"Svima nam je zajedničko pričanje priča", rekla je dramaturškinja Maja Pelević u jednom trenutku pred kraj predstave "Luonli plenet", koju su ona i njene kolege Olga Dimitrijević i Dimitrije Kokanov izveli večeras pred samo sedmoro gledalaca u Ateljeu 212 i oko njega, na prvoj premijeri u beogradskim pozorištima od početka pandemije koronavirusa.
Da je za pozorište, kako to kažu teoretičari, dovoljno da je bar jedna osoba spremna i rešena da ono što je pripremila prikaže nekom drugom, pokazalo se večeras na izvođenju predstave „Lounli plenet“ (Usamljena planeta).
Bez kostima, scenografije, pa i scene u klasičnom smislu, autori teksta i koncepta, a ujedno i izvođači, Maja Pelević, Olga Dimitijević i Dimitrije Kokanov, kao i njihove kolege Tanja Šljivar i Igor Koruga sa snimaka na monitorima, priredili su imerzivnu predstavu u okviru koje, kako navode, „vode propisno distanciranu publiku na turističku turu kroz obe strane novčića utopije i distopije naše (pozorišne) svakodnevice“.
Publika, sastavljena od sedmoro pozorišnih kritičara, među kojima su bili i Aleksandra Glovacki, Svetislav Jovanov i Ivan Medenica, ušla je, pod maskama, kroz bočnu kapiju na pjacetu Ateljea 212. Na ulazu su ih dočekali upravo dramaturzi i izvođači „kolažne strukture pet autorskih i izvođačkih glasova“, prskajući im šake dezinfekcionim sredstvom. Smešteni na stolice, međusobno udaljeni dva metra, povremeno gledajući ka nebu jer je bila najavljena kiša, pratili su prvo kako sa male bine (nesuđene) letnje scene Olga Dimitrijević izvodi tekst „My Corona“ Igora Koruge.
Potom su povedeni, jedno za drugim, u zgradu, u gornji foaje, gde su izvođači pojačani Tanjom Šljivar i Igorom Korugom sa monitora, izgovarali Kokanovljev tekst nazvan „Tamo (15 minuta distanciranog tela u označenom prostoru)“. Predstava se potom preselila u foaje, gde su izvedeni tekstovi Tanje Šljivar („Ni štapići celera ni zamrznute borovnice nisu učinili da možemo bezbedni zdravi zaklonjeni i siti da ostanemo ovde“) i Maje Pelević „Mehanički psi (ne) mogu da se zaraze“, da bi se nakon pola sata u zgradi svih desetoro našli ispred glavnog ulaza, na ulici.
Dok su gledaoci stajali, i sami već učesnici predstave, izvođači su, opremljeni mikrofonima, hodali među njima i izgovarali tekst „Lounli plenet u deset razglednica“ Olge Dimitrijević, zamišljen kao prepiska petoro autora sa jasnim referencama na „sada i ovde“.
„Draga Olga, jedno od ovih 20 ljudi za dve nedelje biće mrtvo…”, izgovara Maja Pelević, kao aluziju na kovid-19.
(Prvobitno je bilo zamišljeno da se ova predstava igra pred 20 gledalaca, ali su, objasnio je ranije upravnik Ateljea 212 Novica Antić, u međuvremenu pooštrene mere za sprečavanje širenja virusa, pa je u publici samo sedmoro.)
Tihu jezu smenjuje ubrzo smeh na tekst koji čita Kokanov, a sledi i pevanje narodnjačkog hita u čiji tekst su „inkorporirane“ reči maska i korona…
Izvođače i publiku od prolaznika delile su tri devojke, koje bi u redovnim uslovima bile razvodnice u zgradi, i povremeno ih molile za tišinu. Retko ko od prolaznika se, treba i to reći, duže zadržao da vidi o čemu se radi.
A između ostalog se radi, kako navode autori, i o zajedničkim javnim prostorima koji su postali „mesta zatvorenosti i straha“, o svetu koji se klacka između distopije i utopije, u kom „epidemija virusa povećava vidljivost korpusa savremenih nejednakosti koje živimo, a našu maštu burno provocira da operiše između promišljanja boljeg sveta i mraka budućnosti koju ispunjavaju glad, nadziranje i strah“.
Na kraju se u rukama učesnika i gledalaca našla i po čašica rakije. Neko je njom nazdravljao, a neko popio „za dušu“.
Prva repriza je zakazana za 25. jul, takođe za sedmoro gledalaca koji su već kupili ulaznice od 700 dinara, a predstava bi na redovnom repertoaru trebalo da se nađe od septembra.
Upitan za to kako mu sada izgleda, da li će biti jesenje pozorišne sezone, Antić odgovara da trenutno i „nije baš optimista“, ali da bi ako od jeseni bude dozvoljeno okupljanje bar do 100 ljudi u zatvorenom prostoru „onda i moglo da se igra“. I to pod krovom koji se otvara.
