Podeli
Iva Milošević,, foto Privatna arhiva

Kada smo krenuli da radimo predstavu, ispostavilo se da ona, više nego što su bila moja očekivanja, korespondira s duhom vremena u kojem živimo, kaže za Nova.rs rediteljka Iva Milošević, uoči premijere Joneskove "Ćelave pevačice", zakazane za danas u podne u Narodnom pozorištu Sombor.

– Prikazujući svet u kome ljudi blebeću neke fraze bez prave komunikacije, okrenuti malograđanskom receptu srećnog življenja u kojem pohlepa i potrošački apetit i aspiracije postaju osnovni pokretači, gde se životari i sve se svodi na kupi, odnesi, donesi, zameni, sreća i ispunjenje stalno izostaju. Mislim da je to goruće globalno pitanje za ovaj trenutak – kako se odupreti ovoj pošasti koja se zove pohlepa, uz veru da zgrtanje materijalnih dobara može da nas učini boljim, lepšim i srećnijim. Ljudi su se jako zaglavili u toj iluziji, kako je From govorio – biraju imati umesto biti. Ovaj virus ogoljava ove činjenice i veliko osiromašenje ljudskosti koje danas postoji u svetu – ističe Iva Milošević

Rođena je 1977. u Beogradu, gde je diplomirala na Odseku za pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Skrenula je pažnju na sebe već sa prvom predstavom Volfganga Bauera “Magično popodne” koju je režirala na trećoj godini studija. Nakon toga, ređale su se predstave među kojima su “Maratonci trče počasni krug“, “Shopping & Fuckin“, “Fedrina ljubav“, “Drama o Mirjani i ovima oko nje”, ”Zmajeubice“, “Čudo u Šarganu”, “Proslava“, “Zmijsko leglo“, “Revizor“, “Mizantrop“, “Mnogo buke ni oko čega“…

Režirala je oko deset radio drama za Dramski program Radio Beograda. Njene predstave su gostovale na festivalima širom sveta.

Nagrađena je najvećom domaćom nagradom za režiju – Bojan Stupica, nagradama – Ljubomir Muci Draškić, Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta i Godišnjom nagradom Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Osim rediteljskog posla, predaje glumu na Akademiji umetnosti u Beogradu.

– Ovu režiju sam dogovorila pre nego što je počela pandemija, jer sam osećala da vreme nekako zove da se postavi u varijanti kako ja slutim o čemu govori komad. Većina ljudi ima pogrešnu predstavu da je to puka, komična, blesava pozorišna zabava. Uveriću vas da nije tako. Ežen Jonesko se tu obračunavao sa malograđanskim komformizmom, govorom koji prati taj soj ljudi, polazeći od teze da su se okamenili u jeziku koji je samo odjek osećanja i sastoji se od otrcanih fraza i izreka pomoću kojih se zapravo ništa ne izražava, niti komunicira između dva bića – objašnjava rediteljka i podseća da je “Ćelava pevačica“ napisana 1949, a naredne godine je imala svoju praizvedbu.

Kada se zagrebe ta površina, nastavlja naša sagovornica, nazire se Joneskovo čuđenje koje je nazvao “banalna svakodnevnost“.

– U tome je otkrio da svet i njegovog vremena, a ja mogu slobodno da tvrdim da se naše vreme nije mnogo promenilo otkad je nastao ovaj komad, jeste svet u kojem ljudi žive od danas do sutra, ogrezli u toj jednoj vrsti emocionalne okamenjenosti, otuđenosti. Sveli su se na uniformisana bića koja su izgubila put do onog dela sebe koji može nekom individualnošću da ih izdvoje iz mase. Kad se to sve razgrne, nailazimo na potrebu koja je negde duboko zatamljena u ljudima. A to je da život bude nešto više od toga. Jonesko je detektovao da to mesto jeste oplemenjena duhovnost za koju je čovek uvek imao potrebu, pa i sada je to tako – priča Milošević.

Vreme je, ukazuje, nažalost takvo da su se, kako pisac kaže, srušile neke građevine koje je čovek izgradio.

