Vedrana Rudan: ''Dabogda te majka rodila''. Režija i dramatizacija Tatjana Mandić Rigonat, Atelje 212, premijera 11. 9. 2020.
Čovek je društveno biće koje oblikuje zajednicu i na nju je upućeno; stoga je on nužno i političko biće, odnosno politička životinja, kako tvrdi Aristotel. U tom smislu je Vedrana Rudan vrhunski politički aktivista u književnosti, onako kako su Frljić, Paković, Urban ili Kokan u teatru. Oni razbijaju političke mitove i opsene, a Vedrana ide šire, zavlači se u najintimnije i najskrivenije delove naših života, šamarajući zanesene lažima, šutirajući u stražnjicu zaslepljene, mlohave mozgove.
“Dabogda te majka rodila“ priča je o mračnoj strani roditeljstva, o hladnim i bezosećajnim majkama i očevima siledžijama, za koje znamo da postoje, ali toj činjenici većina ne dozvoljava da joj pomuti kičastu sliku idiličnog roditeljstva, sliku u kojoj se – gle – nikad odgovornost ne pojavljuje. Odgovornost roditelja prema detetu.
Uostalom, pustimo majke, jer budućnost je u deci. Ovo je priča o ćerci koja je i sama već na ivici starosti, ćerci proganjanoj potrebom za normalnim, emotivnim odnosom prema majci bar na kraju njenog života, ali nesposobnoj da oprosti svu silnu bol i poniženje koje je sa sestrom bila prinuđena da podnosi u roditeljskoj kući. Majka umire, a toj inače lažljivoj ženi ni pred smrt se ne može verovati. I zato ćerka ludi, bivajući tragičnim likom u tragediji koju tek retki prepoznaju.
Iz romana Vedrane Rudan, rediteljka i dramaturškinja Tatjana Mandić Rigonat izvlači kratke scene susreta, ili telefonskih razgovora, između ćerke i majke smeštene u staračkom domu. U vrhunskom, najskupljem staračkom domu. Liniju ovog odnosa dramaturški prekidaju monolozi žena, koje u ćerkinoj prodavnici “anđela za sreću“, anđela-talismana za različite vrste sreće i po različitim, ironično visokim cenama, dolaze sa svojim mukama. To su Branka Šelić, Dara Džokić i Sofija Juričan, karikaturalne sudbine žena, čiji su problemi sa muževima više komični nego stvarni. Bar u ironičnoj interpretaciji spisateljice, što rediteljka dodatno pojačava.
Pročitajte još:
Dramaturški nespretan potez, jer glavna linija, odnos majke i ćerke, inklinira drami, a ovi glumački minjoni je ni na koji način ne podupiru. Sem toga, monolozi su svi u prvom delu predstave, dok se u drugoj polovini sasvim gube. Komičku liniju nastavlja jedino Isidora Minić, kao negovateljica u staračkom domu, i takav lik ima puno opravdanje. Ona označava onaj banalni, društveno konvencionalni zaklon, ono malograđansko “sve će biti dobro, samo ne talasaj“, posle koga ni najcrnji rezultat ne uspeva da razbudi uljuljkanu svest. Ona je predstavnik društvenog mehanizma, ona razluđenu ćerku ubeđuje da je sve u redu, da će sve biti dobro, dok majka jauče u bolovima, a ćerka lišena ljubavi nema dovoljno energije da se suprotstavi sistemu.
Verovatno je rediteljka i planirala da iz komedije pređe u dramu, koja na kraju dodirne i tragediju. Ipak, razlomljenost strukture ni Marti Beroš, kao ćerki, ne omogućava prirodan put u tu vrstu emocije, pa tek pred kraj zazvuči istinski tragično. Svetlana Bojković glumački donekle ima lakši put, kao majka ona je već u stanju ozlojeđenosti i bezosećajnosti, i sugestivno gradira patnju izazvanu fizičkim bolom koji je razdire.
Rediteljka je društveni kič, dovoljno jak da prekrije i nadglasa pojedinačni glas svačije muke, scenski provukla i pocrtala u vidu anđela čuvara sa kojim ćerka razgovara sve vreme (Jovana Stojiljković), kao i nagomilanih anđela-talismana u jednom delu scene. Takođe i kostimom negovateljice koji menja boju prilikom svakog njenog pojavljivanja, iako ostaje isti. Značenjska dimenzija kostima, koju je precizno, a vizuelno harmonično sproveo Stefan Savković, u poslednjoj sceni na žalost ostaje bez efekta, kada se svi pojave u crnini, ali u gotovo neosetnom trajanju, nedovoljnom da proizvede planirani efekat.
Ovo “svi“ odnosi se i na hor starica, koje se u ulozi komentatora pojavljuju sa nekoliko songova, pri čemu “moja mama, slatka mama…“ pred sam kraj, dodatno pocrtava apsurd razilaženja između mita i stvarnosti.
Istinski tragični lik je sestra u tumačenju Dragane Đukić, suptilno otupela u scenama sećanja iz mladosti, i fino ironična u sadašnjosti, dok doživljava kulminaciju životne nepravde umirući od raka. Feđa Stojanović kao otac takođe pronalazi savršenu meru između demonizovanja zločinca i njegovog opravdavanja. Povratak na scenu Ljiljane Stjepanović sasvim je opravdan kroz lik razumne, a šarmantne starice, majkine cimerke u domu.
Scenografija Vesne Popović je, kao i uvek, tačna i funkcionalna u praćenju režijske estetike. Što se čitave predstave tiče, kompleksnost same teme, kao i spisateljskog pristupa, rezultira neminovno različitim segmentima, koji će posle nekoliko igranja bolje profunkcionisati. E sad, što se samog teksta tiče, Vedrana Rudan je toliko radikalna u svom pristupu problemu, da je možete ili strasno voleti, ili strasno ne podnositi. Vaša kritičarka spada u prvu grupu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar