Pišući autobiografiju, s obzirom na okolnosti u kojima je nastajala (inače potanko opisanih u drugom delu "Blistavo i strašno", objavljenom 2012. godine), Bekim Fehmiu nije mogao ni da zna da li će, kako i gde ona biti objavljena.
– Govorio je da će biti objavljena kad bude kismet, kad za to dođe vreme – kaže Branka Petrić.
Od završetka prvog dela do njegovog objavljivanja 2001. prošlo je celih 16 godina, ispunjenih „glasnim ćutanjem“.
– Jedan od prvih čitalaca bio je Jovan Ćirilov. Njemu se knjiga toliko dopala da je rekao, doslovno: „Ovo odmah mora da se štampa“. Bekimu je, naravno, bilo drago. Petritu Imamiju su već jedna ili dve knjige izašle u Samizdatu B92. Sa njim se Bekim dosta konsultovao oko nekih datuma i slično, pošto je Petrit zaista bio čovek kome možete da verujete. I Petrit kaže: „A, pa ovo je odlično“. Onda smo stupili u kontakt sa Veranom Matićem, a on daje tekst Draganu Velikiću na recenziju. Velikić je napisao divan tekst o knjizi. Poslali smo tekst i Harisu Pašoviću, reditelju, u Sarajevo, tako da je i on baš među prvima pročitao. Svi su oni imali lepe reči i tada kreće taj momenat pripreme da se štampa – priča Branka Petrić.
U Samizdatu B92, izdavačkoj kući za koju je „Blistavo i strašno“ objavljeno, kažu da je knjiga doneta već praktično spremna za štampu. Do tada je, kaže Branka Petrić, imala „tri lekture“.
– Tekstove Jovana Ćirilova lektorisala je jedna divna gospođa, Leposava Žunjić. Jovan meni da njen broj telefona i stupimo s njom u kontakt. Ona se oduševi, pošto je živela neko vreme u Prizrenu, tamo je osnovala Etnografski muzej i poznavala je neke ljude opisane u knjizi. Ona je Bekimov tekst doživela kao nešto najlepše i sa velikim je marom lektorisala knjigu. E, sad, kako je to izgledalo? Mi gospođi Leli pošaljemo tekst, ona sredi 10 stranica, odem kod nje, ona mi te stranice da, onda ih ja nosim Bekimu, on čita, da li se slaže, onda taj tekst nosim kod naše Marele Panković, nekad i u 10, 11 sati uveče, ona tekst unosi u kompjuter, onda tih 10 stranica ponovo idu kod Bekima, pa on unosi eventualne izmene, i tako celu knjigu. Tri puta je ceo tekst prošao tri para ruku da bi knjiga najzad bila spremna za štampanje – opisuje proces Branka Petrić.
– Dao je tri, četiri intervjua, a jedan je bio stvarno fantastičan. Snimljen je za RTS, uradila ga je Aleksandra Glovacki, u Teatru „Bojan Stupica“ dok je još radio, i najedanput, neočekivano, eto, zahvaljujući njemu i tome što je sve snimljeno kamerom, Bekim počinje da recituje „Čovek peva posle rata“ – kaže Branka Petrić.
Knjiga je, relativno brzo, objavljena i na albanskom, u Prištini.
– Bekim je knjigu prvo napisao na srpskom zato, u stvari, da bih ja mogla da čitam. Posle ju je odmah napisao na albanskom, tako da je ona izdata i na albanskom. Fljaka Suroi, sestra osnivača lista „Koha ditore“ Vetona Suroija, vodila je izdavačku kuću koja je tu knjigu objavila, ali je izašlo samo jedno izdanje. Pokušavala sam da nađem još neki primerak na albanskom preko nekih prijatelja, ali rekli su mi da ne može da se nađe. Mislila sam, prosto, da će biti još jedno izdanje – kaže prva čitateljka knjige „Blistavo i strašno“.
Prvi deo knjige trebalo je da bude objavljen i u Albaniji, ali se to ipak nije dogodilo.
– Gde se pojavio problem? U albanskom jeziku postoje dijalekt Gega i dijalekt Toska. Toska je književni jezik, a knjiga je napisana u dijalektu. U Albaniji su hteli da celu knjigu prebace na književni jezik, ali je Bekim rekao: „Apsolutno ne dolazi u obzir“. Kad čitate prvu knjigu na srpskom, ne osećate da je pisana dijalektom. Ali kada se čita na albanskom, onda je u dijalektu. Tako da u Albaniji nije izašla, Bekim je rekao da može jedino ako hoće tako kako je pisana – objašnjava Branka Petrić.
(Nastaviće se)