Podeli
Dejan Mijač Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Dejan Mijač (86) sporo hoda, polako govori ali, još uvek, brzo misli. A kad veći misli, smatra da ima pravo i da kaže. A to pravo, veli, proističe iz unutrašnje slobode koju je slavni pozorišni reditelj ( njegov opus beleži više od 170 režija) osvajao i usvajao, pa smo od pitanja slobode i krenuli u ovom razgovoru.

– I ta sloboda. Pod njom ja podrazumevam jedno, drugi drugo, treći treće… Ja pod slobodom podrazumevam to da nemam zazora, to jest da mogu u današnje vreme da imam taj luksuz da nemam zazora da me negde neko čeka da me klepi zbog nečega. Ili, baš ni zbog čega. Ima i toga. Izmisle ti, natovare, iskonstruišu, jednostavno uvaljaju te u laž. Sloboda mora da računa na to da takve opstrukcije ne postoje i one za mene ne postoje. Naravno, ja sam vrlo ograničen u svom dejstvu, poimanju i pravu da budem informisan, ali u okviru toga što je zona u kojoj mogu da se krećem i koja je meni neophodna da bih imao osećaj da nisam pod prismotrom, da nisam iskorišćen, zloupotrebljen, skrajnut.., ja sam slobodan.

Jeste li oduvek bili slobodan čovek?

– Kad gledam ovako unazad, mislim da jesam?

Jeste li nekad bili prinuđeni, ili ste sami hteli, da napravite neki kompromis u odnosu na slobodu i na to da mislite i postupite slobodno?

– Nisam ja bio u situaciji da bog zna šta odlučujem. Odluke nisu bile kod mene barem kad se radi o nečemu što se tiče i drugih ljudi. Uvek sam odlučivao o sebi i u ime sebe. Ja sam, recimo, dugo vremena živeo u ubeđenju da sam preispoljna kukavica. Možda i jesam, ali u određenim trenucima kada je trebalo kazati ili – ili, uraditi nešto što bi me koštalo ili moglo da me košta odijuma , ja sam se uvek odlučivao da kažem ili uradim po cenu bilo čega.

Čak sam izabrao i profesiju u kojoj sam imao, ne samo mogućnost, nego i obavezu da saopštavam ono do čega sam došao i ono što mislim da je vredno nekome reći. Bez te unutarnje slobode nema mogućnosti za bilo kakvo opštenje. Ne dijalog, nego opštenje a to znači intelektualni, pa ako hoćete i biološki, dodir sa svojom sredinom i sa ljudima uopšte. Ja sam to radio tako da sam na kraju, kada sve saberem i sada kada sam definitivno smiren – nemam šta ni da tražim, niti očekujem da neko od mene nešto zahteva, shvatio da sam bio, na neki način, čovek koji nije mogao biti u određenim granicama. Mene nisu mogli da smeste u bilo čiji šablon.

Šta je sa slobodom danas, kako je i gde vidite i kolika joj je cena?

– Slobode, one koje negde projektavana u onim zahtevima francuske buržoaske revolucije nije bilo nikada, čak ni u njoj samoj. Odmah nakon revolucije, ali i u toku revolucije, postojala je kontrarevolucija, postojao je teror, postojao je Robespjer i pripremao se teren za Napoeleona. Skrajnut je kralj da bi došao car, neki tip sa Korzike, neki čizmaš da bude car koji nije imao nikakvo pravo da to bude, barem po onome što je nudio kao program. Drugim rečima, izveo je na scenu buržoaziju koja je smenila jedan sistem vladavine i nametnula svoj i to žestoki eksploatatorski sistem, neviđen do tada u istoriji čovečanstva. Dakle, svaki od tih pokreta i programa koji su kao proklamovani cilj imali slobodu, ne onu unutarnju, nego slobodu za sve, bili su programi lažova, hulja, pljačkaša, odvratnih ljudi koji su samo gledali da se nametnu i obogate.

