INTERVJU Iva Milošević: Zlo u ljudima kao da je u pripravnosti

U središtu priče je mlada violinistkinja iz Izraela koja živi u Amsterdamu. Jednog jutra ostaje bez gasa i pronalazi kovertu, proturenu ispod ulaznih vrata stana, u kojoj je račun za gas od 1.700 evra. Otkriva da je to kazna za neplaćeno trošenje gasa koje datira iz 1944, kao i da su te godine nacisti živeli u tom stanu. Ovaj događaj, kaže rediteljka, na nju deluje kao okidač za strahove, ogorčenost, čak i paranoju jer počinje da se oseća ugroženo i nezaštićeno zato što je Jevrejka.U glumačkoj podeli su Dragana Đukić, Ana Mandić, Dejan Dedić, Marko Grabež i muzičar Vladimir Pejković.- Dve stvari su me zaintrigirale u ovoj drami. Tema koja se dotiče Holokausta, genocida i prisutnosti fašizma u današnjem svetu, kao i nesvakidašnja dramska forma koja nudi mogućnost da se o ovim temama u pozorištu progovori na svež i začudan način. I ima potencijal da nas istrgne iz kandži otupelosti i eventulne zasićenosti ovim tako važnim temama.Na šta upozorava autorka?- Maja Arad Jasur govori o transgeneracijskom nasleđivanju traume, o nemogućnosti da se sublimiraju užasi iz prošlosti, o strepnji da se ti užasi mogu ponoviti jer su saosećajnost i solidarnost danas u opadanju, a zlo u ljudima kao da je u pripravnosti i nije potrebno mnogo podsticaja da se ono realizuje kroz delanje. „Amsterdam“ ukazuje na opasnost individualnog praktikovanja fašizma u svakodnevici kao što je upiranje prstom na nečije poreklo, podleganje svođenju nečije ličnosti na opasne stereotipe, generalizacija, potreba da se suzbije različitost.

S čim se sve suočava glavna junakinja? Šta je zbunjuje, plaši?- Plaši je birokratsko pretvaranje ljudskih bića u statističke jedinice, boji se da se antisemitizam vraća iz mrtvih a najverovatnije nikada nije u potpunosti nestao. Oseća da čak i u Amsterdamu koji se smatra gradom tolerancije, postoji kultura zaborava a ne kultura pamćenja. Činjenica je da su mnogi njegovi stanovnici u Drugom svetskom ratu rizikovali svoje živote time što su krili Jevreje i učestvovali u pokretu otpora. Međutim, pitanje je koliki su i kakvi odjeci plemenitosti iz prošlosti. Zlo iz prošlosti nije isto kao zlo u sadašnjosti koje prožima svakodnevni život, jedva je primetno i zbog toga ne pokreće razmišljanje o tome šta može da donese. Saosećajnost je potrebno redovno obnavljati.Koliko su njeni košmari pojačani činjenicom da je u poodmakloj trudnoći?- Plaši se za budućnost deteta u svetu u kojem su u porastu mržnja, netrpeljivost i alijenacija, u kojem je smrt jedne osobe tragedija a smrt miliona ljudi postaje statistika. Više nego ikada postaje svesna činjenice da su danas u ljudima jaki mehanizmi distanciranja od zlodela i moć isključivanja osetljivosti na tuđu patnju. Jer, mi živimo u eri straha, negativnosti, bez utopija. Živimo u svetu u kojem vlada tiranija površnosti i zagledanost u samog sebe. Razni vidovi mržnje prema verski, nacionalno, rodno, ideološki i na mnoge druge načine drugačije opredeljenim ljudima je u galopirajućem porastu.Koliko ova priča korespondira sa nama?- Mislim da će publika odlično da razume ovaj komad jer u našem društvu je, nažalost, prisutno iskrivljavanje i zamagljivanje neprijatnih istorijskih činjenica, okretanje glave od počinjenih svireposti u ime nacionalnih ili nekih drugih interesa. Čovek koji je senzitivan, koji saoseća sa tuđom patnjom, koji ne opravdava zverstva i spreman je da preispituje i sopstvenu odgovornost zbog činjenja ili nečinjenja svako malo se oseti kao stranac, kao žrtva prezira, zastrašivanja, progona. Nama je kao društvu, u kojem postoji zanemarivanje građanskih i ljudskih sloboda i prava, potrebno da jačamo empatiju u ljudima, da tragamo za načinima kako da se suzbije sve prisutnije uverenje da su ljubav i davanje nemogući poduhvati. Preduslov je stvari nazivati pravim imenom – zločin okvalifikovati kao zločin, bez relativizovanja i pravdanja. Time se veliča humanost.

Holokaust nikada ne sme da bude zaboravljen

- Holokaust je činjenica koja je i dalje teško pojmljiva i zato ta tema nikada nije „pase“, niti to sme da postane. Takav spoj svireposti i bezumlja uporno izmiče zdravorazumskom poimanju i treba stalno iznova promišljati to antropološko dno, težiti da se odgonetne kako do njega dolazi, kako se može sprečiti. Generalno, za buduće generacije je važno da budu upućene u celovitost istorijskih događaja, bez selektivnog sećanja ili selektivnog zaborava. Tako je jedino moguće spoznati istinu, i koja misao ili postupak su ispravni, gde leži čistota duše. Važno je razgovarati i stalno promišljati umesto da se prepušta opijanju gnevom, ponosom, očajem – smatra Iva Milošević.Bonus video: Izraelci primaju treću dozu vakcine

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apizraeltrecadozavakcinegp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2333431"]