Piše Ranko Pivljanin: Pukovnika ima ko da iseli

Ministarstvo odbrane tužilo, sud presudio, izvršitelji stigli sa rešenjem, vatrogasci sa kalauzima i štanglama, policija sa maricama i pendrecima i pukovnika poslali na VMA, a porodicu u hotelsku sobu.Pokušavano je to nekoliko puta u poslednje dve godine, ali su prekjuče zakon i red rešili da konačno završe posao i završili su ga. Moguće da je država u pravu, da je sve bilo po zakonu i da pravda nekad zna biti surova ( mada je priča komplikovana i puna zavrzlama) ali nad tim pravom, zakonom i pravdom ostao je da visi, i to bukvalno, konopac sa omčom koju je do poslednjeg trenutka, braneći se, pukovnik držao na svom vratu, preteći da će se obesiti.Svejedno da li je to bila poza ( meni je, a čini mi se i većini onih koji su tome svedočili, ličilo na potez izmrcvarenog očajnika – već se jednom polivao benzinom u sličnoj situaciji), ali pravda koja se izvršava u senci vešala koje je čovek sam sebi spremio nije baš uverljiva, ima nešto sumnjivo u njoj, nešto što škripi i pravi knedlu u grlu. Pravda u ovom slučaju ( i u ko zna još koliko sličnih otkako su izvršitelji postali bog i batina) ispoljava se kao gola sila koja onome nad kojim se sprovodi ne ostavlja šansu, potire mu dostojanstvo, ponižava ga i ubija u njemu i poslednje ostatke vere da sistem može i da razume, a ne samo da presudi i izvrši.Jer, u većini ovakvih slučajeva nisu u pitanju neki razbojnici koji su oteli tuđe ( ima i takvih, ali njima izvršitelji ne kucaju na vrata) već manje-više sirotinja i izgubljeni ljudi koje je, često ta ista država dovela u bezizlaz ( pukovnik Lalović je jedan od primera) i onda se pojavljuje u sili zakona da mu taj bezizlaz overi. Cinizam je blaga reč, radi se o perverziji koju sistem sebi može da dozvoli, dok je jedino za šta pojedinac može da se uhvati uže sa omčom ili kanta benzina.Ako je na ovaj način iseljen oficir sa visokim činom, možemo samo da zamislimo „sofisticirane“ metode koje se primenjuju nad običnim smrtnicima i boranijom koja nema uporište ni u zvanju, ni u znanju i kakve se sve ljudske i porodične drame tu odigraavaju. Čudi me da nisu počeli da likvidiraju na licu mesta, da skrate postupak i ne troše resurse.Problem je što je danas ogroman broj običnih ljudi potencijalne mušterije izvršiteljske pravde. Za sve nas koji, primera radi, imamo stambeni kredit već je „napisan“ nalog za njihov dolazakukoliko ne platimo nekoliko rata. Osiromašenim penzionerima ili radnicima koji su ostali bez posla i prihoda koji nekoliko meseci nisu mogli da skrpe za struju ili infostan izvršitelji kucaju na vrata, dok im vlast koja ih je poslala, istovremeno, poklanja vitamine – valjda da izdrže dok ne plate ili da lakše podnesu torturu.Privrednicima i preduzetnicima koje su u minuse oterali visoki državni nameti i nelojalna konkurencija u vidu privilegovanih igrača vlasti, pleni se imovina i postaju socijalni slučajevi. Pravda je ovde i brza i slepa, Apelacioni sudovi retko vraćaju presude prvostepenim sudovima i na scenu stupa podmazani izvršiteljski mehanizam čiji pretorijanci se pojavljuju sa pratećim ešalonima sile da tu pravdu sprovedu, uz vrisak nečijih žena i dece, očaj nemoćnih staraca i bes privatnika koji gledaju kako državni pečat mandali vrata firmi izgrađenih njihovom krvlju i znojem.A razvojni put ovih gospodara ljudskih sudbina i izvršnih organa apokalipse liberalnog kapitalizma najbolje su opisali kolege Mina Milošević i Ivan Zlatić za organizaciju Krov nad glavom koja okuplja ljude ujedinjene u borbi za pravo na dom i koja je zajedno sa našim portalom pokrenula kampanju „Niko bez doma“, pa ćemo ih ovde citirati: “Privatni izvršitelji su uvedeni Zakonom o izvršenju i obezbeđenju 2011. godine, u vreme kada se u našoj javnosti reč “dužnik” skoro isključivo vezivala za moćne prevarante koji kupuju jahte istovremeno dugujući milione radnicima i dobavljačima, reč “poverilac” bila eufemizam za opljačkane, a “izvršitelj” sinonim za lenju birokratiju, možda i korumpiranu, a svakako nesposobnu da zaštiti bespomoćne poverioce od svemoćnih dužnika.Zato je početak primene zakona pratila snažna državna kampanja koja je najavljivala veću zakonitost i naročito veću efikasnost izvršnog postupka, implicirajući privatne izvršitelje kao visokostručne i agilne detektive koji će po skrivenim off- shore lokacijama tragati za imovinom krvopija, nalaziti je i vraćati narodu ono što mu je oteto. Deceniju kasnije reč “dužnik” se u javnosti vezuje za ljude koje zbog siromaštva izbacuju na ulicu, reč “poverilac” za moćne prevarante, a “izvršitelj” za svemoćnu i neumoljivu batinu pljačkaša protiv opljačkanih.“Ni dodati, ni oduzeti. Međutim, kao što vidimo oduzimaju.