Kakvu danas slobodu živimo i uživamo?

– Istu takvu. Od kada je sveta, tako je.

Dejan Mijač Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Rođeni ste u prvoj trećini prošlog veka, trošite prvu trećinu ovog. Na šta vam liči onaj prethodni, a na šta ovaj u kojem smo sada?

– Ja sam doživeo veliki istorijski slom u mom ranom detinjstvu. Nisam to tada znao, ali sam osećao svim svojim bićem. Ispričao bih vam kako je to izgledalo. Dakle, 6.april 1941. godine ja sam učenik prvog razreda osnovne škole. Petog aprila bila je Vrbica, nas su vodili prvo u crkvu, a onda u bioskop da gledamo “Čarobnjaka iz Oza”, film u boji američke produkcije. Sutradan je bio bombardovan Beograd. Sećam se tog dana, bio je lep i vedar, sutradan su počele kiše. Odjedared kao da nešte grmi, tutnji… Prvo sam video da su pčele koje su bile ispred kuće u pčelinjaku zaćutale, iako je bio sunčan dan. Neverovatna tišina i neka čudna, potmula tutnjava. Iza te tutnjeve došle su kolone izbeglica i nemački “meseršmitovi” koji su nemilice tukli po njima i ubijali ljude u kolonama. Odjednom je posle te tišine nastala buka. Pre toga je bio sklad. Ja sam imao skladno detinjstvo a od tada naovamo nikada više nisam imao sklad i nikada više tišinu. To nije bilo izgubljeno samo jedno detinjstvo nego čitav jedan svet. Rat je trajao četiri godine, a nakon te četiri godine kad bismo govorili pre rata govorili smo kao da je to bilo stotinama godina pre, pre same istorije. Jer, između toga desilo se nešto neverovatno. Mi smo očekvali da će da bude slom Nemačke i onda će doći naši saveznici, oslobiti nas i nastavićemo tamo gde smo stali.

Niste nastavili.

– Naravno da nismo. Došlo je nešto dijametralno suprotno onom skladu, nešto divlje, bezočno, lažno koje je počelo sa strašnim ubistvima i represijom da bi terorom uteralo strah u narod i tako se nametnulo. Okupacija je bila strah. Pre rata, ja se ne sećam da je bilo straha. Moja osnovna škola, četiri razreda osnovne, bio je Drugi svetski rat. On je bio moje školovanje. Učio sam ga na najkrvaviji i najneposredniji način: sa streljanjima, vešanjima, terorom…..

Kako biste definisali period od 1945 naovamo?

– Rekao bih ovo. Bilo je pojedinačnih ubistava i bilo je prilično krvi – neverovatne za naše pojmove u to vreme – a sada je vreme koje nema toliko krvi, ali ima masovne žrtve. Nemerljive u odnosu na ono koje je tada bilo došlo.

Pretpostavljam da posmatrate ljude. Šta vidite i šta možete čuti od njih, je li moguće još nešto naučiti?

– Ja sam davno prestao da učim bilo šta. A ljude? Ljudi su ljudi, imaju svoje interese koji su vrlo mali i vrlo prizemni i mera tih interesa je i mera njihove ljudskosti. Svedok sam bezbrojnog ponavljanja jednog te istog i činjenice da ništa nije večito. Znate koliko sam stvari, koje su izgledale veličanstvene i neuništive, video u krahu. Prema tome, zalagati se za bilo šta što je samo profitabilno, malo je i ništavno, ukoliko to nije pokriveno duševnim zadovoljstvom. Ne zadovoljstvom dobrog varenja posle bogatog obroka, nego mirom u duši svojoj. Biti na taj način miran i spokojan to je velika umetnost. Za to jedan život, barem ovaj moj, koji je i dugačak, nije dovoljan da se nauči.

