0
Ako bismo u najkraćem definisali 2020. godinu u domaćem teatru, ona bi se svela ne samo na mali broj premijera, već i na neznatno odigranih predstava, na otkazane festivale i projekte, nezdravu ekspanziju onlajn pozorišta, jedno odlično Sterijino pozorje, tragično veliki broj preminulih pozorištaraca, i na koncu, opštu konfuziju kojoj se – ako ćemo pravo - ne vidi izlaz ukoliko vakcina ne ''upali''. A valjda hoće.
Virtuleno kretanje
Ali da krenemo redom: Poslednja premijera pred lokdaun odigrana je proletos u Bitef teatru. Mala, lepa, intimna i emotivna, “Kretanje“, Dimitrija Kokanova i Jovane Tomić, kao da je negirala u potpunosti ono što nam je sudbina spremala, jer se zasnivala na iznimnoj bliskosti između izvođača i gledalaca, unutar malog prostora, sa fizičkim dodirom – svim onim što će nam već koji dan kasnije biti zabranjeno.
Ali, kao što to uvek biva, nesvesni opasnosti nastavljali smo uobičajenom trasom, sve dok 11. marta, zvaničnom odlukom Vlade, nije stavljen ključ u bravu pozorišnih sala u Srbiji.
Već sledećeg dana teaatar se preselio u virtuelnu dimenziju. Na naše ekrane počele su da stižu predstave davno sišle sa repertoara, glumci koje smo voleli a koji odavno nisu među nama, autori sa dalekih distanci koje smo priželjkivali da upoznamo. Odjednom smo, putem interneta, bili u prilici da uđemo u pozorišne sale na sve četiri strane sveta. Trebalo je da to bude zamena za navodno kratak period neigranja koji je pred nama. Ili podsećanje da pozorište i dalje postoji. Ili očajnički pokušaj negiranja stvarnosti. Ili sve to zajedno, s tim da su odjeci bili sasvim različiti. Mediji su prepuni oduševljenja najavljivali to virtuelno pozorište, upravnici ga hvalili na sva usta, kritičari i autori bili skeptični, publiku niko ništa nije pitao. Mislim da nikakvo istraživanje nije sprovedeno kojim bi se procenili rezultati svega toga. Za neka buduća istraživanja ostali su novinski tekstovi i naslovi kao lažna slika u krivom ogledalu.
Pad sistema
U junu je epidemija još držana pod kontrolom. Posle ukidanja vanrednog stanja, pozorišne ambicije su se mogućnostima prilagođavale različito u različitim sredinama. U Beogradu su gradski oci, u dogovoru sa upravnicima teatara, smislili letnju scenu na Tašmajdanu, na kojoj će se publici vratiti ono što joj je bilo oduzeto neigranjem. Publika na otvorenom, na tribinama, sa maskama i uz distancu – činilo se da je pronađeno idealno rešenje.
Program je ponovo najavljivan gromoglasno, kroz sve medije, mada je bilo primedbi iz umetničkih ansambala da je stvar opasna po zdravlje izvođača. I tako se i ispostavilo. Od planiranog pozorišnog leta odustalo se posle druge večeri. Bilo je izgledno i da će se silni letnji festivali jedan po jedan gasiti. Čitav sistem, koji je neupitno decenijama funkcionisao, obrušio se.
Ali jedna mala predstava uspeva da se probije, ličnom inicijativom petoro mlađih, mahom nezavisnih umetnika. Napisali su tekst o tome kako se osećaju u izolaciji nametnutoj epidemijom, sami je izrežirali i odlično odigrali, stavivši se pod kapu Ateljea 212. Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar i Igor Koruga pred osmoro ljudi u publici premijerno su, 24. jula, odigrali “Lounli plenet – turističku turu kroz dis(u)topiju”.
