Podeli:
Bekim Fehmiu u "Avanturistima" Foto: Everett Collection / Everett / Profimedia

Bekim je smatrao da, kada se odluči za bilo šta, onda mora tome potpuno da se posveti. Ali, na sreću, imao je uslove da može da sprovede deo te svoje prirode, tu potpunu posvećenost, kaže naša čuvena glumica Branka Petrić, o svom suprugu, velikom glumcu Bekimu Fehmiuu.

U in memoriamu, čitulji objavljenoj u dnevnim novinama, pod krilaticom “Blistavo i strašno”, piše: “Dana 15. 06. 2010. godine napustio nas je na svoj način naš voljeni, neprežaljeni, izuzetan, hrabar Bekim Fehmiu (1936 – 2010). U večnom sećanju! Njegovi Uliks, Hedon, Snežana, Nika i supruga Branka”.

Starija publika Bekima Fehmiua pamti po brojnim ulogama u pozorištu i vanserijskim ostvarenjima na filmu. Oni su mogli da se podsete, a mlađa publika da se susretne sa delom jednog od najvećih glumaca jugoslovenske kinematografije na retrospektivi njegovih filmova snimljenih u zemlji i inostranstvu, priređenoj njemu u čast krajem februara ove godine u okviru 48. Festa. Ljubitelji filma mogli su ponovo da ga vide kao Belog Boru u “Skupljačima perja”, kao vaspitača Žarka u “Specijalnom vaspitanju”, u naslovnoj ulozi u “Odiseju” i drugim ulogama iz bogate internacionalne karijere.

Uliks Fehmiu otvorio je 48. Fest pod velikom slikom svog oca, a u publici su bili i njegova majka Branka, brat Hedon, supruga Snežana Bogdanović i ćerka Nika. Tih dana objavili smo feljton o nastanku autobiografske knjige velikog glumca u dva dela “Blistavo i strašno”, a sada razgovaramo sa Brankom Petrić o njenom suprugu. Počinjemo priču upravo od Festa.

– Bilo je jako lepo. Kad bi čovek krenuo ulicom, najedanput bi nailazio na plakate kojima se najavljuje Fest i vidi na njima lep, snažan profil jednog čoveka. To je bio Bekim. Ne znam kako su odabrali baš tu sliku i ko se toga setio. Oseća se kao da gleda dobro, u neku daljinu. A kada sam došla tih dana do bioskopa Kulturnog centra Beograda sa jedne strane bila je najava Festa sa Bekimovim profilom, a na staklu od vrata bio je plakat za film “Asimetrija” u kom igra Uliks. Bilo mi je baš uzbudljivo to što sam slučajno naišla na ta dva plakata jednog uz drugi. Slikala sam to. Uliksa su pozvali i da otvori Fest i to je bilo veliko uzbuđenje i velika čast – kaže Branka Petrić.

Plakat za ovogodišnji Fest sa profilom velikog glumca Foto:Promo

Podsećamo se Uliksovog govora, primećujemo da je bio dirljiv.

– Jeste. I lepo je ono kad je rekao da nije znao kako da završi optimistički i onda je upitao našu unuku Niku da mu pomogne. Ona mu je stvarno pomogla. Uliks je rekao da se nije usudio da to nauči napamet, pa je pročitao je to što je Nika napisala. Posebno mi je bilo lepo da čujem kako se zahvalila Mira Banjac. Ne znam da li je ijedan glumac to uradio tako. Ona je govorila o filmu sažeto, setivši se svih delatnosti i ljudi bez kojih ne bi mogao film da se snimi. Retko ko to ume kao ona – priča Branka Petrić.

Glumica dodaje da je dve večeri pre toga igrala predstavu “Arzamas”, da je bila bolesna i da se premišljala da li da ide na otvaranje, ali da su je “deca pozvala”.
– Bilo bi mi užasno žao da nisam to doživela, kako je sve to bilo u Sava centru, dok su išle sve te razne tačke, a sve vreme je Bekimov profil bio na sceni – dodaje ona.

“Nije uzalud rečeno da je Bekim velika glumačka pojava”

Neke od filmova svog supruga je tada na retrospektivi u Jugoslovenskoj kinoteci videla ponovo, a “Dozvolu za ubistvo” (The Executioner, 1975) prvi put. Pitamo je kako joj se ti filmovi čine danas.

– Mogu vam reći dobro. Bekim je u filmu “Dozvola za ubistvo”, što ga je snimao sa Avom Gardner i Dirkom Bogartom, trebalo da ima svoje telohranitelje, a iz ekipe filma su mu doveli neka dva austrijska glumca. Bekim im je onda rekao: “Pa, čekajte, da li mislite da oni mogu da budu moji telohranitelji? Mogu li ja da pozovem dvojicu kolega iz Jugoslavije?” Oni su mu to odobrili i on je pozvao Vladu Popovića, on je tad igrao u Ateljeu i bio je njegov “klasić”, pozvao je Pljaku Kostića, njega pozorište nije moglo da pusti, pa je pozvao Šoleta Plamenca, koji je takođe Bekimov veliki prijatelj još iz Italije. Njih dvojica, Vlada i on, zaista su tako veliki i lepi i dobro su izgledali, tako da je bilo divno gledati ih u nekim kadrovima. Mislim da je Bekim to odlično odigrao.

Onda, “Avanturisti”, još jedanput. To je bio lep gest, ali u to vreme je išao i Fest sa lepim filmovima, zanimljivim, u svojim prostorima, a ovde ako bi bilo i 30 ljudi bilo bi mnogo, na svakoj projekciji. Ali dobro, neko je video. Uliks i ja smo išli zajedno da gledamo i “Avanturiste” i “Dozvolu za ubistvo” i nije uzalud i bez pokrića rečeno da je Bekim velika glumačka pojava – kaže Branka Petrić.

Spominje potom i film “Široko je lišće” (1981), snimljen “na temu partizanske borbe, vezanu za to kako su se borili i spasavali ljudi u Vojvodini”, koji je pre nekoliko dana gledala na televiziji.

– Bekim je tu svoju veliku ulogu snimao posle one svoje saobraćajne nesreće kada mu je lice stradalo i zenica oka mu je ostala proširena. U tom filmu igra jednog ostarelog, nekadašnjeg borca na tom prostoru gde nema ni šume, nego je ravnica, i nemaju ljudi gde da se sklone i imali su baze pod zemljom, u njivama, gde su se čuvali i materijal i hrana. Sećam se da je Bekim pričao da je bio zapanjen time kako je sve to bilo organizovano. On je igrao tog bivšeg komandanta, a sad nekoga ko je potpuno na margini, onako sa brkovima, bez jedne ruke. Gledala sam ga, i to je neverovatno. A tu njegovu ulogu takoreći niko ne voli – primećuje Branka Petrić.

Uzlet sa “Skupljačima perja”

Upitana za to šta ona smatra Bekimovim vrhuncima na filmu, odgovara sa “sve zavisi”.

– Kad smo govorili o “Skupljačima perja”, rekla sam Bekimu: “Ti si dobio stvarno ponudu koju retko koji glumac dobija u životu”. Rekao mi je: “Jeste, ali ja sam bio spreman” (smeh). Mogli bi to da budu “Skupljači perja”, ali oko tog filma ima toliko toga što se našlo u pravo vreme na pravom mestu, počevši od scenarija Saše Petrovića i njegove režije, celog tog ambijenta, kako je uspeo da napravi fantastičnu podelu, muzika, Bata Živojinović, Olivera Katarina i masa velikih glumaca koji su igrali, gospođa Rahela Ferari, Mija Aleksić… Svi su oni doprineli uspehu tog filma, u kom su najveći glumci igrali male uloge. I onda je kruna Kan, i sve one nagrade koje je film dobio. Odatle je, s druge strane, sve počelo – priča naša sagovornica.

Nakon “Skupljača perja” Bekim Fehmiu počeo je da gradi decenijama dugu internacionalnu karijeru.

– Onda je krenuo “Odisej” kojeg ja jako volim, i kako je on to isto divno uradio, onda idu “Avanturisti”… Sad kad smo taj film gledali Uliks i ja, bili smo prosto zadivljeni kako on govori engleski. Bio je dva meseca u Londonu, sa uslovom da nauči jezik da bi dobio ulogu. Imao je lektorku, divnu gospođu Sesili, Irkinju koja je bila lektorka i Lorensu Olivijeu i najvećim glumcima pored njega. Ona ga je mnogo zavolela i on je, naravno, imao tremu. I sve vreme sam se pitala kako je on to mogao sve. Meni je to do danas fascinantno. Tada se, sedamdesetih godina, o dikciji mnogo vodilo računa. Kao i u pozorištu. Nije bilo da neko nije dobro govorio. Sada u našim televizijskim serijama pola glumaca ne razumem – kaže Branka Petrić uz osmeh.

Ulogu u “Avanturistima” ona smatra takođe jednim od Bekimovih vrhova.

