često sasvim otvoreno dužnost žene, ukazuje autorka eseja u „Njujork tajmsu“.

Ajlin Simpson, spisateljica i psihološkinja, u memoarima „Pesnici u mladosti“ (1982), koji govore o njenom braku sa pesnikom Džonom Berimenom i njihovom krugu prijatelja, opisala je posetu spisateljici Džin Staford i njenom mužu, pesniku Robertu Lovelu. „Uz malo gunđanja, (Stafordova) je poručivala tri obroka dnevno iz zaliha radnje, nizove konzervi sa polica odande i povrće iz lokalnih bašta i insistirala je na tome da je sve to ona spremila“, piše Ajlin Simpson.

Brak je podrazumevao, a i sada je tako, konvencionalnu rutu koja učvršćuje izvesnu hijerarhiju: žene su radile kao sekretarice, kuvarice i čistačice, čak iako su imale svoje knjige da napišu, svoje skulpture da naprave ili svoje slike da naslikaju. I često bi muž zasenio ženu, i tek kasnije, nakon razvoda ili smrti, pojavljuje se shvatanje da je ženino delo jednako dobro, ako ne i bolje, od dela njenog muža. Zamislite da Suzan Zontag, koja je neumorno radila na životnom delu svog supruga Filipa Rifa, „Frojd: Um moraliste“ (1959) – za koju se u izvrsnoj biografskoj knjizi o njoj iz pera Bendžamina Mozera tvrdi i da ju je većim delom ona napisala koristeći se rezultatima istraživanja svog muža – nikada nije prekinula taj brak, navodi La Forsova i primećuje da su te priče su manje zabavne, da one otkrivaju sebične poteze i okrutnost koji su ipak kultivisani i nagrađeni idejom o muškom geniju.

Naravno, veza sa umetnikom takođe je nudila i privlačnu ulogu, posebno za žene: da budu muze. Brak Simpsonove i Berimena značio je njen ulazak u novi svet, onaj pun pesnika koji su do kasno ostajali budni raspravljajući o stihovima. Seća se posete Delmora Švarca, koji je, nakon što je objavio „U snovima počinju odgovornosti“ decembra 1937. godine postao jedan od najmlađih i najsjajnijih literarnih zvezda svoje generacije. On je upozorio Simpsonovu, zadirkujući je: „Jedan od rizika udaje za pesnika, a ima ih mnogo – ‘žena udata za poetu ima sudbu kletu’ – leži u tome što ne zna unapred kako će biti predstavljena u stihovima… Sa druge strane, kad ostariš, i kosa ti osedi… boja, zapisana u pesmi, zauvek će ostati ‘žiška’ kakva je danas“.

Pablo Pikaso i Fransoa Žilo

U koga god da se Pikaso zaljubio, on bi je odmah slikao – od Marije Tereze Valter, nežno prikazane usnule i trudne, do Dore Mar sa njenim tužnim, uplakanim očima. Nemoguće je zamisliti Elzu Morante, nezadrživu silu u onome što piše, u senzualnom opisu Alberta Moravije kao mlade žene na plaži na Kapriju u romanu „Prezir“ (1954). Crno-beli aktovi Džordžije O’Kifi koje je snimio Alfred Štiglic su remek-dela i prikazuju svu intimnost i senzualnost kakvu je ona izrazila tako lako na svojim slikama.

Džordžija O'Kifi
Džordžija O’Kifi Foto: © Alfred Stieglitz, VEGAP / Album / Album / Profimedia

U mnogim najpoznatijim umetničkim brakovima, žena je bila mlađa od muškarca, bila je ambiciozna, voljna da pobegne od buržoaskih očekivanja svojih roditelja… Otac Fransoa Žilo, kruti francuski agroekonomista, bio je očajan kada je njegova ćerka napustila studije prava da bi se bavila slikarstvom, ali se njen izbor ubrzo potvrdio ispravnim nakon što je upoznala Pikasa.