Drugi talas
Luda vera da će se sve ružno završiti sa početkom nove sezone razbila se o stvarnost. Drugi talas epidemije nas je ne samo zapljusnuo, već i prelio preko glave, ali zabranama i ključu u bravi više se nije pribegavalo. Epidemiološke mere su razrađene, publika je u većini pozorišta – moram reći da je bilo i izuzetaka – ali u većini je bila bezbedna, sa osiguranom propisanom distancom i na trećinu smanjenim brojem gledalaca u sali.
Ali šta ćemo sa izvođačima? Jeste da se hrabro nastavilo sa planovima, međutim stvarnost se ne osvrće na teoriju. Dovoljno je bilo da se jedan zaraženi pojavi na probi, i već čitava grupa mora u izolaciju, a projekat na led. Trenutno je u svim pozorištima bar jedna, negde i dve gotove predstave na čekanju “povoljnije epidemiološke situacije“, kako se eufemistički oglašava u zvaničnim saopštenjima.
Smene u Šapcu
A od onih ostvarenih premijera, šta je za očekivati da će biti upamćeno? Sasvim sigurno pomenuto “Kretanje“, koje se sa jednog od malobrojnih održanih festivala, sa Sterijinog pozorja, vratilo ovenčano sa šest nagrada. Zatim “Čitač“ u Beogradskom dramskom pozorištu, sa maestralnim Markom Grabežom i Mirjanom Karanović, u režiji Borisa Liješevića.
U Šapcu “Radio Šabac“ Olge Dimitrijević u ulozi i spisateljice i rediteljke.
Što je poslednja predstava Milene Bogavac kao upravnice u jednogodišnjem mandatu. Njena neopravdana smena, koja je brzinski usledila posle promene vlasti u ovom gradu, trebalo bi da pokrene ozbiljnu akciju da se promeni zakon po kojem politika bira čelne ljude u institucijama kulture. Bilo koja politika, ikad! Jer kultura je daleko iznad politike. Zna li iko ko je bio predsednik vlade ili ministar kulture u vreme Sterije, Nušića ili Danila Kiša? Naravno da se tako nešto ne pamti.
Mlado Pozorje
Ono što je uzdiglo ovu tužnu teatarsku godinu je Sterijino pozorje u izboru Svetislava Jovanova. Bivalo je i ranije mlađih, novih glasova na Pozorju, ali ove godine ono je čitavo bilo mlado, a ako ne sasvim mlado, ipak novo i uzbudljivo.
Pisci i reditelji Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Slobodan Obradović (nagrada za dramaturški rad), Tanja Šljivar, Dimitrije Kokanov (nagrada za najbolji tekst), Tijana Grumić, Veljko Mićunović (nagrada za režiju), Jovana Tomić, Sonja Petrović… pa glumci Jelena Ilić, Aleksandar Đinđić, Pavle Mensur, Bojana Milanović (sterijine nagrade za glumu, uz jednako uzbudljivog, ali odavno ne nepoznatog Marka Markovića), pa Ana Mandić, Milica Stefanović, Sonja Isailović… doneli su pozorište svesno vremena u kojem postoji, svesno epidemije, sopstvenog straha od izolacije i neizvesnosti, pozorište drištveno odgovorno, očiju uprtih u nepravedni sistem eksploatacije, pozorište pobune i čvrste vere u sopstvenu umetnost.
Odlasci
Pozdravljajući to mlado i novo, setićemo se onih koji su nas ostavili u 2020:
Neda Arnerić, Mirko Babić, Ivan Bekjarev, Milija Vuković, Borivoje Kandić, Uroš Glovacki, Lidija Pilipenko, Desimir Stanojević, Igor Vuk Torbica, Isidora Žebeljan, Radoslav Pavelkić, i Božana Jovanović. U susedstvu to su Vera Zima, Pero Kvrgić, Mustafa Nadarević i Špiro Guberina. Otišao je i nobelovac Ronald Harvud, kao i oskarovac Jirži Mencel, obojica ostavili traga i u pozorištu. Obeleženo je 50 godina od smrti velikog Bojana Stupice.
Ove godine takođe su i rođeni neki veliki umetnici. Kako se zovu, to će se saznavati kroz dve-tri decenije.
