Sterijino pozorje, završna analiza: Pucanj u mrtvački kovčeg

Share:
Sterijino pozorje
Direktor Sterijinog pozorja Miroslav Radonjić na završnoj večeri festivala, Foto: Nenad Lazić/Nova.rs

Do poslednjeg dana nije se znalo hoće li u ovom, trećem odabranom terminu, 65. izdanje Sterijinog pozorja uspeti da se ostvari. Pa se do dana izvođenja nije znalo hoće li Sarajevski ratni teatar odigrati svoju predstavu u okviru ''Krugova'', kao ni hoćemo li videti ZKM u njihovom terminu, pa ni Kamerni teatar na zatvaranju. Jer pandemijska situacija otvara i zatvara granice nepredvidivo. Malo je reći da su u direkciji zbog te neizvesnosti bili na ivici nervnog sloma. Mislim zapravo na direktora Radonjića, koga sam prvi put u životu videla sa čašom alkohola u ruci.

I to je otprilike sve što ćete od mene dobiti iz oblasti ”iza kulisa”.

Ne idem rado na festivale. Iz prostog razloga što su na njima, u našoj maloj sredini, nezaobilazni kompromisi. Lični u vidu starodrugarskih izbora, profesionalni u vidu spomeničkih veličina, kojima se nedostaci gledaju kroz prste zbog minulog rada. Da ne pominjem ono ”ja tebi, ti meni”. Na ovogodišnjem Pozorju toga konačno, i ako izuzmemo otvaranje sa ”Smederevom 1941.”, uopšte nije bilo.

Selektor Svetislav Jovanov opredelio se za generaciju stvaralaca u trećoj i četvrtoj deceniji, u potpunosti kada je reč o piscima, i u većini kada govorimo o rediteljima, generaciju mahom van institucija, koja mejnstrim postaje isključivo zahvaljujući svom odgovornom odnosu prema teatru. Čak tri predstave su, u raznim kombinacijama, autorstvo grupe čije jezgro čine Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Slobodan Obradović, Tanja Šljivar i sasvim mladi Dimitrije Kokanov, koji je i nagrađen Sterijinom nagradom za tekst, za ”Kretanje”. Iz njihove radionice izašli su i ”Lonli planet” i ”Lepa Brena prodžekt” – nije greška u ortografiji – apartne predstave zasnovane na promišljanju stvarnosti bez bolećivosti, lične i iskrene. Računaju na blisku vezu sa publikom, pa se dve dešavaju van crne kutije klasične pozornice, u malim prostorima, sa malim grupama gledalaca, gde je bliski dodir neminovan, gde se svi gledaju u oči, i svi čuju disanje jedni drugima. Gde se ne može lagati. Bar ne lako.

Dimitrije Kokanov, Maja Pelević, Olga Dimitrijević, predstava “Lonli planet”, Foto: Nenad Lazić/Nova.rs

Čak tri glumačke Sterijine nagrade su iz ove predstave – Jelena Ilić i Aleksandar Đinđić, kao i Pavle Mensur za mladog glumca. I da nije malo previše jednoj predstavi, zaslužile su Sterijinu i preostale dve glumice, Ana Mandić i Milica Stefanović.

Sterijino pozorje
Pavle Mensur prima nagradu iz ruku direktora Pozorja, Foto: Nenad Lazić/Nova.rs

Staro pozorište (laži?) treba srušiti, radikalna je Maja Pelević za okruglim stolom Pozorja. Reč je o predvidivim obrascima, koji preuzmu primat nad umetničkom istinom, lako zadovoljavajući horizont očekivanja nezahtevne publike. Što je opasnost koja vreba svakog autora, pa je i sama priča o novim formama prastara (videti pod Amenhotep IV).
Drugačija od pomenutih, ali jednako mladalački bezobrazna, je ”Radnička hronika”, čija je poveznica sa prethodnim predstavama dramaturg Slobodan Obradović, takođe nagrađen Sterijinom nagradom. U okviru svoje borbe za novo pozorište, pomenuta grupa je uspela da privuče neophodnu pozornost na rad dramaturga, bez čega nema teatra, bar onog relevantnog. S obzirom da su u stručnom žiriju sedela dva vrlo aktivna dramaturga, bilo je i za očekivati da se konačno dogodi i ovakav obrt.

Sterijino pozorje
Boro Drašković na završnoj večeri ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, Foto: Nenad Lazić/Nova.rs

A mladi reditelj Veljko Mićunović je zaslužan i za izbor dramaturga, kao i za ”Radničku hroniku” generalno. Žiri je i to prepoznao, nagradivši ga Specijalnom Sterijinom nagradom za režiju.
Predstavu ”Ko je ubio Dženis Džoplin”, spisateljice Tijane Grumić i rediteljke Sonje Petrović, sa dve divne glumice zajednički u naslovnoj ulozi, Bojanom Milanović i Sonjom Isailović, u ovom kontekstu vidim kao pouzdanu potporu selektorskom izboru, jednako kao i predstavu bez reči ”Gustav je kriv za sve”.

Sterijino pozorje
Sonja Isailović, Foto: Nenad Lazić/Nova.rs

U okoštalim sistemima, u šta neminovno klize sve velike manifestacije od nacionalnog značaja, a to Sterijino pozorje jeste – ovakvi obrti su dovoljni da se ne gubi vera u pozorište. U tom smislu dobro je i osnivanje programa Druga scena. Sa nadom u pravi izbor sledeće godine.

Sterijino pozorje
Foto: Nenad Lazić/Nova.rs

Naravno, publika je bila pod maskama, ne brinite. Kako je Haris Pašović rekao na zatvaranju, mislim da je to bio on, pozorište kad je krenulo, pre 2.500 godina u Staroj Grčkoj, gledaoci su gledali glumce pod maskama. Danas glumci gledaju u gledaoce pod maskama, i mora biti da im je jako čudno i neprijatno to gledalište bez lica.

Komentari

Your comment