54. Bitef se preselio u budućnost, u septembar sledeće godine (pravimo se svi da će ova priča sa pandemijom do tada da se završi), a na njegovo mesto se uselio Bitef Prolog. Trodnevni program se na matičnoj sceni, i mnogo više ispred nje, odvijao od 12. do 14. septembra, prvenstveno kao znak da Festival nema nameru da popusti pod pritiscima bilo koje vrste, ali i kao idejna i tematska najava planiranog dvobroja u 2021. Pa šta smo to videli, i zapravo mnogo više čuli? Ili da počnemo od onoga šta ovogodišnji Bitef nije bio?
Nije bio malograđanska zabava sa likovima koji bi da se vide na crvenom tepihu, nije bilo svečanih otvaranja i wannabe glamura u Centru Sava, bilo je skromno, živo, na ulici, sa maskama, pored pijace, sa malom decom u rukama i psima na uzici i lokalnim poluklošarima na 10 metara udaljenosti. Sve programe su vodili ljudi iz “kuće“, pa je festival otvorila dugogodišnja urednica pratećeg programa Bitef na filmu, kao i rukovoditeljka prevodilačke grupe, gospođa Vera Konjović, a kroz otvaranje je vodio sam umetnički direktor i selektor Festivala, Ivan Medenica.
Narednih dana je usledilo istinito traganje za odgovorima na neka važna pitanja – šta ćemo sa pozorištem u ovom galimatijasu onlajna i oflajna, kuda sve to vodi i kako preživeti. U tu svrhu se razgovaralo onlajn sa svetom i uživo sa domaćim snagama, a i jedine dve predstave u zvaničnom programu bile su zapravo predstave-predavanja. Dolina jeze Štefana Kegija koristi humanoidnog robota u liku i glasu nemačkog pisca Tomasa Melea, i sprovodi nas sa jedne strane kroz određene “kvarove tela“ samog Melea, ali i nekih drugih ljudi, gde im elektronika pomaže da normalnije funkcionišu, a sa druge strane propituje mogućnosti robotike i njen uticaj na svet koji poznajemo.
Druga predstava, Biti Arijela F Simona Sena, uvodi motiv sajber-tela, avatara, pri čemu komunicira i sa “vlasnicom“ tog tela, Arijelom F. Obe predstave pokreću neka suštinski filozofska pitanja vezana za funkcionisanje čoveka u budućnosti, ali ovako ozbiljne teme su mogle i morale biti ozbiljnije promišljene i koncipirane, što se posebno odnosi na rad Simona Sena. Ali, bez obzira na izvedbu, pitanja koja predstave pokreću su otvarala žive polemike na Platou, tokom razgovora publike sa autorima. Opet malo onlajn, pa malo oflajn.
Iako tokom festivalskih tribina i razgovora onlajn nije dobio dovoljan broj lajkova, maksimalno je bio koristan – predstave su prenošene preko velikog ekrana na Platou Mira Trailović, ispred koga su, na kaskadama, bili postavljeni boksovi sa po četiri sedišta, sve po pravilima epidemiološke struke. Prvu predstavu, Dolina jeze Štefana Kegija, prenosio je i RTS, a sve programe su zainteresovani mogli da gledaju i iz svojih kuća, na youtube kanalu Bitefa, što će reći iz svakog kraja sveta, ali – što je naročito važno – i iz svakog mesta u Srbiji.
Dosta ih se za to opredelilo, što je šteta kada je o Beograđanima reč, jer ovogodišnji koncept je bio poziv za povratak na agoru, za razgovor uživo. Svi prateći programi su bili besplatni, dosta je mladog sveta prisustvovalo, ali doživljaj Bitefa kao nekakvog umetničkog fenseraja nije moguće brzo promeniti, i bilo bi dragoceno da se ubuduće o tome misli. Neka Bitef svoj materijalni momenat ostvari skupim ulaznicama za predstave u pozorišnim salama, ali neka se dovoljno inventivno i hrabro osmisli ovaj ulični program, pa da plato pored Bajlonijeve pijace postane istinska agora i mesto okupljanja mislećih, radoznalih i hrabrih. Jer šta je pozorište nego mesto javnog govora, oduvek bitno, a naročito danas kada se parlamentarna demokratija, na globalnom nivou, pokazuje sasvim nemoćnom.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare