Kompozitorka Aleksandra Vrebalov, rođena Novosađanka i građanka sveta, napisala je do sada na desetine dela koncertne, operske i baletske muzike.
Razgovarala: Zorica Kojić
Njene autorske komade naručivali su i izvodili gudački kvartet Kronos, Beogradska filharmonija, orkestar Zabranjeni grad iz Pekinga, plesne trupe Limon i Rambert. Učestvovala je u brojnim umetničkim projektima među kojima su umetničke kolonije The Hermitage, Tanglewood i MacDowell (SAD), centar Rockefeller Bellagio, umetnički program Djerassi (SAD), operska trupa American Opera Projects. Dobitnica je nagrade Fondacije Fromm Univerziteta Harvard, zatim stipendije koja nosi ime američkog kompozitora Čarlsa Ajvsa (Američke akademije za umetnost i književnost), zadužbine Barlow i dara iz Fonda MAP-a (Multi-Arts Production Fund).
Kompozicije Aleksandre Vrebalov objavljene su u poznatim izdavačkim kućama kakve su Nonesuch, Cantaloupe, Innova, Centaur Records i Vienna Modern Masters. Ona uobičajeno živi i radi u Njujorku, putuje po svetu, a gostujući je profesor na doktorskim studijama kompozicije novosadske Akademije umetnosti. No, već određen broj poslednjih meseci, Aleksandra Vrebalov sumorne covid dane provodi ozarujući svojim prisustvom rodni grad i – čitavu planetu! Ako ste možda pomislili da je onaj aprilski video-klip, sa fragmentom njenog dela Antene u izvođenju članova Kronos kvarteta iz sopstvenih domova širom San Franciska i monaha Jeroteja iz Manastira Kovilj, nekakav usamljeni lockdown incident – grdno ste se prevarili. Otada je ova izuzetna umetnica realizovala još sijaset svojih muzičkih ideja, a svi mi ovde bili počašćeni izvođenjima njenih izabranih dela uživo. Najaktuelnije, neki od njenih komada korišćeni su u filmu Glory to the Queen (U slavu kraljici), rediteljke Tatije Škirtladze – austrijsko/srpsko/gruzijskoj koprodukciji o šahovskim šampionkama sveta Noni Gaprindašvili, Nani Aleksandriji, Maji Čiburdanidze i Nani Joselijani – koji je i deo programa festivala Slobodna zona u Beogradu i Novom Sadu. Ne propustite zato da obavezno posetite sajt www.aleksandravrebalov.com. Čak i ako ne marite mnogo za klasiku – zadržaćete se tamo mnogo duže nego što ste mogli i da pretpostavite.
Ova aktuelna ’jesen našeg nezadovoljstva’, u vezi sa još uvek i te kako prisutnom pandemijom virusa Covid-19, verovatno menja svačije navike, pa i umetnika poput vas. Kako se nakon svih ovih meseci nosite sa svojom potrebom za stvaranjem, kao i svim onim drugim aktivnostima koje svakodnevno čine život kompozitora i muzičara?
– Najveća promena u mom rasporedu je što ne putujem, i ona je ekstremna, jer su i prethodne godine po aktivnosti bile ekstremne. Kao klatno koje je otišlo u jednu stranu, čini mi se do maksimuma – godinama nisam bila duže od po par nedelja na jednom mestu – a u poslednjih osam meseci mirujem. To je dovelo do jednog komotnijeg odnosa prema svakodnevici, do opuštenijeg, sporijeg ritma koji mi se dopada. Uspevam da se češće viđam sa prijateljima, da imam svoje prodavce na pijaci i da, evo već mesecima, sedim u istoj bašti kafea, gledam moje sugrađane i godišnja doba kako prolaze. Naravno da mi kroz um još sevaju slike ulica, lica, proba, pejzaža od Menhetna do Xilingola i Kurdistana, koje zbog brzine kojom su se putovanja smenjivala nisam stigla emotivno da obradim. Sada to uspevam, i ovaj veliki reset, veliko poravnanje koje nam se dešava, doživljavam upravo kao prinudni, neizbežni osvrt na lični put, a za nas kao kolektiv, na to odakle smo došli i gde smo zaista pošli kao civilizacija.
Šta je za vas bilo najšokantnije u prvi mah, kada je postalo sasvim jasno da je čovečanstvo pred novim i nepoznatim izazovom, a šta sada prepoznajete kao najopasnije, to jest ono što će se tek teško prevazići? Razumemo li, rečju, danas malo bolje pretnju sa kojom živimo već izvesno vreme i imamo li neka rešenja za to?
