10
Preživelo je - a dokle će, ne znamo. Tako bi, u stilu kultne “Đekne“, glasio najrealniji odgovor na pitanje: na koji način i sa kakvim uspehom je pozorište u Srbiji funkcionisalo tokom “pandemijske” 2020. godine?
Svaki konkretniji i precizniji odgovor predstavljao bi banalno pojednostavljenje, iz najmanje tri razloga. Najpre, pozorišni repertoari, ionako često klimavi, a svi uglavnom već “u raljama“ besparice, desetkovani su i pretumbani uvođenjem vanrednog stanja zbog epidemije.
Potom su, koliko zbog povećanja stvarne opasnosti od širenja zaraze, toliko i usled epidemije informativnog virusa koju je širilo telo poznato kao “krizni štab“, pozorišta neprestano dovođena u situaciju “kreni-stani“: i pravo je čudo da silna odlaganja početaka (proba), stresne pauze u radu i pomeranja premijera nisu uzele veći danak u broju obolelih i preminulih (izvođača, naravno). Najzad, vlast je nastavila neslavnu tradiciju komesarskog intervenisanja u pozorišnim pitanjima – naravno, u skladu sa svojom već oprobanom, generalnom metodom intervenisanja: dakle, glupo i preterano. Kada se sve to uzme u obzir, upriličenih 15-20 praizvedbi (računajući period nakon 15-og marta) predstavlja skoro solidan rezultat za šuplju kasu, pohabanu logistiku i traljavu organizaciju srpskih pozorišta.
Srećom, proteklih meseci je proradila i jedna druga “tradicija“ – ona prema kojoj u našem pozorištu i inače često sve zavisi od entuzijazma pojedinaca. Tačnije, zahvaljujući najpre smelosti i mašti malobrojnih, a potom i naporima neznatno veće grupe najistrajnijih, u 2020-oj smo imali priliku da prisustvujemo i nekolicini predstava koje sadrže trenutke vrhunskog pozorišnog umeća. Evo te top-liste najboljih:
“Kretanje“ – pisac Dimitrije Kokanov, režija Jovana Tomić (BITEF teatar, Beograd).
Iako nastala u razdoblju pre pandemije, ova predstava pokazala se proročkom ne samo po svom naslovu (ograničenja! distanca!), već i po tematici. Na osnovu teksta Dimitrija Kokanova – niza od pet paralelnih/ukrštenih monoloških povesti, koji, polazeći od pitanja “Ko govori?“, gradi emotivan i inteligentan mozaik o krizama, teskobama i snovima pojedinca (i njegovog tela!) – rediteljka Jovana Tomić, nesumnjivo vodeće ime mlađe generacije, stvara autentičan izdanak “imerzivnog pozorišta“. Naime, postavljajući kao pandan piščevoj tezi pitanje “Odakle (to) govori?“, ona uspeva da kod gledalaca (svrstanih u pet grupa, koje različitim redosledom prate scene u pet ambijenata) posredstvom emocija probudi kritičnost, a pomoću distance izazove uzbuđenje; izvođače predvodi Jelena Ilić, uz Marka Markovića (somborska “Semper idem”) nesumnjivo glumačko ostvarenje godine.
“Ko je ubio Dženis Džoplin?“ – pisac Tijana Grumić, režija Sonja Petrović (Srpsko narodno pozorište, Novi Sad)
Kroz dramsko-muzičko raščlanjavanje tragične sudbine legendarne rok-pevačice, autorke prave metaforičnu priču o buntu protiv malograđanštine, ali i povest o svetu privida i krahu ideala, blisku senzibilitetu današnje mlađe generacije. Muzička matrica ove – takođe tik uoči pandemije nastale – predstave se uverljivo nadopunjuje sa dramskom, gradeći ritam, ali i emocionalni nivo sukoba, u najvećoj meri zahvaljujući talentu, veštini i harizmi Sonje Isailović i Bojane Milanović.
“Lounli Plenet“, – pisci, autori koncepta i izvođači/ce: Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar i Igor Koruga (Atelje 212, Beograd)
Prvi – dosad najautentičniji – pozorišni odgovor na pandemiju i njome izazvane krize – nastao, kako kažu njegovi tvorci, iz „straha, apatije, cinizma, euforije“, ali i uprkos svemu tome. Koristeći ograničenja nametnuta epidemijom kao prednosti, u ne-scenskim prostorima (u i oko) pozorišta, četvoro dramatičar/a/ki i jedan koreograf uspevaju da, kroz prezentaciju (ne:glumljenje) sopstvenih aktuelnih doživljaja – a na teme teskobe, bolesti, hrane, usamljenosti – otvore prostor za empatiju, ali da sugerišu kako je “korona” (ili kovid-19) samo jedan – i to ne najopasniji – od virusa kojima smo zaraženi.