– Znate, on izlazi tamo pred neke ljude i od toga zavisi da li će dobiti ogromnu ulogu Porfirija Rubiroze u “Avanturistima”, o kojoj u tom času mašta veliki broj glumaca. I to je vrh. Za mene je vrh i taj njegov Porfirije. I gospođa Sesili mu kaže: “Slušaj, ako ti ja kažem da si dobar, onda si dobar”. I on je dobio tu ulogu, a ja sam za to vreme učestvovala na studentskim demonstracijama 1968. sa velikim stomakom i nikad nisam dobila veći aplauz nego kada sam u auli Medicinskog fakulteta, toj neosvojivoj tvrđavi, recitovala. Bekim kad je video sliku, a neko me je slikao iz profila sa velikim trudničkim stomakom, treba da se porodim za 15 dana, rekao: “Da sam ja bio tamo, ne da ne bi išla…” Ja kažem: “Pa, baš fino što nisi bio” (smeh). Ali nikad veći aplauz u životu nisam dobila. Eto, kad pričamo o Bekimu, ne mogu da preskočim ni sebe – nasmejala se naša sagovornica.

Bekim Fehmiu u “Skupljačima perja”, Foto: Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

Misli i da bi nečiji drugi izbor njegovih najboljih uloga možda bio drugačiji.
– Za nekoga je njegova najveća uloga ona u filmu “Specijalno vaspitanje”. Gruzijski glumac Avtandil Makharadze, koji je igrao glavnu ulogu u “Seobama”, kada je gledao “Skupljače perja” rekao je za Bekima da takvog glumca nije video. Saša Petrović ga, inače, više nikada nije uzeo, iako mislim da je ta uloga bila 10 puta više za Bekima, ali dobro, nema veze – priča Branka Petrić.

Doseća se i modnog dizajnera Žan-Pola Gotjea.

– On je rekao kada je video Bekimove slike da je on najlepši čovek na svetu. Eto, to je rekao gospodin Gotje – kaže ona uz osmeh.

Dodajemo i da njihov uzajamni odnos van scene mnogi opisuju kao izuzetan primer ljubavi dvoje ljudi. I kroz razgovor sa njom o tome to se oseća. I divljenje.

Odnos prema slavi

– Kad smo stigli u Los Anđeles na premijeru “Avanturista”, to je sve bilo veoma organizovano. Avion “boing 747” kojim smo došli imao je tad prvi let, na aerodromu smo svi mi koji smo stigli, i glumci, i čuvena operska pevačica Ana Mofo, i reditelj, i Rajan O’Nil i Li Tejlor Jang, i ne znam sve ko još… I dođe ta premijera u velikom bioskopu i prođe ne baš katastrofalno, ali vrlo blizu tome. I sad zamišljam bilo kog našeg kolegu ili sebe u takvoj situaciji. Jer oni su Bekima već napravili velikom zvezdom, čuveni producent Bob Evans mu šalje dva telegrama gde mu piše: “Ti si sada najveća zvezda”. Mora čovek da ima užasan otklon od svega toga, da ne biste poverovali u to kako vas tretiraju, to je vrlo teško. Komplimenti vam stižu sa svih strana, svima se dopadate. Dolazimo u hotel, tamo nas dočekuje ne znam kakvo cveće, ne znam kakvi pokloni, isto tako u Los Anđelesu, od Patrika Vejna, sina Džona Vejna, čeka nas bombonjera, buketi, intervjui… Sad kad vrtim film, kako je on to sve podneo. Neverovatno – priča Branka Petrić.

Iz glamura u bolničku disciplinu

Međutim, priča Branka Petrić, nakon tog filma “dolazi jedan veliki hendikep”.
– Došao je posle velike turneje, pošto je bio obavezan da posle premijere “Avanturista” ide po gradovima Amerike, odakle su im se javljali, morali su da lete helikopterom od grada do grada, kad bi gostovanja u emisijama trajale duže, a Bekim je voleo da obavezno vidi i pozorišta u tim gradovima… Po povratku se razboleo od žutice i takoreći tri godine nije radio ništa. Iz onog najvećeg glamura, gde ste tretirani kao najveća zvezda, prostiru vam crvene tepihe, gde vam hiljade žena šalje poljupce i slično, on završava u Infektivnoj klinici, u jednoj sobici, gde sam ga posećivala svakog dana – navodi Branka Petrić.

Branka i Bekim: Kolege i životni partneri Foto: Privatna arhiva

Sobica je bila toliko mala, opisuje ona, da je pored njegovog kreveta mogla da stane samo stoličica na koju je ona mogla da sedne. A Bekim je, kaže, bio izrazito disciplinovan.

