Emotivne poruke Uliksa i Nike Fehmiu na otvaranju Festa

Na svečanom otvaranju festivala bili su prisutni članovi Bekimove porodice: unuka Nika, supruga Branka Pterić, snaja Snežana Bogdanović i sinovi Hedon i Uliks.- Za sve nas koji smo odrastali sedamdesetih i osamdesetih godina u Beogradu i šire i bili zaljubljeni u film, Fest je bio porozor u svet. Fest pre Sava centra pamtim samo po crno-belim fotografijama iz dnevne ondašnje štampe. Iako ne suviše kvalitetne, odisale su lepotom, elegancijom, ukusom življenja. A moja prva sećanja vezana za Sava centar su najveće platno na svetu, „Flešdens“ i Dženifer Bils u koju smo svi bili zaljubljeni, prelepa Nastasja Kinski obučena u čupavu ružičastu haljinu u remek-delu Vima Vendersa „Pariz, Teksas“, nešto vremena i filmova kasnije vodopadi Južne Amerike u filmu „Misija“ u kojem su glavne uloge igrali Džeremi Ajrons i Robert Deniro a čiji je producent bio Fernando Gia, inače saradnik i prijatelj moga oca. Kada su me obavestili da Odbor Festa i umetnički direktor Jugoslav Pantelić imaju želju da ukažu čast umetničkom radu moga oca, srce mi je zaigralo brže.

Bekimov odnos prema umetničkom činu stvaranja je bio gotovo religiozan, sličan odnosu vernika prema hramu. On je iskreno mislio da umetnost može da promeni svet, da može da učini čoveka boljim, da mu pomogne, da ga oplemeni, verovao je da nam ona daje mogućnost da progovorimo u ime onih čiji se glas retko čuje. A onda je izgubio veru i u čoveka i u lekovitost sopstvene profesije. Imao je 51 godinu, koliko ja imam danas, kada je odlučio da siđe sa scene i ode u tišinu. Odlučio je da se povuče iz javnog života u znak protesta protiv epidemije nacionalizma koja je zahvatala ove prostore jer je znao da je mržnja najopasniji virus koji se najbrže širi a najteže zaustavlja.Njegov je Gajgerov brojač bio veoma osetljiv. Nažalost, potpuno ispravan. Ali, umetnik ne može bez umetnosti. On je samo zamenio život pred publikom pisanjem u samoći iz koje su nastale dve knjige. Za njih je on lično smatrao da je to nešto najvažnije što nam je ostavio za svoga boravka u ovom vremenu i prostoru. Jer, potreba umetnika da postavlja pitanja, da svedoči i komentariše svet u kome živi je jača i slična našoj poterbi za vazduhom.Želim da ovo što govorim ima nekakvog smisla i mučio sam se da svemu što ću reći o ovom vremenu, koje nije suviše optimistično, dam nekakav optimističan nastavak. U tom mom mučenju pogledala me je Bekimova unuka i rekela, „O čemu se radi?“ Kažem, „Ne znam šta da napišem“.„Hoćeš ja da ti kažem šta bih ja rekla?“

Ona ima mao više od 20 godina i nadam se da će nam ovo što ću pročitati pokazati da je vreme da mladi treba da rade ono što mi ne znamo kako:„Živimo u svetu sa mnogo predrasuda, lažnih indoktrinacija identiteta u kome su ljudi terani da budu ono što nisu, manipulisani strahom i nesigurnošću. U svetu koji je iz dana u dan sve vše podeljen, događaji kao FEST su ne samo važan podsetnik nego i pokušaj očuvanja umetnosti koja je naše glavno sredstvo u borbi protiv sila radzvajanja. Film kao umetnost nam dozvoljava da vidimo dalje od različitosti i nametnutih lažnih identiteta i omogućava nam da se povežemo na mnogo dubljem nivou ljudskog iskustva. Ove godine FEST nije samo posudio lik čoveka čija je ljudska i umetnička zaostavština bazirana upravo na ovim vrednostima, FEST nam daje nadu da će nastaviti da neguje i čuva iste vrednosti u budućnosti. Umetnost može samo da funkcioniše uz različite glasove i različite perspektive kao kolektiv individualaca koji pokušavaju da nađu zajedničku nit ljudskog iskustva iz potrebe da shvate misteriju koja se zove život“.