– Najviše sam bila iznenađena brzinom kojom se sve desilo i spoznajom da živim kroz to neverovatno iskustvo da nešto nevidljivo, a sveprisutno, prizemljuje avione, zaključava javne ustanove, vraća nas u naša najprivatnija okruženja, naše sobe – kao da živimo science fiction. Još uvek obrađujem činjenicu da je ovo – istorijski – trenutak u kom smo svedoci globalnih promena, u razmerama koje niko trenutno živ na planeti nije iskusio i u tom smislu one su okidač za rapidnu evoluciju i naše ljudske vrste i naših struktura. Menja se način sticanja obrazovanja. Već se drukčije družimo i izražavamo emocije. Da li će vakcina ili imunitet na virus definisati našu pojedinačnu vrednost na tržištu rada? Da li će nam kretanje biti propisano kroz zvanične regulative u zavisnosti od imuniteta – kao uslov za putovanja, za dobijanje poslova ili ulazak na javne događaje? Sada već ne možemo da izađemo iz zemlje ako nismo testirani, i u ovom trenutku, zbog razbuktale pandemije, mere su neophodne, ali one zauvek menjaju našu svest, navike i odnos prema slobodi. I naravno, dešava se još veće raslojavanje društva, jer onog trenutka kada svaka aktivnost u njemu postane sistemski regulisana, oni koji su u sistemu idu prečicama, a svi sa margina gube pokretljivost i postaju još više marginalizovani. Sistem hrani kolektivne fobije ovom situacijom, i – zbog realne opasnosti od virusa – linija između efikasnih mera zaštite i direktne zloupotrebe autoriteta je tanka. Iako često osećamo da je prekoračena, ne možemo mnogo da uradimo.
Ova je jesen za vas svejedno veoma bogata događajima – možda je zamisao o sezoni pred nama donekle morala biti izmenjena, ali vaša muzika i te kako nalazi svoj put do slušalaca. Šta se trenutno stvarno dešava u vašem profesionalnom životu, a šta je ono odranije očekivano, a možda ipak trenutno sklonjeno u stranu do nekih boljih budućih vremena?
– U ovom trenutku, na sreću ništa nije sklonjeno u stranu, osim nekih izvođenja u SAD. Što se nastupa kod nas tiče, u septembru je koncertom moje muzike otvoren Festival kamerne muzike, sa šest srpskih premijera. A upravo je završen NOMUS na kom je TAJJ Kvartet izveo Pesme Morskog ranča (The Sea Ranch Songs), komad od sedamdeset minuta za ozvučen kvartet, uz video i animacije kalifornijskog umetnika Endrua Lindona, takođe premijerno u našoj zemlji. Komad sam napisala 2014. godine, povodom proslave pedesete godišnjice postojanja zajednice Morskog ranča, po porudžbini njenih stanovnika. Morski ranč je utopijska naseobina na obali Tihog okeana, severno od San Franciska, šezdesetih godina XX veka planski je sagrađena tako da integriše arhitekturu i prirodu. Upravo zbog ovog nemuzičkog aspekta komada, on je za nas danas u Srbiji relevantan, jer se suočavamo sa masovnim devastiranjem prirodnih resursa, od Fruške Gore do Stare Planine, kao i sa invazivnom arhitekturom koja buja i razara i gradska jezgra i prirodu, jer je iza nje politička i finansijska moć.
Ove nedelje u Americi počinje studijsko čitanje opere The Knock na kojoj trenutno radim. Nove okolnosti bez putovanja, razvijaju nam neke nove sposobnosti za rad na muzici, kako nikada nije pre bilo – ovo je moj drugi komad za vreme pandemije koji se sklapa sa muzičarima na različitim lokacijama. Pevači su u Mineapolisu, dirigentkinja Lidija Jankovskaja je u Čikagu. Jankovskaja je snimljena kako diriguje celu operu bez ansambla i uz taj snimak će pevači snimiti svoje deonice, kako bi rediteljka Alison Moritz mogla da počne da radi na produkciji u Njujorku. Svaki dirigent bi vam rekao da je taj poduhvat sulud, da se opera od 60 minuta diriguje “na suvo“ – ali u svakoj profesiji u ovom trenutku ima tih herojskih činova, probijanja zone komfora, jer nemamo kud – poznati načini u ovom trenutku više ne funkcionišu.