– Bila je fantastična doktorica Čvorić, prelepa žena, koja je odmah videla kod Bekima o čemu se radi. A ona je uvek govorila da nikada nije imala disciplinovanijeg pacijenta od njega. Bekim je govorio: “U redu, gotovo, ja sam sad tu”. A u tu kliniku kad ulazite, otvorenu između dva svetska rata, osetite onaj miris vremena strašnih. On bi mi rekao: “Ti ako hoćeš da dolaziš, dolazi, ali da znaš da je ovde dolazila jedna devojka čiji se mladić razboleo i ona se razbolela i umrla, a on se izlečio”. Odlazili smo svaki dan, naravno, i ja i njegova porodica koliko su mogli, da bi ga videli, dolazili su iz Prištine. Sad kad vratim film, kako je on to podneo… Nikakvo “jao, šta ću sad, kako ću, kuda ću”. Odjedanput je došlo sve to. On je i dalje dobijao ponude, ali recimo trebalo je nešto da snima tri meseca u Africi. Ma, kakvi! Doktorka mu je rekla nikako na sunce. A Brižit Bardo, koja se isto razbolela, išla je ubrzo baš u Afriku i snimala. Zamislite – prepričava nam Branka Petrić i iznenada dodaje: “Eto, ponovo imam momenat divljenja”.

“U sjaju senke svog oca”

Uliks se takođe odlučio da bude glumac, poput svojih roditelja. Na plakatima su, vraćamo se, bili jedan pored drugog. Pitamo koliko je Bekimova karijera uticala na Uliksa i njegov put.

– Možda bi Uliks poželeo da bude glumac i da mu tata nije bio glumac, da niko od nas nije bio glumac. Ni moji nisu bili glumci, osim što mi je deda bio sveštenik, a majka profesor pa su morali stalno da budu izloženi pogledima, da tako kažemo. Kad sam se srela sa sinom Iva Brešana, Vinkom, sjajnim rediteljem, pitala sam ga: “Kako vam je bilo u senci vašeg oca?” A on mi kaže: “Ja sam živeo u sjaju senke svoga oca”. To sam rekla Uliksu i njemu se to dopalo. Uliks je, hteo to ili ne, živeo u sjaju senke svoga oca. Taj sjaj senke je sa jedne strane bio fantastičan, a sa druge strane od sjaja možete i da obnevidite. Nije lako. Svaki sin treba da dostigne svog oca, ili da ga prevaziđe. Otac ima svoj put, a sin svoj – priča Branka Petrić.

Kaže i da je Bekim uvek govorio da je Uliks mnogo talentovaniji od njega.

– Samo što je Bekim bio veći radnik. Bekim se potpuno tome posvetio i moram da priznam da sam, ne zato što sebi hoću nešto da dam na značaju, sve činila kad on treba nešto da radi. Neki film je, recimo, trebalo da radi u Francuskoj, sa mužem Mišel Morgan, i onda je on samo učio francuski, samo francuski. Znači, sve je bilo podređeno tome da ima svoje vreme, bez ikakvih obaveza što se tiče kuće i onih nekih banalnih, svakodnevnih stvari. Kad god je trebalo, on je bio potpuno izuzet i sve je bilo podređeno tome. Kao i kad je trebalo da izađe knjiga. To je rad neverovatan, ali i pomoć s druge strane da bi on mogao to da radi onako kako on misli da treba, bilo da se priprema za ulogu ili bilo šta drugo da odluči. On je smatrao da, kada se odluči za bilo šta, onda mora tome potpuno da se posveti. Uvek je govorio da kad cepaš drva možeš dobro da ih iscepaš samo ako stalno udaraš po istoj rasekotini. Ali, na sreću, imao je uslove da može da sprovede deo te svoje prirode, tu potpunu posvećenost – objašnjava naša sagovornica.

Prisećamo se da smo, kada smo razgovarali o knjizi “Blistavo i strašno”, čuli od nje i da je pisanje te knjige sam smatrao nečim najvažnijim što je uradio.

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

– Jeste. Apsolutno. Još davno je meni to rekao moj profesor glume: “Ono što nije zapisano, ne postoji”. Da nije napisao tu predivnu prvu knjigu o porodici, o majci, o ocu, o sestrama, o braći, o životu, o Prizrenu, to kao da nije postojalo, zar ne? Isto i druga knjiga. Potpuno se slažem s tim da mu je to nešto najlepše i najvažnije, pogotovu zbog njegovog odnosa i prema porodici, i prema svom poreklu. A sa druge strane, u knjizi ima toliko divnih misli. Neki će tu prvi put možda pročitati i čuti za divnog čika Mišu Đurića, koji nas je zadužio prevođenjem, i da mu je sin poginuo na Sremskom frontu i da je svoje prevode posvetio njemu. Da ne govorimo o drugim stvarima – navodi Branka Petrić.

Zajednički film

U knjizi Bekim piše i o prvim susretima njih dvoje i zajedničkom snimanju filma 1963. godine.

– Tada je bio u vojsci i ja mu pišem sa pitanjem da li hoće da igra jednu ulogu, snimaćemo u Opatiji. Tu sam ja, kao, glavna ženska uloga, a imam četiri udvarača oko sebe. I sve se snima u Opatiji. A jedan od tih udvarača je i Bekim. Ali ja kao lik toliko pričam da oni svi pobegnu od mene. To je kratak film, od sata, i sa tim filmom sam bila u Oberhauzenu na tada čuvenom Festivalu kratkog filma. Novinari nikad to nisu ni spomenuli. Režirao ga je poznati austrijski reditelj Jakov Lind. On nas je skupio i snimio taj film. Film se zove “Ušica”, po onoj rupici na cipeli koja ne služi ničemu ako se kroz nju ne provuče pertla. Tu je i počela ta naša, kako bih rekla, turbulentna ljubav. Prvo u Novom Vinodolskom gde smo se svi skupili, a posle i na snimanju. Zamislite vojnika, kako izlazi iz vojske posle godinu dana i kroz tri, četiri dana snimate film, imate novac, možete da jedete šta hoćete, na moru ste, mladi… To se desilo jer sam se ja setila njega, a mi smo tad samo prijatelji, kažem mu “ajde ako možeš, dođi”. I on je, srećom, izlazio iz vojske četiri dana pre sastanka cele ekipe. To je bilo sve neverovatno – seća se Branka Petrić.

Pozorišni Staljin

Govoreći o vrhovima u karijeri svog supruga, naša sagovornica smatra da ne treba zaboraviti ni pozorište.

– Što se pozorišnih uloga tiče, njegov vrhunac je tu uloga Staljina u predstavi “Gospođa Kolontajn” sa Radom Đuričin u naslovnoj ulozi. Tu ulogu je odigrao bravurozno i to je ne samo Bekimov najveći domet u pozorištu, nego i domet pozorišne umetnosti kod nas. Bekim je tu igrao prvo Lenjina, pa Staljina. Brzo bi se presvlačio, stavljao brkove, pravio masku… Imao je za sve to možda samo 10 minuta. To je sigurno jedan od najjačih pozorišnih doživljaja. To je Bekimova apsolutno najbolja uloga u pozorištu. U toj predstavi igrao je tri-četiri puta, i onda je došlo do onog preloma, to je sezona 1986/87. godine, i Bekim više nije igrao u pozorištu. U ulogu Staljina posle je uskočio Ciga Jerinić – kaže Branka Petrić.

Branka Petrić Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Branka Petrić misli da je, uprkos svemu, rad Bekima Fehmiua ipak vrednovan na pravi način, spominje i uramljenu plaketu za 10 najvećih glumačkih ostvarenja koju je izradio Radomir Stević Ras, ali dodaje da joj je jedne stvari u profesionalnom smislu žao.

Komičar

– Želela bih samo da kažem da mi je užasno žao što on nije negde pokazao svoj komičarski talenat, odličan bi bio. U “Košavi”, recimo, prvom filmu Tanje Bošković, može možda da se nasluti da on ima i taj dar. Kao što ga ima i Uliks. Tako bih volela da i Uliks zaigra u nekoj komediji, on je komičar par ekselans. Kao i njegova supruga Snežana Bogdanović – primećuje naša sagovornica.

Bekim Fehmiu, čovek sa najmanje tri talenta Foto: Everett Collection Col / Everett / Profimedia

Dodajemo da su njegovi poznanici znali da nam kažu da je i privatno umeo da bude veoma vrcav i duhovit.
– Da. Apsolutno. Ali ne mogu toliko da ga hvalim. Rekla sam mu jednom: “Dosta, neću više da pričam o tebi”. A on mi kaže: “Naravno, nemoj molim te više”. I sad kad gledam svoje intervjue unazad, ja uglavnom pričam samo o njemu – zaključuje uz osmeh Branka Petrić.

Bekim Fehmiu izvršio je samoubistvo 15. juna 2010. u svom stanu na Zvezdari.

Komentari

Vaš komentar