Može li danas išta pojedinac, osim da gleda svoja posla. Šta za vas znači ta sintagma “gledaj svoja posla”? Je li to šifra za kukavičluk ili je to legitimno u traženju onog mira o kome ste prethodno govorili?

– Nismo svi podjednako pozvani da učestvujemo u onome što se zove stvaranje istorije. Ima ih koji su više i koji su manje. Strašno je što nekompetentni uzimaju za pravo da oni budu krmaroši i kreatori budućnosti. Međutim, ako je čovek miran u sebi to ne znači da može biti zadovoljan. Mir i zadovoljstvo nisu isto. Mir je jedno napregnuto stanje i čovek je dužan da to napregnuto stanje drži u sebi, ali ukoliko dođe do situacije da ga neko ugrozi u pravu da ima svoju ravnotežu onda je, po meni, dužan da kaže neću.

Kad čujete “srpski narod” koja je prva asocijacija? Kad čujete izraz građani – ima li ih?

– Srpski narod! Ta sintagma je bila dosta efikasna kada je taj narod trebao da gine za te neke nametnute ideale koji su zapravo bili ništavni. Recimo, žrtvovati Srbiju onako kako je ona bila iskasapljena u Prvom svetskom ratu da bismo dobili prvu Jugoslaviju i sve one probleme koje je to zlo nosilo u sebi, ne samo da je velika cena, nego besmislica i užasna istorijska greška.

Mislite da je prestolonaslednik Aleksandar pogrešio sa stvaranjem Jugoslavije?

– Dabome. Ko je njega gurnuo u to, meni nije jasno.

Jugoslavija se, na neki način, činila logičnim sledom stvari tih godina i tendencija naroda koji će u nju ući?

– Ako me pitate da li je to sa Jugoslavijom moglo i trebalo, ovako ću vam odgovoriti. Jugoslavija, jedna pa druga, dosta problematične i košmarne, ali narodi su inklinirali ka tome, tražili su neku ravnotežu, tačku oslonca gde bi to mirovno stanje potrajalo i nalazili su ih u jugoslovenstvu. Ubeđen sam da je, recimo, bilo koja od Jugoslavija potrajala još 50 godina bio bi uspeh i svi bismo postali Jugosloveni. Ne može to za pedeset godina, moraju najmanje tri generacije. Onda bi to sve bilo u redu. Jugoslaviju su napravili ljudi koji nisu bili sa ovih prostora, po svojoj volji i meri i oni su je i rasturili kad im je to bilo zgodno za neke usputne ciljeve.

Na šta vam danas liči prestonica? Primećujete li ovo stalno vajkanje za nekim boljim, lepšim, kulturnijim, srećnijim Beogradom? Čekajući vas ispred vaše stare zgrade i posmatrajući njenu otmenu fasadu i sam sam imao utisak tog nekog lepšeg Beograda. Da li je to varka ili je zaista tako?

– To je Beograd koji se dizao iz pepela i pokušavao vrlo spontano, prirodno i bez nekih programa da se upiše u velike gradove, jer je osećao i bio svestan potencijala koji je imao. Ljudi su prosto hrlili prema Beogradu, ne samo oni iz unutrašnjosti Srbije i Srbi, nego svi. Recimo, ta Kraljevina Srbija, kada je postala državom i bila priznata od strane velikih sila, bila jedna od najperspektivnijih zemalja. Dolazili su tu i Česi i Slovaci i Nemci i Jermeni i ovi i oni. Mogu da vam nabrojim koliko hoćete ljudi iz belog sveta koji su došli i ovde uložili svoj kapital jer je to bila perspektivna zemlja.

I šta se desilo?

– Obmana se desila, velika i žestoka obmana. I nije to da se samo nama desilo, svima se to dešava. Mi se, recimo, razlikujemo od Evrope, po tome što nismo učestvovali u velikoj svetskoj pljački koja se zvala kolonijalizam. Mi nemamo, recimo, usred grada obelisk kao što ima Pariz koji je opljačkan. Deo hrama u grčkom Akropolju, ceo jedan ćošak je prenet u londonski muzej. To su radili narodi koji su imali pravo da to urade…

Kako mislite da su imali pravo?

– Imali su. Vuk na ovcu svoje pravo ima…

Govorite o samoproklamovanom pravu koje su sami sebi dali?

– Naravno, govorim upravo o tom pravu. A ima li nekog drugog? Mi nismo bili ti. Mi smo bili oni koji smo stalno pokušavali da razgrnemo pepeo na svom zgarištu i da tu ponovo podignemo kuću i nekako nam to nije polazilo za rukom.

Može se čuti da smo joj temelje udarili na pogrešnom, nesrećnom mestu?

– Ma ne, nije to nesrećno mesto. Šta vi mislite da li su Česi manji rodoljubi od Srba?

Ne, mislim da su veći?

– Tačno! Kako su oni sebe očuvali, kako su oni nauku u srednjem veku naučili? Nema tu nikakve tajne, nego kako oni kažu “nado pracovat“. Treba raditi.

A šta mi radimo?

– Mi hohštapliramo. Mi kad radimo, lažemo da radimo. Simuliramo.

Onda nećemo skoro tu kuću podići?

– Naravno da nećemo. Česi su imali vrlo dostojanstven pokušaj otpora Hitleru i bili izdani od svih, pa i od Društva naroda. Onaj Čemberlen (predratni britanski premijer, prim.aut.) je vodio kampanju da se preda Češka. Doneo je komad papira u London i kazao postigli smo mir, a mir je plaćen okupacijom Češke. Česi su se opirali, ubili onog Hajndriha koji je od strane Hitlera postavljen za protektora Češke i doživeli žestoku represiju. Ljudi su ubijani, cela sela su spaljivana i oni su stali. A mi? Da neko objavi zvanično preko radija i preko novina ono “sto za jednoga” i da ti nastaviš otpor, to je suludo, bezobrazno i bezočno. Niko ne sme da pozove narod na tako nešto. Česi su prihvatili da budu pregaženi i od Rusa, ali su “pracovali“, radili. Oni su u pobunama protiv Sovjeta izgubili jednog jedinog čoveka, onog Jana Palaha što se spalio. Česi svojevremneo došli na Bitef, pa kukaju šta ih je zadesilo, a izvesni Milo, koji je tada držao bife u Ateljeu, pita ih “Je li bilo žrtava”. Oni kažu jeste, jedan se spalio. A Milo će: “Jedan? Pa mi nemamo bolju svadbu bez trojice”.

Razmišljate li o mladim generacijama, šta im je činiti? Da ste u njihovoj koži šta biste vi radili: ostali ili bežali, bunili se ili ćutali?

– Ne može se to tako izdiktirati. Položaj raznih ljudi je različit. Ima ljudi koji su dovedeni u situaciju da nemaju izbora i oni su morali da odu iz svog mesta. U prošlim vremenima u Srbiji uopšte nije postojao ni pojam ovih koji idu da zarade nešto u inostranstvo. Bilo ih je nešto malo u Istočnoj Srbiji, bilo ih je u Makedoniji, Crnoj Gori, Dalmaciji. Ljudi iz Srbije nigde nisu išli. Onda je došla komunistička prinuda i neki su morali da pobegnu glavom bez obzira. Bila je jedna žudnja kad će se otvoriti granice da najzad prhnemo tamo preko i to se desilo. Mislite da je za vreme Titove Jugoslavije sve bilo srećno i da ljudi nisu odlazili. Odlazili su masovno, naročito iz Beograda. Svi koji su imali mogućnost odlazili su za Pariz, London, Njujork… Počeo je to da biva socijalni problem. Došla je pomama iseljenja i to traje dan danas. Kad će se ti duhovi smiriti i da li je uopšte tendencija onog što zovemo real politikom da se to zaustavi ili da se, pak, uveća, ja ne znam. Vidim neko čudno pomeranje naroda, neka užasna igra je u toku. Nekad je to trajalo vekovima. Vekovi su trebali da, primera radi, muslimani odu sa Iberijskog poluostrva. Sada je to neko vrzino kolo: niti su srećni ovi što dolaze, niti su srećni ovi što ih primaju. Pravi se mešavina grdne nesreće.

Šta je za vas pojam elita. Sad je popularno da se govori o lažnoj eliti – vlast protura tu floskulu. Kako vi vidite elitu, jeste li vi elita?

Dejan Mijač Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

– Ja? Nemojte me zasmejavati. Prvo ću početi od toga da li sam ja elita i iskreno ću vam reći prostu stvar. Ja sam živeo i radio prema nekim svojim unutarnjim normama, gledajući da sve bude. što se ono kaže, pošteno i čestito. Gledao sam, ako je ikako moguće, da se ne osramotim ili da se što manje izbrukam, radio sam svoj posao najbolje što sam mogao i ništa više ni dalje od toga. E, sad da li me to svrstava u elitu? Ne znam kakva i čega bih ja bio elita? Nikoga ne pozivam da se ugleda na mene, ja nisam primer za ugled niti se namećem da to budem.

A ove podele na pravu i lažnu elitu?

– Nekome je potreban taj pojam, potrebno je to izdvajanje, potreban je neki elitizam. Govori se, recimo, o političkoj eliti. Bacite pogled i ocenite da li u tome i tim ljudima ima išta elitno. Samo ih poređajte na gomilu i dobro ih pogledajte. Recimo, slika vlade.

Gledao sam ih i muka mi je. Jednom ste koleginicu zamolili da vas ne pita ništa za Vučića jer on, kako ste objasnili nije tema…

– Nije.

Šta je onda, nemoguće da ga niste, bar po nekom osnovu, definisali?

– On nije tema. On je nevolja.

Kažete da od srpskih državnika cenite Miloša Obrenovića, Karađorđeviće ste otpisali kao megalomane. Međutim, barem po onome što znamo, Miloš nije bio svetac: bio je korumpiran, pokvaren, prek, nisu ga krasile baš neke vrline.

– Da razjasnimo odmah nešto. On nije bio korumpiran, on je bio korupcija sama. Nije bilo korupcije van njega, on je nosio pečat u svojim bisagama, državnu blagajnu nosio sa sobom i očas posla ubijao ljude….

I šta tu ima dobro?

– Recimo, Miloš Obrenović pravi agrarnu reformu u Srbiji i propisuje da svako može imati onoliko zemlje koliko može da obradi. Možeš da iskrčiš slobodno šumu, zemlju proglasiš svojom, ali moraš da je obrađuješ. Druga stvar. Kad se završio Drugi srpski ustanak, on je imao užasan nesporazum sa svojim vođama koji su hteli da preuzmu privilegije od Turaka, da sad oni naslede hareme… On je rekao – stani. U čemu se mi onda razlikujemo od ovih protiv kojih smo se borili, mi moramo živeti po drugim merilima. Jeste, Miloš je ubio kuma, ali moramo znati da je taj njegov kum ubio svog rođenog oca, ubio svog brata. Ubiti kuma u odnosu na oca i brata, to je, priznaćete, već neki napredak.

Utešno. U pozitivne strane mu spada i to da je umeo sa svetom. Po tome bi trebali danas i da cenite Vučića – i on je kooperativan sa stranim faktorom, represivan na unutrašnjem planu?

– Ne. Miloš je bio vrlo orijentisan na Zapad, ne na Rusiju. Ovaj je dezorjentisan. Nijedan od Obrenovića nije sahranjen u Srbiji nego u Austrougarskoj – Srem je tada pripadao Austrougarskoj. Oni su i nastradali na pitanju odnosa prema spoljnopolitičkoj orijentaciji. Da li nam je bliža i prirodnija bila Austrogurska sa kojom se graničimo ili neka tamo daleka Rusija. Tranzit Bugarska, tranzit Rumunija i onda kontakt sa Rusijom. Možete misliti.