– Kao što su religija, ideologije, utopije pomoću kojih je čovek pokušavao da prevaziđe metafizičku strepnju nad smislom svog života, a potraga za tim je nešto svevremeno što prati ljudski rod. Ta zapitanost, verujem da stiže svakog u nekom trenutku. Ljubav, milosrđe, plemenitost, empatija jesu možda jedina vrata kroz koja treba proći da bi se ta neutaživa ili relativno utaživa potreba za pronalaženjem smisla u životu zadovoljila.

Ono što je njena sižejna intervencija u ovom komadu jeste, kako napominje, što je pošla od teze da su likovi u “Ćelavoj pevačici“ izgubili put do tog senzibilnog aspekta svojih bića.

– I da to rovari u njima kao neka podzemna voda i dolaze u kontakt sa tim nakon smrti jednog od junaka. Ostaju zaglavljeni u svojoj tek tada ogoljenoj izgubljenosti za koju su negde osećali da postoji ali su se mirili sa njom. I komad se završava smešnom, tačnije tragikomičnom zaglavljenošću likova u toj poziciji izgubljenosti. Oni osećaju da nešto nasušno izostaje, u vidu egzistencije u modernom svetu, a u isto vreme osećaju da to kako su se adaptirali nije rešenje. Ali eto, došli su bar u kontakt sa patnjom, sa bolom, sa čežnjom, i možda je to neka katarzična tačka u našoj predstavi koju će, nadam se, publika prepoznati i da će izaći s osećanjem, kako je to Žak Žene rekao – “da su prisustvovali pozorištu koje je im je prikazalo svet kao nesavršeno mesto ali su izašli iz pozorišta sa žalom zašto svet nije bolje mesto”. I to osećanje je revolucionarno ako naša predstava postigne da ljudi osete da bar treba sanjati o boljem svetu. To je veliki korak u poretku stvari koji umetnost može da učini – smatra Iva Milošević i podvlači da nas trenutak u kojem sada živimo navodi da podvučemo neke crte u životu, da nam nameće pitanja zašto smo tu i čemu sve ovo.

Neki mislioci smatraju, nastavlja, da nas je ova situacija učinila svesnijim i kada su socijalne razlike u pitanju.

– Ne znam koliko je to tačno ali što se više produžava ova pandemija, ljudi su sve očajniji, umorniji i okrenuti sebi, počinju da životare. To je sve razumljivo pisihološki gledano, ali je i zabrinjavajuće. Nemamo prostora da se klonimo jedni drugih, a ne možemo da se vidimo, zagrlimo. Na jednoj premijeri na kojoj sam bila, pola ljudi nisam prepoznala jer smo svi bili ispod maski, ćutali smo… Ta situacija, kada treba da postoji društvena razmena i neko okupljanje, ispostavilo se da ne funkcioniše, da su svi ukapsulirani u neke svoje strahove, na oprezu su. Kuda to vodi, videćemo.

Iva ne krije sreću što nakon 18 godina, kada je radila komad “Kazimir i Karolina“, ponovo režira u Narodnom pozorištu Sombor.

U predstavi “Ćelava pevačica“ igraju Ninoslav Đorđević, Dragana Šuša, Srđan Aleksić, Biljana Keskenović, Sofija Mijatović i Pero Stojančević. Scenograf je Gorčin Stojanović, kostimоgraf Biljana

– Ovo je ozbiljan, negovan, od najboljih umetničkih materijala hranjen ansambl, koji je u fantastičnoj kondiciji, ozbiljno posvećen pozorišnoj umetnosti i ima sluha za delikatne, fine nijanse kojima težimo kada smo stvarali ovu predstavu. Raditi ovde je zaista privilegija i poslastica, i po mom mišljenju, ovo je jedna od najvažnijih pozorišnih adresa u Srbiji, sa dugom tradicijom i velikim umetničkim ambicijama. I meni je gušt a posebno veliko zadovoljstvo što radim predstavu koja je sad već klasika, a nekada je bila avangarda. Ovo je bio pravi pozorišni izazov i smatram ga velikim iskorakom iz štiva sa kojima sam se do sada hvatala u koštac.

Sada, kako kaže, ima priliku da istražuje i iracionalne svetove koji su mogući samo u pozorištu a koji saopštavaju nešto što je realno.

– I dobijamo mogućnost da se šalimo i da neke neverovatne, čudnovate, besmislene, apsurdne detalje izrađujemo, koji nas dovode na mesto, što bi rekao Jonesko “same misterije postojanja“. Ima u moderni nešto što je omogućavalo da se izraze stvari koje su neizrecive, između redova, a koje mi tokom života osećamo da su prisutne i da su deo našeg postojanja i sveta u kome obitavamo – priča rediteljka.

Nada se da će uspeti da tu na “na momente fantastiku ovog materijala prebace preko rampe u parter”.

– To bih smatrala najvećim uspehom. Jer, nisam se rukovodila mišlju da prizemim komad, da ga učinim realističnijim, pitkijim, da na pogrešan način “popravljam“ Joneskovu drskost i taj antikomad učinim komadom. Moj lični pečat nije proizvod, posledica taštine i po svaku cenu želje da ja na svoj način to pročitam, nego je spontano došao tokom procesa baš u sazvučju s ovim mojim osećanjem vremena u kojem živimo i u dogovoru sa glumcima koji su to prepoznali.

Napravili su, po njenim rečima, dirljivu predstavu o ljudima. Nisu se opterećivali da bude smešno po svaku cenu i da to bude intermeco, predah za publiku od svih briga.

– Ali sam sigurna da je veoma zabavan svet koji smo stvorili, jer je čudan i odvodi nas na drugo mesto koje u stvarnosti ne izgleda tako i ne postoji, moguće je samo u pozorištu.

Ansambl Somborskog pozorišta je “Ćelavu pevačicu” pripremao od oktobra, prekidali su probe zbog upliva kovida u ekipu, pa nastavljali dalje.

– To je naša stvarnost, ali pozorište će preživeti kao što je već do sada preživelo razne periode i nevolje u svojoj istoriji. Proučavajući Joneska, čitajući ono što je pisao, moram da kažem da je video spas, možda malo naivno, zanesenjački, u kulturi. Promišljao je odnos politike i kulture. I jako je bio ljut što je politika previše okupirala ljude, smatrao je da je ona mašina smrti, da je kultura ta koja može spasiti svet. Da je politika ta koja treba kulturu da stavlja na prvo mesto, jer samo razvijanje kulture, njegov prosvetiteljski stav da ljudi uz kulturu i to visoku, ne onu koja je privid kao što je cikorija bila zamena za kafu u ratno vreme, može oplemeniti njihov duh i učiniti ih empatičnijim, senzibilnijima. Samim tim, oni mogu da komuniciraju i grade neko društvo u kojem nismo svi otuđene jedinke, samoživi, samozagledani, sebični i gramzivi.

Iva Milošević priznaje da se ovoj premijeri raduje više nego što bi se radovala u normalnim okolnostima.

– Treme uvek ima, ali iskustvo me naučilo da to svedem na normalnu količinu. Meni je merilo da li dok gledam predstavu mogu da postanem gledalac koliko je to moguće iz pozicije reditelja, da li me ona hrani, da li mi daje to nešto zbog čega odlazim u pozorište, zrno nekog majstorstva, dodir sa nekim krajnjim pitanjima… Ne razmišljam o uspehu, uživam u svojim glumcima i gledam kako posle ta predstava nastavlja svoj život, kako je publika prati i tu je moja najveća satisfakcija.

Nakon premijere “Ćelave pevačice“, Iva se okreće pedagoškom radu na Akademiji umetnosti gde predaje glumu sa Bojanom Žirovićem.

– To mi je prva klasa, sada su druga godina i taj rad me veoma ispunjava, lekovit je posebno u ovo vreme. Kada stanem pred te mlade ljude, osećam kao dužnost da im dam svetlost, da radimo kao da će ovo sve brzo proći, da će sve biti super. Osećam da nemam prava da prenesem svoju neku eventualnu malodušnost, inerciju, letargiju, bilo šta tog tipa, nego da ih uhvatim za ruku i povedem. Što se tiče novih predstva, uvek ima nekih pregovora ali ne usuđujem se da to sada otkrivam, jer nisam sigurna zbog ove situacije kada će se to realizovati.

Komentari

Vaš komentar