Od početka pandemije boravite na jednom mestu – Njujork i mnoga putovanja širom sveta zamenili ste svojevrsnim mirovanjem u svom rodnom Novom Sadu. Otkrivate li nešto novo u ovakvoj vrsti života? Da li je bilo teško ’skinuti se’ sa prethodnog životnog stila, onog na stalnom putu?
– Gledam na ovu situaciju kao na prinudno globalno prizemljenje i to mi pomaže. Još kada su počeli karantini u kineskim gradovima u januaru, razmišljala sam o toj situaciji bez presedana i sa kim bih i gde volela da, ako do toga dođe, budem zaključana nedeljama. To su kao one pitalice iz mladosti – koju biste osobu ili knjigu ili muziku poneli na pusto ostrvo. Ja sam se iz Njujorka vratila u Novi Sad čim je proglašena pandemija, jer sam sebi odgovorila na par sličnih pitanja – tu sam se osećala najbezbednije. Po dolasku me je šokiralo da službenici iz samog vrha zemlje odvraćaju sopstvene građane od povratka kući i čak okreću javno mnjenje protiv njih. Naš mentalitet optuživanja, zabrana, svaljivanja krivice u okolnostima koje su nove i izazovne za sve – to mi je teže palo od “skidanja” sa putovanja. Naravno da mi nedostaju mesta i ljudi koje volim, ali recimo Njujork – onaj Njujork koji mi nedostaje, taj grad trenutno ne postoji. I to je vredna spoznaja koja može da se primeni mnogo šire – sve izvan “sada i ovde” je fantazija, čak i kad nema covid-a. Novi Sad je centar svega za mene trenutno, imam grupicu za fizičko, zatim drugare u jednom divljem kreativnom bendu kom se povremeno priključim da improvizujemo i osećam se kao da smo na vrhu sveta. Dosta vremena provodim i nasamo, što je lepo za rad.
Kakav je vaš stari i novi emotivni odnos sa rodnim Novim Sadom i Vojvodinom? Koliko je vaša muzika u prošlosti oličavala te “domaće” uticaje, a u kojoj meri sada osećate jedno sasvim sveže nadahnuće ovim tlom?
– Novi Sad je grad mog odrastanja i prvih značajnih iskustava koja su me odredila i u ličnom i stvaralačkom smislu. Aleksandar Tišma mi je jednom rekao, kada smo razgovarali o putovanjima i stvaranju baš u jednoj večernjoj šetnji gradom, da mu je bez obzira na putovanja i život u inostranstvu, Novi Sad najviše dao u emotivnom smislu. Meni je to u tom trenutku pre petnaestak godina bilo čudno, jer su mi svetla i vreva stranih gradova bili uzbudljiviji od Novog Sada. Tišma je to pojednostavio rečenicom: “Pa, tu sam se formirao”. Ta mreža odnosa i razmena iz mladosti je višedimenzionalna, bogata, i puna prečica koje omogućavaju brzo povezivanje. Prečice su u stvari poverenje izgrađeno vremenom, u ličnim odnosima i profesiji, a nekad i kroz stare porodične odnose. Ovo poslednje, za mene nedostupno u SAD, možda često ovde zanemarujemo i podrazumeva nam se. Biti prihvaćen i cenjen u sredini u kojoj nemate nikakve korene, dolazi iz konstantnog davanja najboljeg sebe – divno, titansko postignuće, koje pruža neverovatan osećaj lične snage i vidljivu mišićavost.
Bilo je potrebno da prođu godine, do trenutka u kom u Njujorku sedim sa prijateljicom, šeficom za koncertnu muziku u centralnom ofisu ASCAP-a (Američkog udruženja kompozitora), i da osetim da sam mekana, da sam kod kuće. Njen deda je čuveni dirigent i uvek mi je prijala njena aura stabilnosti, porodičnog postignuća, te mekoće koju sam i ja dobro znala iz svog novosadskog života, ali ona dugo nije postala i moja njujorška realnost. U Njujork sam pre dvadeset godina stigla samo sa ličnim stvarima i na neki način nedostajao je kontekst prošlosti i pripadanja da bi se važan deo moje ličnosti emotivno ostvario. Iz te gladi za pripadanjem stvorila sam možda bolju muziku. Ali, nedostajale su mi babine kristalne čaše, stare knjige, da odnesem mami cveće na groblje… Možda baš zato u Novom Sadu – gde su odnosi stari i dokazani, obeleženi ljubavlju i poštovanjem – osetim da mogu i da zastanem, da ne odgovorim na svaki poziv odmah, da satima besciljno šetam gradom – jer sve je tu moje.
