Piše Ranko Pivljanin: Predlozi za nove spomenike u Beogradu

Kolumne 19. apr. 202119:16 > 00:0911 komentara
Podeli:
ranko pivljanin
Ranko Pivljanin, Foto: Promo

Niče i spomenik despotu Stefanu Lazareviću i to ekspresnije nego što je odnet šut iz Dušanove ulice ili završen ugao Palmotićeve i Hilandarske, brže nego što je Vučić vakcinisan, podignut je dok si rekao – Vesić. O spomeniku Stefanu Nemanji je sve rečeno, samo što mnogo toga nije jasno, a kako se najavljuje ubrzo će nići još tri spomenika po Beogradu – Aleksandru Deroku, Olgi Jevrić i Vasku Popi. Ako se nastavi ovim tempom naša prestonica bi uskoro mogla postati jedan veliki spomen-grad u kome će se seći drveće a nicati bronza i mermer sve dok jednog dana ne zaliči na neko futurističko groblje zaslužnih, pa će oni japanski turisti, ako se ikad vrate zbog ove korone a koji obožavaju da fotografišu,morati da donose aparate sa ekstra memorijom kako bi uslikali sve te silne velikane za koje će zapinjati na svakom ćošku.

Inače, ovaj „despotski“ spomenik je koštao 128.000 evra a za ove sledeće ćemo izdvojiti 32.000, 50.000 i 66.000 evra ( sve direktne pogodbe, da se ne troši vreme na dosadne tendere i konkurse) tako da para, očigledno, ima ali bojati se da ne zafali velikana pa da se „spomenička industrija“ nađe u nenadanom problemu -koga ovekovečiti i da se Gospodar Vučić jednom ne brecne na gradske vlasti kao onomad na ministre, kako nisu u stanju da potroše silne pare koje su im na raspolaganju.

Kako se ne bi našli u toj neprijatnoj situaciji i predupredili eventualni zastoj bronzo-mermerizacije Beograda evo nekoliko konstruktivnih predloga u tom pravcu na kojima bi odmah trebalo početi raditi. Čim ovekovečimo počivše velikane, ako je još negde neki ostao, možemo preći na ove žive koji su nas zadužili više od despota, župana i pesnika zajedno i hitno napraviti plan po kome će se postavljati spomenici našim velikim savremenicima.

Za početak na Trgu Republike, naspram spomenika Knezu Mihailu, mogao bi da nikne spomenik Goranu Vesiću uobličen od onih istih kocki koje je on tuda prevrtao i okretao i ostataka skadarlijske kaldrme, obavezno u visini čuvene novogodišnje jelke. Trebalo bi ga i obmotati onom novogodišnjom rasvetom koja bi svetlela u svim godišnjim dobima kako bi buduće generacije znale ko je bio najsvetlija figura grada u prvoj trećini 21. veka.

Dole na platou Beograda na vodi valjalo bi planirati spomenik Kompletnom idiotu ( otvoriti konkurs na koji bi se prijavljivali oni po čijem liku bi mogao biti projektovan i odabrati onog najkompletnijeg – biće tu posla) koji bi svedočio o početku najgrandioznijeg poduhvata u prestoničkoj istoriji. On bi mogao biti i u obliku instalacije za koju bi poslužio neki rashodovani bager pod čijim gusenicama izdišu gušteri, pacovi i narkomani a za komandama bi se nalazio bronzani lik sa fantomkom na glavi.

Prvobitnu ideju da se u Pionirskom parku postavi spomenik kralju Aleksandra Karađorđeviću treba preispitati i revidirati – može on i gore negde u dvorište svog dvora – a taj prostor iskoristiti za podizanje spomenika Vučiću. Postolje obavezno izgraditi u obliku ogromnog televizijskog mikrofona, ne manjeg od onog Nemanjinog „žira“, sa koga bi se on uzdizao ( jer na njemu se i uzdigao) nebu pod oblake, pridržavajući kažiprstom naočare , dok bi u drugoj ruci držao grafikon sa strelovitom krivom rasta BDP-a koje bi buduća pokoljenja podsećalo na Periklovo doba Srbije.

Ispred zgrade Narodne Skupštine, levo i desno od Rosandićevih konja trebalo bi podići spomenike Aleksandru Martinoviću i Marjanu Rističeviću, dok bi sa donje strane u Kosovskoj ulici bio ovekovečen Marko Atlagić. Svi oni bi u rukama držali male statue Luke Kebare, Lava Pajkića i Janka Langure i bili personifikacija paralamentarnog života, tačnije njegove smrti.
Ništa logičnije nego da ispred Ministarstva finansija osvane spomenik Siniši Malom s tim što bi on svojom grandioznošću poništio ministrovo prezime, a tu negde oko zgrade vlade bi trebalo ovekovečiti i Rasima Ljajića kao najdugovečnijeg ministra srpskih vlada.

Na krilima onog aviona koji stoji ipred ulaza na vojni aerodrom u Batajnici treba postaviti biste Aleksandra Vulina i Nebojše Stefanovića, u dvorištu BIA statuu Dijane Hrkalović ( Batu Gašića možemo preskočiti, on već ima crkvu na Bagdali). Negde na Topčiderskom brdu bi se moralo naći mesta za biste Velje Nevolje i Predraga Koluvije kao simbola procvata specifičnih delatnosti i još specifičnijih poljoprivrednih kultura.

Ne bi bilo loše da se negde instalira i neki crni džip kroz čiji prozor bi virila bezbol palica kao podsećanje na najubedljivije rekvizite političkih kampanja sa pogonom na četiri točka.
Obavezan bi bio spomenik Penzioneru čija figura bi stajala na imitacije neke od onih vitaminskih kutija koje im je predsednik obećao, dok bi mu iz jednog džepa virila Vučićeva slika a iz drugog 110 evra.

Ne bi trebalo uskratiti ni opoziciju, pa bi na Trgu Nikole Pašića mogao biti postavljen eklektičan spomenik kome bi postament bio u obliku ostrva Mauricijus nad kojim bi se uzdizala brojka 619. Toliko se o tome priča, da će barem četiri buduće generacije odmah imati asocijaciju na Dragana Đilasa.

Eto, ovo je naš skroman prilog spomeničkom razvoju Beograda i nadam se da će nadležni imati sluha za ove ideje. Naših para za realizaciju im neće faliti.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar