Pesma "Čovek peva posle rata" Dušana Vasiljeva imala je posebno mesto u životu Bekima Fehmiua. Pripremom te pesme u prištinskom pozorištu, za prijemni ispit na glumi u klasi Mate Miloševića u Beogradu, počinje drugi deo knjige "Blistavo i strašno".
Sa pisanjem drugog dela knjige išlo je znatno teže. Nastavak je Fehmiu počeo da piše nakon što je objavljena prva knjiga. U međuvremenu je pročitao i memoarske zapise Radeta Šerbedžije, pričaju Branka Petrić i Lidija Kusovac, i oni su mu se dopali. No, ono što je imao da kaže u nastavku bilo je, u neku ruku, delikatnije i zahtevnije.
– Drugu više nisam čitala redovno dok je nastajala. Ja sam dosta tad i putovala, a on je samo pisao, pisao, pisao, mislim 10 godina. On se vraćao, pa je u međuvremenu i sam naučio da radi na kompjuteru, pa briše, pa ubacuje, pa ne može više da vidi tekst…- priseća se Branka Petrić.
Drugu knjigu kao urednica potpisuje Lidija Kusovac. Rukopisu u nastajanju pristupila je sa osećanjem da je prva knjiga „malo remek-delo“. Ona je uverena da Fehmijuov „spisateljski dar stoji u rangu s njegovim talentom za glumu“.
– To se zaista retko sreće, takav odabir detalja, sa toliko lirizma u pisanju a da se ne padne u patetiku. Pisao je, nazovimo to starinskim načinom, ali su njegove knjige savremene, odišu takvim duhom da se mogu čitati u svakom vremenu, a to mogu samo velika književna dela i veliki pisci. Ja sam sa njim radila direktno dok je druga knjiga bila u rukopisu. Oni su meni, srećom, komšije. Stanujemo u istom bloku zgrada i ja sam odlazila često kod njih kući u vreme kad je on završavao drugu knjigu, razgovarali smo, konsultovali se – kaže Lidija Kusovac.
Međutim, i dogovori oko objavljivanja druge knjige tekli su znatno teže nego sa prvom.
– On je završio knjigu i hteo je da je preda izdavaču. Međutim, neki delovi su njemu samom bili sporni, još ih nije bio razradio i nije bio siguran kako će ih predstaviti. U drugom delu piše o događajima koje nikada do tada nije ispričao, koji su se pojavljivali negde u tadašnjoj žutoj štampi, ali nikada nisu bili tako razjašnjeni. Sam sa sobom je vodio neke bitke, imao je problem da se odvoji od rukopisa, da ga pusti, pribojavao se reakcija baš na te delove knjige. Izuzetno je vodio računa o tome da ono što napiše ničim i nikako ne ugrozi njegovu porodicu. U tom smislu je bio prilično obazriv i mislim da je delove knjige koji su se ticali najintimnijih stvari najduže radio i da je nekako najviše razmišljao o tome kako će te delove da postavi, da uklopi u celu knjigu – objašnjava Lidija Kusovac.
Nekadašnja urednica Samizdata B92 kaže da se u kući lepo videlo da je „Bekimu najbolji saradnik Branka“.
– Kada je pisao drugi deo, počinjem da čitam te njegove ljubavne doživljaje. U međuvremenu sam pročitala knjigu Marlona Branda, gde je rekao da o svojim suprugama neće pisati apsolutno ništa, i ja kažem Bekimu: „Ja tražim da sve što se tiče mene ti apsolutno izbaciš“. On kaže „u redu, hajde, pa ćemo se konsultovati“. I mi pošaljemo taj tekst, dugačak, nelektorisan, Miljenku Jergoviću, neka on kaže da li je u redu da sve ono ostane, i sa Avom Gadner, i ovo, i ono. I stigne Miljenkov odgovor: apsolutno mora sve da ostane. Tekst je pročitao Filip David, zamolili smo i njega. “U redu je”, ocenio je Filip dok smo sedeli u kafiću našeg sina Hedona, „ali trebalo bi da napišete zašto sve to pišete“. Bekim je na to odgovorio sa: „Evo, ja sam to napisao da deca vide kakav im je otac“. (smeh) Međutim, onda smo u razgovoru, a baš smo ozbiljno razgovarali o tome da ili mene nema, ili da nema svega toga. Potom je još neko pročitao i rekao „to je jedino tako zajedno potpuno“. I, eto, to je to: ostala sam i ja i sve druge – kaže Branka Petrić, uz osmeh.
Nije, naravno, bilo lako nositi se sa svim tim. Međutim, ona nema, čini se, nikakvih dilema.
– Bilo je zanimljivo, kad naiđu neke situacije. Nikad ga nisam ništa pitala i prvi put sam, čitajući to što je napisao, saznala za to, recimo, sa Avom Gardner. Bio je to film „Dozvola za ubistvo“, prikazivaće se sad na Festu. Ja sam tad u pozorištu i čekam Hedona, u drugom sam stanju, tek počeci, ali sam u repertoaru, a on je u Austriji i snima taj film sa Dirkom Bogartom, Avom Gardner, Kristijanom Robertsom… To što on snima sa Avom Gardner meni uopšte… – priča Branka Petrić uz osmeh.
Ali pokazala je i neverovatno razumevanje, s obzirom na to da su u istom esnafu.
– Kad se nešto snima, to je jedna porodica, tu ne treba niko drugi da dolazi, a obično vole da dođu. On kad nešto radi, on je toliko bio koncentrisan na to, a sad treba da misli o meni. Tu sam ga jako razumela – kaže jednostavno Branka Petrić.
Dakle, rešili su da takvi detalji ostanu u knjizi. Rukom pisan nastavak unet je u računar.
– Kako je to unošeno u kompjuter? Imamo jednu mladu prijateljicu, ona je građevinski inženjer, Ivana Stojković, koja sjajno radi na kompjuteru, i jedanput kad je bila kod nas u poseti, a Bekim je pita: „Je l’ bi ti mogla da mi pomogneš?“ On tad još nije siguran uopšte da li ta druga knjiga treba da se štampa, tu ima svega, to mora da bude neko u koga imate poverenja, a ne neko preko oglasa… „Je l’ bi mogla ti posle posla da dolaziš?“ I njih dvoje onda sedaju za kompjuter, rade, rade, a onda me ponekad Bekim zove: „Dođi da mi odgonetneš, šta sam ovde napisao?“ Moja majka je bila profesor, pa donosila razne zadatke, i ja sam se toliko izveštila u odgonetanju rukopisa. I ja njima kuvam ručak, pa na kraju uvek sladoled, pa kafa, pa pauza… I tako je, posle ne znam koliko dugo vremena, iz njegovih tih 10 zelenih svezaka, ispisanih krasnopisom, knjiga ušla u kompjuter. Stvarno, da nije bilo Ivane, mislim da nikada ne bi bilo urađeno – kaže Branka Petrić.
(nastaviće se)