Je li Panonija u celosti inspirativna, šta vam kažu kolege iz inostranstva kada čuju prisustvo te muzike u vašim delima ili imaju prilike da i sami iz prve ruke dožive narodnu umetnost i zvuke iz ovih krajeva? Koliko vas zanima folklor poreklom iz raznih delova sveta?
– Kada je u San Francisku 1996. g. izveden moj Prvi kvartet, u koji sam sakrila tatinu omiljenu pesmu Gde si dušo, gde si rano, prišao mi je posle koncerta kompozitor Konrad Susa koji je tada predavao na Konzervatorijumu San Franciska, uzeo me je za ruku i pitao: “Jesi ti dobro?”. Svi smo se tome nasmejali, jer kraj komada je bio brutalan, imao je snagu i grebanje koje nije bilo uobičajeno za tu elegantnu klasičarsku formu. Takva je uglavnom reakcija na snagu koja izbije iz balkanskih ritmova ili instrumenata za koje sam pisala, gusle i tapan na primer. Jenkova i Radičevićeva pesma u originalu nije presna, nije ni folklor, ali mi je bila portal do duboke emocije iz mog kraja i istovremeno mogućnost da obradim čežnju koju sam osećala po iseljenju u San Francisko te godine. Upravo u toj presnoj energiji, primalnoj sili koju čujem u izvornoj muzici raznih podneblja, jeste sama suština muzike za mene – da komunicira esenciju emocija i stanja za koje su reči preuske. To sam doživela u našoj muzici, ali jednako i u muzici koju sam slušala po ruralnoj Kini ili u bliskoistočnim epovima uz saz.
Odrasla sam u Jugoslaviji osamdesetih u kosmopolitskoj, urbanoj atmosferi, i na prelasku u devedesete, kada je nacionalizam počeo da divlja, kada su kroz medije i institucije religija, jezik i muzika bili stavljeni u funkciju dokazivanja ko je “na pravoj strani“, mi smo na sve te mikro-identitete nacije, naroda, borbe oko ćirilice i latinice gledali sa gađenjem. Nacionalistički narativi su nas podelili i uveli u ratove i za mnoge od nas iz moje generacije bilo je pitanje moralnosti ne uplitati se u njih. Meni je trebalo da se iselim u SAD i da zahvaljujući geografskoj distanci pogledam u taj deo sopstvenog identiteta i otvorim se za mogućnost da ga integrišem. To je i danas izazov ponekad, jer zvuk našeg podneblja ne bi trebalo da bude ničija svojina. Podele na urbano i ruralno, na nacionalističko i kosmopolitsko, toliko su izražene, da nasleđe koje je zajedničko prestaje da bude živo jezgro iz kog može dalje da se stvara, i postaje stereotip u inače problematičnoj kulturnoj hijerarhiji. Prihvatiti limitiranu izražajnost gajdi ili gusli u poređenju sa violinom ili harfom, pitanje je smirenog pogleda u sopstveni identitet, ne u ukus, u izbor, ono što bismo voleli da su nam koreni, nego u ono što jeste. Istoriju koja nam se ne sviđa i epske narative ne možemo da promenimo, ali oni na nas imaju mnogo manji uticaj kada ih prihvatimo i iz pozicije – i to smo mi – zauzmemo kritički stav prema njima.
Zanimljivo bi bilo da nam kao ličnost koja u velikom svetu boravi već značajan broj godina, objasnite koje su sve sličnosti i razlike između SAD i Srbije, recimo, kao i Srbije i nekih drugih delova planete koje ste imali prilike da posetite: u vezi sa muzikom i umetnošću uopšte, ali i sa običnim ljudskim životom, pravima i dužnostima, obavezama i mogućnostima, ukratko pruženim šansama?
– Volela bih da imamo odnos prema radu kao Amerikanci i njihovu direktnost u komunikaciji – bez prikrivenih narativa i sentimentalnosti. Takođe, odnos prema uspehu, da znamo da pohvalimo, proslavimo, nagradimo, bez lažne skromnosti u odnosu na sebe i bez ljubomore prema drugima. Živela sam u Milanu i Pragu – dva inspirativna centra kulture: volela bih da na sličan način držimo do sebe i svojih vrednosti kroz negovanje kulturnog blaga i umetnosti savremenika, ukratko da negujemo autentičnost. U Novom Sadu su, na primer, postavljene desetine trafika po celom gradu, koje blokiraju pogled na značajnu arhitekturu, na fontane, začepljavaju ulice i vizuelno i energetski; u Pragu i u Milanu, kada bi se postavilo pitanje između neophodnosti trafike ili vizuelnog integriteta katedrale – šta mislite, šta bi prevagnulo?
