Pozorišna kritika - Aleksandra Glovacki: Zločin bez kazne

O zločinu i kazni, o grehu i iskupljenju, o sposobnosti praštanja i potrebi za oprostom makar i najvećim zločincima – pisano je i pisaće se, jer se do jednoznačnog odgovora nikako ne stiže. Jedan od takvih tekstova je i ''Čitač'', nastao po romanu nemačkog pravnika i profesora prava Bernharda Šlinka, koji s razlogom postaje svetski bestseler munjevitom brzinom. Snimljen je i film sa Kejt Vinslet, koji možda bolje poznajete. Nisam gledala, pa osvrt na predstavu baziram isključivo na literarnom štivu.Svakakva literatura postaje bestselerom. Najčešće su to lagane teme pune opštih mesta, lako probavljive. Čitač nije lako probavljiv. Počevši od toga da je reč o ljubavnoj priči između klinca i ''matore žene'', što kod ''pristojnih'' građana izaziva jezu. U krajnjoj liniji i protivzakonito je, jer reč je o petnaestogodišnjaku. A onda se ispostavi da gospođa Hana nije samo pedofilka, već je i ubica. Masovni ubica, nacistkinja, svesno poslušni instrument u radikalno ubilačkom sistemu. A taj dečak, Mihael, koji rođenog oca proziva i poziva na odgovornost zbog ćutanja u periodu nacizma, taj dečak nastavlja u svakoj budućoj ženi da traži upravo nju – paradigmu zla, za koje je bio ubeđen da bi ga prokazao pri prvom susretu. I onda shvata da ne samo da nije u stanju da joj sudi, već nastavlja da joj čini dobro, dok ih smrt nije rastavila. Pa čak i posle toga. (Zanimljivo je da Šlink oboma daje baš tipično jevrejska imena, čime greh miče sa nacije, i posmatra ga kao univerzalan fenomen.)Nije ovde reč o zamagljivanju istine i pravdanju, bilo zločina, bilo zločinca. Naprotiv, nacizam se eksplicitno osuđuje kao zlo koje niko pošten ne bi smeo ni prećutno da dozvoli. Ovo je priča o lavirintu ljudske duše, o verovatno svima znanom prokletstvu kada razum i savest kažu jedno, a telo i srce idu za drugim. I šta tad, kojem sudu je to u nadležnosti?Fedor Šili dramatizuje roman prateći radnju, kratkim scenama, izbegavši bilo kakvu ličnu interpretaciju. Boris Liješević režira realistički, insistirajući na preklapanju tih kratkih fragmenata, pa početak sledeće scene po pravilu uskače u završetak prethodne, čime se postiže ubrzanje u realnom vremenu, ali u suprotnosti sa protokom vremena unutar teksta. Erotske scene vrlo hrabro postavlja na sam proscenijum, uspevajući zajedno sa glumcima da izbegne vulgarni kontekst. Najjači utisak i rezultat tih scena je vidljivo oslobađajuće iskustvo petnaestogodišnjaka, neočekivano i neuobičajeno za to doba osvajanje slobode, slobode koja će se ispostaviti kao svojevrstan zatvor.Predstava ima tri zaokružene celine: strast i ljubav, suđenje, i pomalo razvučen epilog u antiklimaksu. Osim teksta, posebna vrednost predstave su njih dvoje, Mirjana Karanović i Marko Grabež. Njihove tako različite priče, glumački očaravajuće sugestivno proživljene, spojene nekom višom matematikom, opipljivo prelaze rampu i izazivaju čistu empatiju, što je po svoj prilici cilj i pisca i reditelja. Liješević zaključuje priču gotovo hrišćanskim pocrtavanjem pomirenja, minimalizujući u razrešenju problem više stotina mrtvih za koje je odgovorna Hana, i fokusirajući se na ljudski odnos dva bića, bića koja su se prigrlila uprkos svim kontroverzama.

''Čitač'' Beogradskog dramskog pozorišta je jaka predstava, čija emotivnost anulira njene male nedostatke – nedosledno sprovođenje inače ''tvrdog'' realizma, kao i scenografsko-kostimografsku trapavost. Jadranka Selec, Milica Zarić, Slobodan Ninković i Ivan Tomić u svim ostalim ulogama (svako po nekoliko) dostojno sekundiraju maestralnim Mirjani Karanović i Marku Grabežu. I što se posle gledanja više budete pitali je li ovde nacizam preblago osuđen, to ćete u sebi više pronalaziti razloge za reakciju na njegove i najmanje tragove - bez ideološke ostrašćenosti, isključivo u ime ljudskosti.