“Ćelava pevačica“ – pisac Ežen Jonesko, režija Iva Milošević (Narodno pozorište, Sombor)
Prilazeći remek-delu “teatra apsurda“ – na kojem se već nataložilo breme teorijskih traktata i antologijskih inscenacija – sa smelošću ali sa profilisanom namerom, Iva Milošević je ostvarila značajan žanrovski i umetnički rezultat. Uz pomoć izvrsne, dinamične kolektivne igre somborskih glumaca (Srđan Aleksić i Dragana Šuša za nijansu ubedljiviji od ostalih), Iva Milošević je Joneskovoj apsurdnoj skaski dala savremeno značenje, istovremeno je obogaćujući momentima neodoljivog i oslobađajućeg humora.
“Kovači“ – pisac Miloš Nikolić, režija Tijana Vasić (Narodno pozorište, Kikinda)
Tijana Vasić je rediteljsku diplomu stekla nedavno, postavkom drame Tijane Grumić „Moćni rendžeri ne plaču“, ali upravo nedavno uprizorenje već kultnog – i već najčešće rutinski “odrađivanog“ Nikolićevog komada predstavlja njen istinski “majstorski rad“. Postavljajući po prvi put autentičnu (samo tri lika) verziju ove antiratne “komedije zabune“; Tijana Vasić, uverljivo razvija komički tempo, ali ne zanemaruje ni emociju, uspevajući u jednom od najtežih žanrovskih zadataka – građenju inteligentne komedije.
Dramatičar godine je, očigledno, Dimitrije Kokanov: ne samo na osnovu učešća u dva pomenuta projekta (za “Kretanje“ ovenčan i Sterijinom nagradom), već i zbog intrigantnog teksta “Pornscape“, postavljenog nedavno u Zagrebu (kao deo predstave “Kabinet Čud(ovišt)a“ Saše Božića), ali i zbog drame “Boli kolo“, čija premijera u Užicu – u režiji Jovane Tomić – čeka ublažavanje epidemioloških mera. Takođe, značajan proboj ostvario je i drugi vodeći među mladim dramatičarima, Filip Grujić (ovogodišnji Mihizov laureat); no, uprizorenje njegovih komada prošlo je ili tek solidno (“Velika depresija“ u SNP), ili pretežno neuverljivo (“Pred svitanje“ u Ateljeu 212). U pogledu režije, dominaciju „ženske ruke“, pored Jovane Tomić, Sonje Petrović i Ive Milošević, potvrđuju i Ksenija Krnajski (apsolutna pobednica ovogodišnjeg “Joakima“ sa leskovačkim “Svicima“ Tene Štivičić), kao i Jana Maričić (somborske “Predsednice“).
Dolazimo, tako i do odnosa države prema pozorištu, ispoljavanog – kao i mnogo puta do sada – kroz smene upravnika.
Naime, smena Minje Bogavac u Šabačkom pozorištu jeste skandal, ali nije izuzetak od uobičajene prakse – prakse u odnosu na koju bi pozorišni poslenici morali da zauzmu stav efikasniji od moralnih osuda, koje ubrzo potonu u močvari svakodnevnog preživljavanja i medijski atraktivnijih skandala. Uostalom, nije zgoreg podsetiti da ni antologijski potresna Urbanova “M.I.R.A“ nije priča o dostojanstvenom ispraćaju i ordenu na lenti, već svedočanstvo da “partokratsko“ intervenisanje u teatru – u manjem ili većem obimu – ima duboke korene u “kulturnoj politici“ svih naših režima. Ono se razlikuje samo u nijansama – od perfidnog manipulisanja “glasom naroda“ (čitaj: glumaca) do otvorenih pseudo-legalističkih “ukaza“. A iz tog konteksta se, na samom kraju svih krajeva ove “virusne“ godine, za pozorišne poslenike pomalja neugodno pitanje: kada zahvaljujući (valjda) Proviđenju i (nadamo se) vakcinama, budemo mogli da skinemo maske koje nas štite od kovida 19, da li će, barem delimično, pasti i mnogo tegobnije maske nezameranja, kukavičluka, inertnosti i račundžijskih interesa? Dilema nije baš hamletovska – ali je bolno naša, i neizbežna. Uostalom, kakva zemlja, takav i Hamlet.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