Da li nas još uvek jašu oni koje ste kvalifikivali kao ljude koji su se prvih miliona dokopali u doba Miloševića ili su stasali novi. Ili je sada na delu “džoint venčer” starih i novih?

– Tako je. Kada imaš prvi milion, onda imaš poziciju, ti si uglavljen u neki mozaik i funkcionišeš u nekoj slici sveta. I onda se igraju te igre. Meni je tužno da je ovo što se zove običan građanin, čovek koji nije neko ko se za nešto pita ili nešto odlučuje – čak i onda kada ga, kobojagi, pozovu da nešto odluči svojim glasom, on ne zna o čemu se radi – dezorijentisano biće i ne misli svojom glavom.

Da li mislite da će nekad prestati pljačka ove države od strane, uslovno rečeno, njenih političkih elita. Svedočimo tome decenijama?

– Ne, dok god bude mogućnosti da se pljačka nekažnjeno. Ja se sećam šta mi je rekao jedan istaknuti član Demokratske stranke, kad je bilo ono da gube vlast. Kažem mu, pa dobro, što se nervirate, nemate vi šta više od ovog naroda da uzmete, a on će. “Štaaa! Tek sad ima“. Dakle, koliko god da je narod oguljen do gole kože i na izdisaju, uvek ima još da se guli i krade.

Dejan Mijač Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Jeste li dokučili ovo planetarno ludilo sa pandemijom. Osveta prirode ili pucanj čoveka u sopstvenu nogu?

– To je tako banulo. Ako je pripremano, dobro je pripremano, ali pre sam mišljenja da se samo izmaklo. Interesantna je jedna stvar. Istaknutiji ljudi iz našeg društva, za neke sam čuo, a za neke znam, lečeni su nekim lekovima koji su odgovor na tu bolest bez vakcine.

Vidite li zloupotrebu ove boleštine i manipulacije u vezi s njom. Da li idu u korist ili na štetu režima i političkih elita?

– Naravno da im ide u korsit. Nema šta njima ne ide u korist, pa tako i korona. A pošto je ovo opšta pojava, sad su se svi ti režimi povezali između sebe i oni su sada zajedno. A zajedno smo jači.

Hoće li onda oni podići spomenik koroni?

– Neće, podići će ga Stefanu Nemanji.

Gde je pozorište u svemu ovome? Osim što mu je izmaknuta stolica, pre svega, ona za gledaoce, izmiče se i ona za stvaraoce. Hoće li preživeti?

– Hoće preživeti, kako da ne. Sve ovo što gledamo oko sebe je pozorište. To je jedna velika ljudska komedija, što bi rekao Balzak. Mi prisustvujemo tome i učestvujemo u tome. Pozorište će morati da se vrati svojim postulatima. Ono se rodilo negde na izdisaju rituala, pre svega verskog rituala ili nekih obreda i pošlo je ka onom što je suštinsko, a to je susret dva čoveka: jedan je koji igra i jedan koji ga posmatra. Dokle je god ljudi uvek će jedan igrati, a drugi će ga posmatrati i ako ljudi prežive, preživeće i pozorište. Susret dva čoveka mora da se desi, uprkos svim ometanjima, a pozorište je najprirodnije mesto za taj susret.

Da li je došlo vreme da konačno kažete zašto nikad niste režirali u Narodnom pozorištu?

– Za mene je kad sam bio student Narodno pozorište sa svojim glumcima nekako bilo malo pase, pripadali su prošlom pozorištu. To ne volim da gledam. Živa pozorišta bili su Jugoslovensko dramsko i Beogradsko dramsko. Atelje je već moja generacija, to smo mi na sceni, a ovo smo gledali. Zapravo, pozorišta nema mnogo. Otkako sam ja došao u Beograd samo je Atelje 212 otvoren od velikih pozorišta. A Beograd je od grada koji je imao 350 000 ljudi, kada sam ja u njega stigao, sada dogurao do dva miliona, pa vi vidite. Broj pozorišta se gotovo nije menjao.