Muzika se u celini danas menja ogromnom brzinom na različitim planovima, a te promene svakako zahvataju i klasičnu muziku, koja novom dobu takođe daje svoje veoma uzbudljive odgovore. Kakva je – po vašem ličnom mišljenju – budućnost klasične muzike i muzike uopšte? Koja bi nova pitanja muzika trebalo da pokrene i razmatra, koji standardi ne smeju biti narušeni, a koji tek treba da budu uspostavljeni?
– Muzika i umetnost uopšte su neminovni proizvodi duha, iz vremena i prostora sa kog dolaze, pa nema brige za njihovu budućnost. Potreba da se kreativno izrazimo je neodvojiva od naše ljudske vrste, tako da će muzike biti dok ima ljudi. Klasična muzika je u tom kontekstu mnogo više upitna, jer svet koji je baziran na superiornosti tekovina Zapadne civilizacije se polako urušava. Naša ideja – a tu mislim na nas koji smo školovani u Evropi i po njenim obodima – da je klasična muzika superiorna u odnosu na druge vrste muzike je prevaziđena. Ona može biti omiljena, najdraža, možemo joj dodati bilo koji pridev, ali ti pridevi nisu mera univerzalne vrednosti. Za ovaj momenat velikih globalnih promena, važno je da odbacimo destruktivnu ideju o superiornosti našeg kontinenta i pripadnosti dominantnoj rasi (beloj), koja ima najbolje obrazovanje, najbolju muziku i pozvana je da upravlja resursima širom sveta. Muziku vidim kao tačku spajanja, mogućnost da bolje razumemo i prihvatimo “druge“. Samo na mojim putovanjima, susrećući se sa muzičarima iz Azije ili sa Bliskog istoka, poštovanje i bliskost koju smo razvili, bez poznavanja jezika – razvili smo svirajući i slušajući muziku jedni drugih. Um je tu da organizuje informaciju, ali dubina spoznaje koju možemo u trenutku da doživimo kroz muziku, analitičkom umu je nedostupna. Zato muzika može da nas spoji i zaceli čak i kada su nam ideologije, zemlje, prošlost konfliktni i zato svako treba da stvara ono što mu srce želi.
Kako vidite budućnost planete u rukama ljudi današnjice? A kako vidite sebe kao ljudsko biće, ženu i stvaraoca u budućnosti? Šta vam se čini najvažnijim da učinite u svem onom vremenu pred sobom?
– Mislim da će glomazni, patrijarhalni sistemi, koji se baziraju na gramzivosti i nečovečnosti, da se uruše, jer su protiv-prirodni u najbukvalnijem smislu reči. Ako nastavimo sa bahatim uništavanjem prirode, nećemo imati čiste vode i vazduha, tako da nam već sama priroda daje signale da nemamo šanse za opstanak ovakvi kakvi smo sada. Naravno, pre nego što bude bolje, biće gore, ali svest se kroz zajedničku patnju poput ove pandemije povećava, tako da verujem u budućnost na višoj frekvenciji, sa više svesti. Što se mog ličnog puta tiče, najviše bih volela da budem tamo gde su moji ljudski i profesionalni resursi maksimalno stavljeni u službu opšteg dobra. Moj rad me povezuje sa najlepšim umovima i mestima našeg vremena i osećam nekad kao da smo prethodnica koja krči puteve ka “drugom”, ka prostorima koji su teški, bolni, sasvim suprotni glamuru koncertnih dvorana. Osim stvaralaštva i kreativnih razmena, ispunjava me igranje sa decom raseljenom ratovima, kao u prethodnih par godina na Bliskom istoku, i daleka poznanstva koja nas zbližavaju i humanizuju. Jedno od takvih je i sećanje na mnogočlanu kurdsku porodicu u planinama na sirijskoj granici, gde smo sedeli u velikom krugu u njihovom dvorištu. Bilo je vrelo letnje popodne, 45 stepeni, siromašno i prašnjavo, ali puno obostranog ushićenja zbog neobičnosti trenutka. Znala sam da će devojčice sa kojima sam komunicirala preko google-prevoda dugo pamtiti taj susret i da žena može da bude samostalna, da stigne na daleka mesta prateći svoju sudbinu i svoje ideale. Ta vrsta tihog uticaja i podrške koji izviru iz samih okolnosti i nas u njima – to mi se čini važnijim od svega što možemo da učinimo u ovom trenutku.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare