0
Diskriminacija, netolerancija, netrpeljivost kao da su idealni ventili za sve moguće frustracije koje obeležavaju život u savremenom svetu – siromaštvo, nezaposlenost, neizvesnost, degradiranost, kriza životnog smisla, usamljenost. Većina stanovništva na planeti se oseća obezvređeno, kao da joj je oduzeto dostojanstvo. Solidarnost i osećaj za društvenu zajednicu su u deficitu. Zato se lako prihvataju razne forme prezira prema tuđoj slobodi kao što su fašizam, radikalni nacionalizam, ksenofobija, kaže za „Novu“ Iva Milošević, koja na poziv Ateljea 212 režira predstavu „Amsterdam“ izraelske autorke Maje Jasur Arad čija je premijera 11. februara.
U središtu priče je mlada violinistkinja iz Izraela koja živi u Amsterdamu. Jednog jutra ostaje bez gasa i pronalazi kovertu, proturenu ispod ulaznih vrata stana, u kojoj je račun za gas od 1.700 evra. Otkriva da je to kazna za neplaćeno trošenje gasa koje datira iz 1944, kao i da su te godine nacisti živeli u tom stanu. Ovaj događaj, kaže rediteljka, na nju deluje kao okidač za strahove, ogorčenost, čak i paranoju jer počinje da se oseća ugroženo i nezaštićeno zato što je Jevrejka.
U glumačkoj podeli su Dragana Đukić, Ana Mandić, Dejan Dedić, Marko Grabež i muzičar Vladimir Pejković.
– Dve stvari su me zaintrigirale u ovoj drami. Tema koja se dotiče Holokausta, genocida i prisutnosti fašizma u današnjem svetu, kao i nesvakidašnja dramska forma koja nudi mogućnost da se o ovim temama u pozorištu progovori na svež i začudan način. I ima potencijal da nas istrgne iz kandži otupelosti i eventulne zasićenosti ovim tako važnim temama.
Na šta upozorava autorka?
– Maja Arad Jasur govori o transgeneracijskom nasleđivanju traume, o nemogućnosti da se sublimiraju užasi iz prošlosti, o strepnji da se ti užasi mogu ponoviti jer su saosećajnost i solidarnost danas u opadanju, a zlo u ljudima kao da je u pripravnosti i nije potrebno mnogo podsticaja da se ono realizuje kroz delanje. „Amsterdam“ ukazuje na opasnost individualnog praktikovanja fašizma u svakodnevici kao što je upiranje prstom na nečije poreklo, podleganje svođenju nečije ličnosti na opasne stereotipe, generalizacija, potreba da se suzbije različitost.
S čim se sve suočava glavna junakinja? Šta je zbunjuje, plaši?
– Plaši je birokratsko pretvaranje ljudskih bića u statističke jedinice, boji se da se antisemitizam vraća iz mrtvih a najverovatnije nikada nije u potpunosti nestao. Oseća da čak i u Amsterdamu koji se smatra gradom tolerancije, postoji kultura zaborava a ne kultura pamćenja. Činjenica je da su mnogi njegovi stanovnici u Drugom svetskom ratu rizikovali svoje živote time što su krili Jevreje i učestvovali u pokretu otpora. Međutim, pitanje je koliki su i kakvi odjeci plemenitosti iz prošlosti. Zlo iz prošlosti nije isto kao zlo u sadašnjosti koje prožima svakodnevni život, jedva je primetno i zbog toga ne pokreće razmišljanje o tome šta može da donese. Saosećajnost je potrebno redovno obnavljati.
Koliko su njeni košmari pojačani činjenicom da je u poodmakloj trudnoći?
– Plaši se za budućnost deteta u svetu u kojem su u porastu mržnja, netrpeljivost i alijenacija, u kojem je smrt jedne osobe tragedija a smrt miliona ljudi postaje statistika. Više nego ikada postaje svesna činjenice da su danas u ljudima jaki mehanizmi distanciranja od zlodela i moć isključivanja osetljivosti na tuđu patnju. Jer, mi živimo u eri straha, negativnosti, bez utopija. Živimo u svetu u kojem vlada tiranija površnosti i zagledanost u samog sebe. Razni vidovi mržnje prema verski, nacionalno, rodno, ideološki i na mnoge druge načine drugačije opredeljenim ljudima je u galopirajućem porastu.
Koliko ova priča korespondira sa nama?
– Mislim da će publika odlično da razume ovaj komad jer u našem društvu je, nažalost, prisutno iskrivljavanje i zamagljivanje neprijatnih istorijskih činjenica, okretanje glave od počinjenih svireposti u ime nacionalnih ili nekih drugih interesa. Čovek koji je senzitivan, koji saoseća sa tuđom patnjom, koji ne opravdava zverstva i spreman je da preispituje i sopstvenu odgovornost zbog činjenja ili nečinjenja svako malo se oseti kao stranac, kao žrtva prezira, zastrašivanja, progona. Nama je kao društvu, u kojem postoji zanemarivanje građanskih i ljudskih sloboda i prava, potrebno da jačamo empatiju u ljudima, da tragamo za načinima kako da se suzbije sve prisutnije uverenje da su ljubav i davanje nemogući poduhvati. Preduslov je stvari nazivati pravim imenom – zločin okvalifikovati kao zločin, bez relativizovanja i pravdanja. Time se veliča humanost.
– Holokaust je činjenica koja je i dalje teško pojmljiva i zato ta tema nikada nije „pase“, niti to sme da postane. Takav spoj svireposti i bezumlja uporno izmiče zdravorazumskom poimanju i treba stalno iznova promišljati to antropološko dno, težiti da se odgonetne kako do njega dolazi, kako se može sprečiti. Generalno, za buduće generacije je važno da budu upućene u celovitost istorijskih događaja, bez selektivnog sećanja ili selektivnog zaborava. Tako je jedino moguće spoznati istinu, i koja misao ili postupak su ispravni, gde leži čistota duše. Važno je razgovarati i stalno promišljati umesto da se prepušta opijanju gnevom, ponosom, očajem – smatra Iva Milošević.
Bonus video: Izraelci primaju treću dozu vakcine
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