Pablo Pikaso i Fransoa Gilo
Pablo Pikaso i Fransoa Žilo Foto: TopFoto / Topfoto / Profimedia

Ali, kao što je napisala u svojim memoarima iz 1964. godine, postojala je opasnost da bude viđena samo kroz njegove oči. Ona je smatrala, možda i pomalo prejako, kako je Olga Koklova, Pikasova prva supruga, ostala zarobljena u tome kako ju je on obesmrtio. Prema viđenju Fransoa Žilo, Koklova je ostala vezana za pažnju kakvu je uživala kao Pikasova partnerka dugo nakon što je umetnik nastavio dalje. Biti muza značilo je gušiti sopstvenu kreativnost, a bez dela kao potvrde balans moći lako se poremeti.

Silija Pol i Lisijen Frojd

Umetnica Silija Pol imala je samo 18 godina kada je, kao studentkinja umetnosti u Londonu, upoznala sredovečnog slikara Lisijena Frojda, koji je te godine predavao. U memoarima iz 2019. godine, nazvanim „Autoportret”, opisala je prvi susret sa Frojdom, kada mu je pokazala svoje radove i ponadala se da će joj on biti mentor. Umesto toga, postao joj je ljubavnik, a kasnije i otac njenog deteta, a životi su im bili prepleteni skoro celu deceniju. „Osećala sam se krivom i moćnom. Osetila sam da sam zakoračila u ničim ograničen i opasan svet“, napisala je.

Lisijen Frojd
Lisijen Frojd Foto: RINDOFF-BORDE / Bestimage / Profimedia

Danas mnogi feministički radovi upozoravaju da se ne preuzima uloga muze. Koliko je Žiloova, na primer, uticala na Pikasa da koristi boje? Koliko su slike i figuracija Polove bile nit koja je obuzimala Frojdovo razmišljanje? Nečiju genijalnost I majstorstvo ne procenjujemo na osnovu samo jednog rada, nego na osnovu celokupnog dela. I ima nečega u tome što oduzima dah dok gledamo evoluciju umetnika tokom života, iako je tu ključna reč „vreme“, nešto čega majke i domaćice imaju manje, piše Tesali La Fors. Kao što je istoričarka umetnosti Barbara Rouz primetila: naša kultura sklona je tome da obožava, uzdižući sve do nivoa kulta, one umetnice čiji životi su kratko trajali, bilo da je to Silvija Plat, Eva Hese ili Frančeska Vudman. Naše divljenje spram njih dolazi iz tuge nad izgubljenim potencijalom, a kratkoća njihovog života metafora je za ono što su mnoge žene doživele kao da se desilo i njima, da umetnost ne može uvek da bude na prvom mestu, da muškarac, brak, deca i dom mogu da ugroze njihov identitet do granica patnje. Ne dešava se to tako često koliko bismo želeli da lepa i briljantna žena iskorači iz predviđene uloge pomoćnice, majke, ćerke i muze. Zato slavimo one za koje verujemo da su – na nekom umetničkom nivou – uspele da se oslobode…

Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr
Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr Foto: Roger-Viollet / Roger Viollet / Profimedia

U prvom pasusu uvoda u „Drugom polu“ Simon de Bovoar, objavljenom 1949. godine, ona je priznala da je to knjiga čijem se pisanju opirala: „Dovoljno je mastila proteklo u sporenjima oko feminizma“. Isključiva, kakva je možda bila, stvorila je remek-delo kojim je istražila biologiju, istoriju, folkor, filozofiju, književnost, ekonomiju, političku teoriju i mit iza onoga šta znači biti žena, navodi La Forsova.

Nakon smrti Simon de Bovoar, njena pisma Sartru objavljena su bez intervencija, po odluci njene poćerke Silvije Le Bon de Bovoar. Zavesa je skinuta da bi se otkrilo da je njihov partnerski odnos bio mnogo destruktivniji nego što se zamišljalo pre toga. Ljubavnici su bili prevareni, a njihov način udvaranja i zavođenja mladih devojaka delovao je manje slobodan i manje progresivan. Kako je žena koja je napisala „Drugi pol“ tolerisala takvo ponašanje? Postojala je tu cena, sugerisala su pisma, biti De Bovoar, a ne Sartr u tom braku, zaključuje Tesali La Fors.

Komentari

Vaš komentar