Dakle, susret dva čoveka nije prioritet ovog grada?

– Jeste, dešava se na tim drugim, malim scenama ali ima jedna druga stvar. Pitanje je koliko ljudi u Beogradu čita knjige, koliko ih ide na izložbe, koliko ih iz istinskih pobuda ide u muzej gde ima šta da se pogleda, koliko njih permanentno sluša klasičnu muziku ili muziku koja nije ovo što se svira na radiju…? To jest, koliko ljudi uopšte imaju potrebu za visokom kulturom. Dakle, normalno je i pitanje koliko ljudi uopšte ide u pozorište?

Ode nam i Mira Furlan. Da li ste upućeni u izvinjenja koja su joj post mortem stigla od Zagreba iz jednih novina i HNK-a?

– Cinično. Mira je jedna posebna priča!

Znali ste je?

– Kako da ne. Upoznao sam je kada je bila ili studentkinja ili je završavala Akademiju. Radio sam u Zagrebu neku predstavu, trebala mi je jedna posebna devojka i rekao sam im: nemojte mi davati nijednu od ovih vaših, znam ih sve, treba mi neka sveža, jednostavna, topla… Svi su u glas rekli: onda je to Furlanica. Dobro, dajte tu Furlanicu. I pojavljuje se Mira, onako skromna, jedno prisno biće sa onim njenim očima punim znatiželje… Bio sam prijatno iznenađen i talentom i jednom čistotom i čestitošću koje je nosila u sebi. Retka pojava. Takva je i ostala i takvu je pamtim.

Pratite li ove događaja oko NIN-ove nagrade, jeste li pročitali Basarin “Kontraendorfin”?

– Jesam. Basara mi je doneo knjigu čim je izašla. Mislim da je napisao jednu dobro i zanimljivu knjigu. A ovo što slušam kao komentare okolo ne mogu da komentarišem. To su zlonamerna tumačenja.

Prošetaste li kad do Beograda na vodi i probaste li tamo ono jaje na oko. Kakav je ukus?

– Nisam bio. Niti imam snage u nogama da se tamo uputim niti me šta vuče. Imao sam tamo neko snimanje za televiziju i onda sam momka zamolio da me tuda proveze, da vidim na šta to liči i video sam iz kola. Ne znam tu vrstu Beograda, ne bih se tu snašao, niti bih se tu prijatno osećao. Recimo, ne bih tu otišao ni da kupujem džemper. Ne znam čemu sve to.

A spomenik Stefanu Nemanji koji ste malopre pomenuli?

– Meni se spomenik ne sviđa? Estetski mi se ne sviđa, ne uklapa se u moje poimanje lepog!

Znamo li mi kome smo tačno i zašto podigli spomenik?

– Sama činjenica da je Nemanji oduzet krst a u ruke stavljen mač nešto govori. Vidi se da on taj mač drži na jedan neprirodan način. Na jedan način se drži krst, na drugi rapir. To je dvosekli mač koji je težak i njega su ljudi držali sa dve ruke. Ne može se držati mač kao da ga reklamiraš. Nemanja je bio mnogostruka ličnost. Bio je velmoža koji je morao da radi sve ono što ide uz vlast ali i ktitor vrlo znamenitih crkava i manastira, veliki pokajnik koji se na kraju zamonašio, na kraju je proglašen i svecem. On je očigledno na ovom spomeniku trebao da izađe kao monah jer je, koliko sam mogao da vidim, u mantiji. Nije u oklopu da bi držao mač. Ne radi se o Nemanji, meni se čovek koji ga je radio, a pogledao sam ostale njegove radove, kao vajar ne sviđa.

Komentari

Vaš komentar